„Komunistička Kina na dugom maršu do kolapsa“: Kineska novinarka analizira „carstvo Si Đinpinga“ i izbore u SAD

U Sjedinjenim Državama, predsednik Džo Bajden (81) suočava se iz dana u dan sa pozivima da se povuče nakon katastrofalnog nastupa tokom debate protiv 79-godišnjeg bivšeg predsednika Donalda Trampa.

U Kini su takođe bili pozivi da Si Đinping, 71-godišnji predsednik Komunističke partije Kine (KPK) i vrhovni vođa Narodne Republike Kine (NR Kine), podnese ostavku, ukazuje za CEPA.org Dimon Liu, kineska novinarksa koja je tu državu napustila na početku Kulturne revolucije.

Međutim, postoji razlika. U tiraniji KPK, ako bi Si predao vlast, bio bi mrtav i on to zna.

Nedavni niz čistki, nestanaka i misterioznih smrti među sadašnjim i bivšim zvaničnicima je primer za to – zbog toga Sijev režim deluje bizarno čak i s obzirom na standardne abnormalnosti Kine pod kontrolom KPK.

Ministar spoljnih poslova (Kin Gang) je nestao i niko, osim Sija i njegovih pristaša, nije znao da li je živ ili mrtav.

Popularni bivši premijer (Li Kekiang) se udavio. Njegova smrt je bila neistražena i neobjašnjena.

Dva ministra odbrane (Vei Fenghe i Li Šangfu) ‘očišćena’ su krajem juna.

Obojica su izbačeni iz KPK što najavljuje dalje kažnjavanje.

Procenjuje se da je oko 120 visokih zvaničnika, uključujući vojne oficire, rukovodioce državnih preduzeća i nacionalne lidere, na ovaj ili onaj način otišlo (uključujući komandante raketnih snaga Narodne oslobodilačke armije, ključnog elementa vojske).

Ova nedavna hapšenja označavaju nešto novo.

Istina je da su za 14 godina otkako je došao na vlast, Sijeve snage bezbednosti uhapsile, osudile ili pogubile oko 2,3 miliona vladinih zvaničnika.

Pa, šta se dešava?

Jedan je od paradoksa komunističke Kine jeste da antikorupcijske kampanje čine vrlo malo u borbi protiv korupcije. Jer to nije cilj.

Vei Jingsheng, najistaknutiji zagovornik demokratije u Kini, koji je odrastao sa Sijem u istom kompleksu rezervisanom za elitu KPK, ne veruje da je Si ozbiljan u pogledu borbe protiv korupcije.

„Da jeste, promenio bi sistem“, rekao je Vei.

Skoro svi komunistički kadrovi su korumpirani jer je korupcija ugrađena u sistem kao sredstvo za nagrađivanje lojalnosti.

Druga strana medalje jeste da (dobro utemeljene) optužbe za korupciju mogu biti iznete u bilo kom trenutku.

Si koristi antikorupcijske kampanje kao sredstvo da se oslobodi nelojalnih ili opasnih.

Vei Jingšeng je prkosio Deng Sjaopingu 1979. upozoravajući starešine Partije na njegove ekscese.

Stariji su slušali, jer je Vei bio jedan od njih, i započeli period umerenije vladavine u poređenju sa erom Mao Cedunga.

Starešine su sprečile Denga da pogubi Veija, što je bila sudbina svih koji su se ranije suprotstavljali KPK.

Umesto toga, dobio je 15-godišnju zatvorsku kaznu nakon suđenja na nacionalnoj televiziji, čime je postavio presedan – zatvor umesto smrti za one koji su krenuli njegovim stopama.

Šta je sa novom kineskom elitom 21. veka?

Nezapaženo, mnogi „prinčevi“ — potomci 500 porodica koje su osnovale NR Kinu 1949. — tiho su otišli ​​sa svojim loše začetim dobicima i nastanili se u egzilu, uglavnom u oblasti Los Anđelesa.

Ovo nije znak poverenja u režim KPK kada su ga potomci njenih osnivača napustili.

Trenutne čistke su nenormalne, posebno njihov fokus na vojsku, koja funkcioniše kao garant moći.

Samo ovo bi trebalo da podstakne Vašington da ispita svoj pristup prema NR Kini; kao što bi bilo glupo uzeti zdravo za gotovo stabilnost režima.

Ogromne države mogu izgledati neosvojive spolja dok trule iznutra.

Uprkos pogrešnom shvatanju da su carstva „prevelika da bi propala“, i široko rasprostranjenom strahu od nestabilnosti izazvane kada se sruše, one su imale istoriju ili polako raspadale, kao što je Rim činio tokom stotina godina; ili iznenada propao — kao što je to uradio SSSR 1989. ili Mandžursko carstvo 1911. godine.

Motivisana strahom od nestabilnosti, Britansko carstvo, eminentna globalna sila 19. veka, odvela je vojnike osam zapadnih zemalja u Kinu 1900. da uguši pobunu Boksera i ojača Mandžursko carstvo.

To je bila „stabilnost mrtvih“, jer su Mandžuri krenuli u ubijanje, dok su britanski vojnici, nesavesno, stajali po strani i posmatrali.

Mandžursko carstvo je i dalje propalo, uzrokujući još veći haos i patnju kroz bešćutno produženje represije.

Hoće li Zapad učiti iz prošlih grešaka?

Neki neće. Za poslovnu zajednicu i mnoge kreatore politike u Vašingtonu, Londonu, Berlinu i Parizu, Mandžu imperija i njeni smrtni zveckaji su jednostavno nepoznati.

Što je još važnije – još uvek ima novca koji se može zaraditi na ogromnom kineskom tržištu, a mnogi bi radije podržavali režim KPK, jer on nudi „stabilnost“, koliko god krvavu i krhku, da bi se nastavilo prikupljati novac.

Ipak, oronulo Mandžursko carstvo služi kao bolje poređenje za današnju NRK od pokojnog, nezadovoljnog Sovjetskog Saveza.

Neuspeh da učimo iz naše prošlosti, ili bar budemo otvoreni za ideju iznenadne, neočekivane promene, doneće nam iznenađenja; ali ne lepe.

Američki narod, i ljudi u svetu, zaslužuju bolje od svojih lidera.

Tema Kine nije dobila mnogo pažnje u debati između predsednika Bajdena i bivšeg predsednika Trampa.

Međutim, ona će se intenzivirati kako se bliže predsednički izbori. Previše je važno izbegavati.