Mrki medved i panda: Partnerstvo koje izaziva ozbiljne probleme Zapadu

Istina je da ne možemo da vidimo budućnost ili kuda će ovo putovanje voditi. Ali možemo da damo procenu, i iskreno, to je daleko od uveravanja.

Pogledajte osovinu Nemačka-Japan iz sredine 20. veka, koja nudi neke zabrinjavajuće paralele, ukazuju u analizi Dejvid Kagan, programski službenik u programu Democratic Resilience u Centru za analizu evropske politike (CEPA) i Frensis Haris, glavni urednik u CEPA.

Trenutno, kažu, ne postoji javno deklarisani ugovor između dve zemlje.

Umesto toga, oni imaju sporazum o „sveobuhvatnom partnerstvu i strateškoj saradnji“, potpisan u maju, koji obećava zajedničku saradnju i žali se na ponašanje SAD i saveznika širom sveta.

Ali Rusija brzo stvara temelje za globalnu mrežu ugovora sa jednako nezadovoljnim autoritarnim državama.

Postigla je sporazum o odbrani sa Severnom Korejom (koja je poslala hiljade vojnika u borbu protiv Ukrajine) u novembru i potpisaće takozvani sporazum o partnerstvu sa Iranom, uključujući pitanja odbrane i bezbednosti, 17. januara.

Kremlj kaže da će Si ove godine posetiti Rusiju i da će ponovo kineska pomoć ruskoj vojnoj mašini biti na dnevnom redu.

Dakle, formalna osovina? Ne još. Rečnički ovo je definicija za pakt „koji čini centar za eventualnu veću grupaciju“, ali su obrisi nezvanične autoritarne ose dovoljno jasni. Četiri zemlje su duboko otuđene globalnim sistemom i žele da ga unište.

Rusija i Kina nastoje da „brane svoja legitimna prava i interese, da se odupru svim pokušajima da ometaju normalan razvoj bilateralnih veza, mešanja u unutrašnje stvari dveju država i ograničenjima ekonomskog, tehnološkog ili spoljnopolitičkog potencijala“. Reči koje su toliko opšte da mogu znače bilo šta.

„Partnerstvo bez ograničenja“ iz februara 2022., samo nekoliko nedelja pre ruske invazije na Ukrajinu, bilo je otvoreno za nekoliko tumačenja – ne samo da je Putin možda obezbedio prethodni pristanak Si Đinpinga da pomogne njegovom predstojećem sveopštem agresorskom ratu.

Dok je Kina u početku bila odmerena u svojoj pomoći Kremlju, pošto je procenjivala koliko će Zapad podržati Ukrajinu, ova pomoć je porasla do tačke u kojoj je neophodna za ruske ratne napore.

Sada postoji vidljiv i važan radni odnos između Rusije i Kine, uključujući redovnu i rastuću vojnu saradnju. Ovo sada može uključivati pristup oblastima koje su ranije bile zabranjene kao što su dizajn i tehnologija nuklearnih podmornica, što je Kina dugo tražila.

Koje su paralele sa autoritarnom osovinom iz 1930-ih? Bilo je mnogo uspona i padova između potpisivanja nemačko-japanskog antikominternskog pakta 1936. i Trojnog pakta (koji je takođe uključivao Italiju) 1940.

Dve zemlje nikada nisu išle u korak, ali su uvek bile jasne da imaju zajednički cilj. Poput moderne Rusije i Kine, nastojali su da okončaju zagušljivu moć demokratskog sveta.

Na kraju, Hitler je objavio rat nakon Perl Harbora jer je smatrao da je nemačko-američki sukob neizbežan, praktično je već bio u toku u Atlantiku gde su ratni brodovi američke mornarice sve više bili angažovani u konvoju brodova ka Velikoj Britaniji, i zato što je osećao da je brza primena neograničenog podmorničkog ratovanja slomila Britance (kao što je to zamalo bilo.)

Trojni pakt je osmišljen da odvrati učešće SAD u ratu. Ali niko nije očekivao da će Hitler održati reč osim ako to ne služi njegovim interesima, kao što to sada niko ne očekuje od Putina. Pune su kante za otpatke obećanja na papiru moćnih političara.

Treba napraviti poređenja. Oba slučaja uključuju dve velike sile iz dva odvojena regiona koje dele zajedničkog neprijatelja i zajednički interes smanjenja ili uništenja globalne moći SAD.

