Kina – pretnja Evropi iza maske mirotvorca

Čini se da će ovo biti samo još jedan ritualni događaj u velikoj sali UN koji neće baš uticati na život u Briselu, Parizu ili Pragu. Ali ne ovaj put. Aktuelna Generalna skupština može biti početak tektonskih procesa koji će direktno uticati na zonu komfora u kojoj toliko žele živeti prosečni evropski građani. Razlog za to je Kina, piše Džejms Vilson za Demostat.

Izgleda da u početku neće izgledati kao velika pretnja. Uostalom, na svetskom dnevnom redu Generalne skupštine će se raspravljati o jednom najaktuelnijem problemu – kako zaustaviti rusku agresiju u Ukrajini. Čuće se iskrene ili licemerne reči o potrebi zaustavljanja rata, različiti akteri će ponovo govoriti o svojoj spremnosti da postanu mirotvorci ili posrednici.

Ali, čini se da je ovog puta Peking ozbiljan i očekuje da čvrsto preuzme inicijativu u svoje ruke. Tome doprinosi trenutak neizvesnosti na pozadini predsedničkih izbora u SAD-u, što otvara „prozor mogućnosti“ za Nebesko carstvo u kom je Kina centar sveta. Apelujući na publiku UN i pozivajući se na navodnu podršku mnogih država globalnog juga inicijativi brazilsko-kineskog konsenzusa od 6 tačaka, Kina sada može da ponudi pravi plan za „zaustavljanje rata“ sa konkretnim merama i vremenskim rokovima. I na taj način da započne proces rusko-ukrajinskog rešenja po kineskom scenariju.

Naravno, na rečima to neće ličiti na „kineski plan“. Naprotiv, stalno će se isticati da iza inicijative stoji Globalni jug (ma koliko ovaj termin izgledao amorfno), BRIKS, odnosno „svetska većina“. Za početak, Peking može jednostavno da okupi nekoliko desetina ministara ili visokih predstavnika iz država globalnog juga (naravno, Ukrajinci neće biti pozvani na ovaj sastanak) na marginama Generalne skupštine, kako bi formirao neku vrstu „jezgra“ grupe, koja se u budućnosti može brzo proširiti na račun drugih afričkih, latinoameričkih i azijskih ili regionalnih međunarodnih organizacija.

Ali to sigurno neće biti plan Evrope, na čijoj se teritoriji odvija najveći sukob od Drugog svetskog rata, a još više ne plan Ukrajine, čiji predsednik Volodimir Zelenski uporno promoviše svoju verziju pravednog mira.

Naravno, kineski plan će sadržati mnogo lepih reči, uključujući prikladna i neprikladna pozivanja na Povelju UN. Manipulišući rečima moguće je umesto podsećanja na princip poštovanja suvereniteta koji je toliko osetljiv za svaku žrtvu invazije od strane suseda, učiniti ga što nejasnijim i nepreciznijim i staviti akcenat na „uzimanje u obzir bezbednosnih interesa svake zemlje“ (omiljena formulacija svih autokratskih režima koji sanjaju o svetu, podeljenom na zone uticaja). Ali ispod prelepog razboritog omota biće jednostavna suština – zamrzavanje rata. Zamrzavanje je rezultat skrivenog ultimatuma Ukrajini (a samim tim i njenim saveznicima) u ime Kine, koja će biti prerušena u glas interesa „svetske većine”. Istovremeno, zamrzavanje koje će doneti izuzetne dividende Kini.

Pa gde se onda krije opasnost?

Prvo, plan Pekinga je koristan za Rusiju. Na kraju krajeva, on podriva sve napore Ukrajine da organizuje veliki samit mira, gde bi se moglo razgovarati o uslovima mira na kontinentu uz učešće Kijeva, Moskve i drugih zainteresovanih država.

Naravno, kineski plan ne predviđa pobedu Rusije, kako to predstavlja ruska propaganda, u vidu trobojke nad Harkovom, Kijevom ili Odesom, ustavnog odricanja Ukrajine od svojih zakonskih teritorija, ili momentalnog ukidanja zapadnih sankcija. Kineski plan se više odnosi na, kako ga nazivaju u Pekingu, „sprečavanje Rusije da izgubi“ u ratu, čiji je glavni korisnik odavno postala Kina (da pomenemo samo količinu prirodnih resursa koje je Moskva prinuđena da da Kini gotovo besplatno u zamenu za nastavak snabdevanja kritično važnim proizvodima).

Naravno, za takvu uslugu Moskva će Pekingu platiti još veće ustupke, a nezaustavljivo kretanje Rusije ka zavisnosti od Kine, koje se Rusi toliko trude da ne primete, još će se više ubrzati.

I drugo, uspeh kineskog plana postaće i veliki spoljnopolitički uspeh za samu Kinu, čije je posledice teško preceniti. Peking neće samo da učvrsti svoju ulogu lidera globalnog juga, nivelišući uticaj Zapada i kristalizujući „većinsku koaliciju“ lojalnu Kini u rusko-ukrajinskom rešenju. Nebesko carstvo će pokušati da „preuredi“ globalnu bezbednosnu arhitekturu na svoj način, da izgradi svet u kome neće postojati međunarodno pravo, već Peking biti ključni arbitar u svim sukobima.

Ali vrtimo se u Evropu. What’s Hecuba to him, or he to Hecuba? Kakve veze mi Evropljani imamo sa ovom globalnom politikom, kinesko-brazilskim inicijativama ili kinesko-ruskom trgovinom. Zašto bismo se morali oprezno odnositi prema kineskim inicijativama na marginama Generalne skupštine? Ova inicijativa Pekinga je samo prva etapa, njene prave konture i razmere biće vidljive kasnije – za mesec dana na samitu BRIKS-a u Kazanju ili kasnije – tokom „mirovne konferencije o Ukrajini“ koju je sazvao Peking. Ili već tokom vrhunca drame – tokom mirovnih pregovora između Ukrajine i Rusije koje je pokrenula Kina, gde će obe strane biti prinuđene da sednu za pregovarački sto (naravno, uz kinesko posredovanje, ali da slika ne bi tako sumorna, Peking bi veoma voleo da u posredovanje uvuče nekog od moćnih evropskih aktera).

Odgovor je jednostavan. Brisel, Pariz, Berlin i druge evropske prestonice moraju jasno da shvate neprihvatljivost ideje o rešavanju bilo kakvog sukoba tako što će Kina postavljati ultimatumske uslove (čak i kamuflirane pod izrazom „volja globalne većine“) stranama u sukobu, pre svega žrtvi agresije.

Jednog lepog septembarskog dana 1939. otvoreno je dovedena u pitanje evropska bezbednosna arhitektura. Moramo paziti da predstojeći septembarski dani u Njujorku ne postanu neprimetni „početak kraja“ evropskog subjektiviteta.