Kina kao rešenje krize na Bliskom istoku

Versko nasilje u Jerusalimu jača, dok u delovima Iraka i Sirije sektaško ratovanje ne pokazuje znake jenjavanja. Najzlokobnije je to što novi nivo antagonizma između Saudijske Arabije i Irana ukazuje da direktan sukob između vodećih sila sunitskog i šiitskog islama više nije van svake mogućnosti. Baš kada je regionu najpotrebnija čvrsta ruka međunarodnog rukovodstva niko od uobičajenih aktera nije dovoljno jak ili dovoljno posvećen da bi se efikasno angažovao. Regionu treba novi okvir za diplomatiju – okvir sa snažnom podrškom novog posrednika, a to je Kina.

Izvoženjem terorizma i verski nadahnutog ekstremizma Bliski istok postaje „globalan“ u najgorem smislu. Ali, iako se mnogo pažnje posvećuje hvatanju u koštac sa onim što je bivši francuski ministar finansija Mišel Sapin jednom nazvao „nesrećnom“ stranom globalizacije – kao što je nezaposlenost i nejednakost u prihodima – isuviše malo se čini da bi se suzbilo širenje ekstremističkog nasilja ili se rešavali njegovi uzroci. Oprobane su mnoge diplomatske formule, ali je napredak i dalje neostvarljiv.

Evropa je u šesnaestom i sedamnaestom veku pretrpela užasne verske ratove, ali je hrišćanstvo bilo uglavnom jedinstveno kada je počelo da se suočava s pretnjom koju je predstavljalo širenje Osmanskog carstva. U devetnaestom veku krhka ravnoteža moći između evropskih sila i carstva u propadanju pokrenula je „Istočno pitanje“. Konačno, smrt Osmanskog carstva produbila je sukob na Balkanu i posejala seme rivaliteta, što je dovelo do Prvog svetskog rata.

I danas uglavnom evropski ili zapadnjački pristupi obezbeđivanju stabilnosti na Bliskom istoku više ne funkcionišu. Kako mi je jedan visoki evropski diplomata nedavno rekao, bliskoistočnoj krizi je očajnički potrebno novo mišljenje i novo rukovodstvo. Zamisao koju je ponudio je rešenje nadahnuto „Helsinkijem“, koristeći raznovrsnu kolekciju zemalja da bi se rešavao zajednički problem.

Predlog mog sagovornika je originalan i može dovesti do preokreta. U Helsinkiju je 1975. stvoren mehanizam da bi se smanjile tenzije i omogućio dijalog između SAD i Sovjetskog Saveza, dve hladnoratovske supersile. Posledični Helsinški dogovor, kojim je akcenat stavljen na suverenitet i teritorijalni integritet, predstavljao je značajan korak ka strateškoj deeskalaciji. Prema nekim analitičarima, taj dogovor, koji je dobio široku evropsku i zapadnjačku podršku, inicirao je kraj Hladnog rata (koji Sovjetski Savez, naravno, nije preživeo ni sa svojim suverenitetom ni s teritorijalnim integritetom).

Geopolitička mapa se znatno menja od 1975, ali suštinsko obećanje Helsinškog procesa – međusobno poštovanje izgrađeno na globalnom konsenzusu – danas više nije relevantno. Nažalost, ispostavlja se da ni SAD ni Evropa nisu u poziciji da takav pristup primene na Bliski istok. To, prema mom mišljenju, ostavlja otvorena vrata za Kinu, najvažniju svetsku silu u usponu, da se angažuje na formalan i efikasan način.

Angažman Kine bi predstavljao značajno odstupanje od njene politike iz prošlosti. Tokom većeg dela perioda reformisanja Kine rukovodstvo te zemlje je isticalo nacionalne prioritete i nije se isticalo na međunarodnoj sceni. Ali u poslednjih nekoliko godina Kina je voljnija da igra veću globalnu ulogu, što se odražava u njenom rukovodstvu kada je reč o klimi i naporima da posreduje između Sudana i Južnog Sudana. Kada je Francuska 2015. imala na kraju neuspešan pokušaj da ponovo otpočne mirovni proces između Izraelaca i Palestinaca, Kina je bila među najživahnijim pristalicama te inicijative.

Uvlačenje Kine u diplomatiju na Bliskom istoku ima političkog smisla, ali moglo bi da ima i kulturološkog i istorijskog. Kina se suočava s manje slabih tački s Bliskog istoka kada je reč o bezbednosti (izuzev kada je reč o energiji) nego Evropa i nema imperijalnu zaostavštinu u regionu, samim tim ni teret kolonijalne prošlosti. Kinezi nisu stali na stranu Saudijske Arabije kao što su SAD pod predsednikom Donaldom Trampom, ni na stranu Iranaca, kao što je Rusija pod predsednikom Vladimirom Putinom. I Kinu ne muči osećaj krivice kao Evropljane zbog njihovog lošeg tretiranja Arapa i Jevreja tokom istorije.

Naravno, Kina može da se usprotivi izlaganju zamkama bliskoistočne diplomatije. Kina je i dalje posvećena, barem retorički, politici nemešanja, a njeni građani su možda nevoljni. Jedan kineski spoljnopolitički stručnjak mi je prošle godine u Pekingu rekao da uzdržavanje Kine da se meša u unutrašnje stvari drugih zemalja delimično odražava zaostavštinu politike jednog deteta koja je na snazi više od tri decenije. Zašto bi roditelji u Kini rizikovali život svog jedinog deteta zarad dalekih zemalja koje ne predstavljaju pretnju po Kinu?

Ipak, u kontekstu šireg međunarodnog angažmana, sličnog Helsinškom procesu, Kina bi možda mogla da bude u najboljoj poziciji da donese Bliskom istoku dugoročnu stabilnost. S obzirom na kolektivni neuspeh uobičajenih aktera, nova garnitura aktera sigurno ne bi učinila ništa gore.

Autor je viši savetnik na Institutu Montenj u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org