Kao što je danas slučaj sa Rusijom i Kinom, cilj Nemačke i Japana nije bio da zajednički vladaju svetom, već da svako stvori „novi poredak“. Nemačka je tražila kontrolu nad Evropom, a Japan je tražio kontrolu nad Azijom.

Obe su imale koristi od toga što su drugi ometali SAD i Britaniju tokom rata, ali nisu delili političke ili strateške ciljeve ili planiranje osim što su porazili saveznike.

Nacistička vrhovna komanda, na primer, nije bila svesna namera Tokija da uništi američku pacifičku flotu u Perl Harbor.

Nakon toga bilo je malo deljenja informacija. Zbog kombinacije nepoverenja i percepcije da japanska industrija nije bila dovoljno razvijena, Nemačka je zadržala mnoge tehnološke napretke koje je ostvarila tokom rata od Japana — najpre radar i inovacije u vezi sa podmornicama.

Tek u proleće 1945. godine Nemačka je pokušala da isporuči naprednu tehnologiju oružja Japanu — samo nekoliko nedelja pre nego što je kapitulirala.

Operativna koordinacija je bila veoma ograničena. Tokio je odbio Hitlerov zahtev za japansku invaziju na Sovjetski Savez sa istoka kao podršku operaciji Barbarosa 1941. Japanci su imali svoje strateške ciljeve u jugoistočnoj Aziji i bili su teško potučeni od strane maršala Žukova tokom incidenta u Nomonhanu 1939. Oni nemaju želje da se iskustvo ponovi.

Postoje razlike i nekada i sada i one su značajne. Dok su Rusija i Kina autoritarne države zainteresovane za suzbijanje neslaganja kod kuće, one primenjuju različite strategije u inostranstvu.

Putin traži stratešku kontrolu Evrope kroz rat i operacije uticaja dok je primarni kineski cilj da profitira od trgovinskih partnerstava, iako neuravnoteženih i sa velikim političkim elementom (2018. Kina je uzela veliku luku Sri Lanke i 15.000 hektara u blizini ključnih globalnih brodskih ruta kao „naplata duga“, potez koji je oponašao zapadni kolonijalno ponašanje u 19. veku.)

Ali objedinjujuća tema između sredine 20. veka i sada je da neprijatelji demokratskog sveta ne moraju da se dogovore o zajedničkoj akciji.

Da jesu, naravno, to bi predstavljalo moguću egzistencijalnu pretnju – ali jednostavno dele zajednički cilj, oni ometaju i razvodnjavaju zapadnu moć. To primorava kreatore politike da donose odluke koje samo mogu pomoći zajedničkom poduhvatu slabljenja naše odbrane.

U SAD raste uverenje da je Kina primarna pretnja – „vodeća i najznačajnija pretnja nacionalnoj bezbednosti i liderstvu SAD na globalnom nivou“, kako je to rekao direktor Nacionalne obaveštajne službe 2023.

A globalni osećaj da je demokratija pod izazovom i da se povlači može da podstakne ideju da je „globalni jug“ (ili „globalna većina“ kako to Putin lukavo naziva) ravnodušan u najboljem slučaju prema velikim istorijskim temama koje se bore na severu Hemisfera.

SAD i Evropa očigledno ne mogu biti ravnodušne na sve ovo. Iako je istina da Azija predstavlja ogromne mogućnosti rasta, Evropa ostaje apsolutno centralna za ekonomsko blagostanje SAD (četiri triliona dolara američkih investicija u Evropu je najveća globalna brojka zemlje i najmanje je četvorostruka u odnosu na Aziju) i za njene bezbednosne interese.

Ali takođe mu je potrebna pomoć u upravljanju ovom rastućom pretnjom autoritarizma. Saveznici mogu da rade zajedno, ali više ne mogu očekivati da će SAD efektivno same nositi teret.

Navedeni zahtev Donalda Trampa da Evropa podigne donji deo troškova za odbranu sa dva BDP-a na pet odsto predstavlja šok za privrede kontinenta opterećene dugovima. Ali fokus na bezbednosti više nije opcioni i zahtevaće i političku odlučnost.

To uključuje spremnost Evrope da se pridruži SAD u ograničavanju Kine.

Iskorišćavanje jasnih nepovezanosti između Moskve i Pekinga biće ključno u borbi protiv pretnje koju njihova saradnja predstavlja za globalnu bezbednost.

Novo rukovodstvo u Briselu i nova administracija u Vašingtonu su u dobroj poziciji da proizvedu oštriju politiku i preoblikuju igru 2025.

To uključuje ključno priznanje Evrope da je saveznik SAD, bez obzira na formalni status njenih rivala.