„Kina je imala sistem. A zatim je došao Si Đinping“: Kongres Komunističke partije Kine neće doneti promene

Neki od ovih događaja su takvi da osvajaju naslovnice – kao što su masakr u Tjenanmenu 1989. ili brutalno gušenje spiritualnog pokreta Falun Gong 1999.

Drugi su suptilniji, poput erupcija 2012, kada je sadašnji lider Kine, Si Đinping, preuzeo vlast.

Te godine došlo je do svrgavanja glavnog lidera Komunističke partije, jedan viši politički savetnik javno je osramoćen, i otkriveno je da je porodica voljenog premijera zemlje akumulirala bogatstvo od više milijardi tokom njegovog mandata, podseća Si-En-En.

Za razliku od toga, ova godina deluje mirno.

Pojavili su se izveštaji da kineskog lidera Si Đingpinga izaziva njegov premijer Li Kećijang, ili da se nalazi pod pritiskom zbog toga što su ljudi siti nemilorsdne strategije nultog kovida u zemlji.

Ali, čak i ako je to istina, u pitanju su samo relativno beznačajne pukotine na fasadi.

Pa ipak, 2022. godina označava ogroman preokret u kineskoj politici – onaj koji ćemo osetiti tokom narednih godina.

To će se manifestovati u vidu sukoba sa demokratskim zemljama oko spoljne politike, sporijem rastu ekonomije i političkoj neizvesnosti.

Ovaj preokret nije podstaknut napadima na Sija, već njegovim sopstvenim postupcima, koji su preokrenuli tridesetogodišnji konsenzus o tome kako se biraju vrhovni lideri.

Reč je o tome da će Si naredne nedelje preuzeti treći mandat, što je bez presedana, i uništiće sistem koji je uspostavljen generaciju ranije.

Evolucija ograničenja mandata u Kini

Ovaj sistem je trebalo da zaštiti Kinu od previranja tokom prvih dekada komunističke vlasti.

To doba je počelo sa osnivanjem Narodne Republike Kine 1949. i trajalo je do smrti njenog prvog lidera, Mao Cetunga, 1976.

Mao je bio bezobziran prema drugim liderima, izlažući Kinu divljim zaokretima u politici koji su izazvali desetine miliona smrti, podstakao revoluciju u inostranstvu, i osiromašio zemlju.

Dužnost je posle njega preuzeo Deng Sjaoping.

Tokom 1980-tih Deng je takođe nametnuo svoju volju u Kini, odbacujući lidere koji mu se nisu dopadali.

Ali, dok se bližio kraju života tokom 1990-tih (preminuo je 1997), Deng je uspostavio sistem centralizovane moći koji je ublažen ograničenjima mandata.

U Dengovom sistemu, moć vrhovnog lidera proizilazi iz držanja tri pozicije u isto vreme.

Poređane po značaju, one su: generalni sekretar Komunističke partije, što znači da lider vodi političku stranku koja vodi zemlju; predsedavajući Centralne vojne komisije, što znači kontrolu nad vojskom; i titula „predsednika“ Kine, što je ceremonijalni položaj koji podrazumeva da je osoba šef države i shodno tome dobija pozdrav iz 21 puške uobičajen za strane dostojanstvenike u inostranstvu.

Kako bi se osiguralo da ova osoba ne zloupotrebljava svoju ogromnu moć, Deng je uspostavio neformalno pravilo da ona može da dobije samo dva petogodišnja mandata.

Lider bi bio izabran na kongresu Komunističke partije – nacionalnom sastanku koji se održava svakih pet godina.

Zatim bi bio ponovo izabran na narednom kongresu partije pet godina kasnije i povukao bi se na trećem sastanku.

A zatim je došao Si

Ovaj sistem je funkcionisao u vreme dva Dengova naslednika koje je on sam izabrao, Đanga Cemina i Hua Đintaoa.

Đang se povukao manje više na vreme 2002, kao i Hu 2012.

Da je Si poštovao ovaj sistem, povukao bi se na partijskom kongresu naredne nedelje.

I ne samo to, već bismo zapravo još 2017. znali ko je njegov naslednik, kao što je deceniju ranije, 2007. godine, bilo poznato da će Si naslediti Hua.

Drugi deo Dengovog sistema uređenog nasleđivanja podrazumevao je da na polovini mandata jednog lidera bude najavljeno ko će biti njegov naslednik.

To je trebalo da obezbedi konsenzus i spreči divlje zaokrete u politici.

Ali nikakav naslednik nije imenovan 2017, što znači da smo već tada znali da Si želi treći mandat.

Njegove namere su postale još jasnije 2018, kada je kineski parlament ukinuo ograničenja mandata za predsedničko mesto.

Iako je ceremonijalno, ovo mesto je imalo ograničenja mandata zapisana u ustavu.

Menjanjem ustava kako bi se ukinula ova ograničenja postalo je jasno da će, kada dođe 2022. godina, Si ići na treći mandat kao vrhovni lider.

Kako će izgledati Kina pod Sijem

Na neki način, ono što se događa ove godine bilo je pokrenuto godinama ranije, ali i dalje ima ogroman značaj.

Ishod toga će ljudi širom sveta iskusiti na tri važna načina.

Prvi podrazumeva kontinuirane tenzije i konflikte u spoljnoj politici.

Pod Sijem, Kina je počela da projektuje moć van svojih granica.

Pod njegovim rukovodstvom, Kina je masovno povećala svoje vojno prisustvo na Južnom kineskom moru, izgradila vojne baze u Južnoj Aziji i Africi, te dala instrikcije svojim diplomatama da koriste veoma otvorenu, agresivnu retoriku u odnosima sa drugim zemljama, što se ponekad naziva diplomatija „vukova ratnika“.

Što je najvažnije, Kina je zauzela novi, tvrdokorniji odnos prema Tajvanu.

U avgustu je njegova administracija objavila belu knjigu u kojoj je primetna znatna promena tona u odnosu na one ranije, objavljene 1993. i 2000.

Unifikacija sa Tajvanom se sada opisuje kao „neizostavna“ za ključni cilj Sijeve sveobuhvatne politike „podmlađivanja kineske nacije“.

To će verovatno značiti dodatne tenzije sa demokratskim zemljama zbog Tajvana i povećanu opasnost od kineske invazije.

Drugi podrazumeva sporiji ekonomski rast.

Sijeva vlada je pokrenula nekoliko tržišno orijentisanih reformi, ostavljajući velike delove ekonomije i dalje u rukama države.

To je doprinelo usporavanju ekonomskog rasta tokom decenije njegove moći i porast nezaposlenosti.

Tokom proteklih nekoliko decenija, jedna od stvari na koje je svetska ekonomija mogla da računa bio je snažan ekonomski rast Kine.

To izgleda više nije tako.

Na kraju, Kina se suočava sa političkom neizvesnošću po prvi put u više decenija.

Iako je Dnegov sistem trajao samo jednu generaciju, on je Kini pružio period političke stabilnosti kakvu nije imala više od sto godina.

Stariji, ne mudriji

Površno gledano, to je i dalje slučaj: Sijeva vlast je vrhovna, bez izazivača na vidiku. Kina deluje veoma, veoma stabilno.

Ali, šta je sa budućnošću?

Si ima 69 godina i ne može da vlada zauvek, ali ne očekuje se da njegov naslednik bude najavljen na partijskom kongresu.

Mnogi analitičari smatraju da će on preuzeti i četvrti mandat, navodi Si-En-En.

Kako Si stari, i dodatno steže svoj stisak, krug njegovih prijatelja i savetnika će se neminovno suziti, isto kao i njegova sposobnost da procesuira nove informacije i nove ideje.

To smo već videli u odluci Sijeve administracije da slepo sledi svoju politiku „nultog kovida“, uprkos brojnim dokazima da je to sada kontraproduktivno.

Da li će ovakva vrsta nesposobnosti da se kurs ispravi postati uobičajena?

U ovoj situaciji, nije isključeno predviđanje da će nastupiti period sporog ali postojanog opadanja, sa rukovodstvom oko Sija koje nije voljno da se angažuje u ekonomskim reformama ili da dozvoli takvu vrstu slobodoumnog intelektualnog života koji je u prethodnim decenijama omogućavao Kini da cveta.

Umesto toga, verovatno je da će se represija nastaviti, ne samo u delovima zemlje sa velikom manjinskom populacijom, kao što je Sinkjang, već i onim delovima u kojima preovlađuju etnički Kinezi.

Tokom gotovo 75 godina na vlasti, kineska Komunistička pratija je pokazala izvanrednu sposobnost prilagođavanja.

To je podrazumevalo velike promene kurseva, koje su postavile Kinu na njen sadašnji put ka prosperitetu.

Takve promene su se, međutim, događale samo tokom perioda krize, kada je liderstvo bilo primorano da pravi bolne izbore.

Partijski kongres koji se održava naredne nedelje, pak, signalizira suprotno: vlada je spremna da nastavi sa onim što je radila protekle decenije, iako je zemlji preko potrebna promena.