Kina više utiče na UN, nego na Tajvan

Ove znamenitosti – naročito ova poslednja – su simboli jednakosti, različitosti i slobode. Nažalost, brilijantni sjaj ovih ideala je izbledeo dok je sve više i više posetilaca iz Tajvana shvatalo da su se udaljili od osnova UN i diskriminisani su samo zbog zemlje iz koje potiču.

UN treba da služe ljudima, ali ipak univerzalnost ljudskih prava koje UN promovišu se ne odnosi na Tajvan i njegovih 23 miliona ljudi. Ovako loš tretman datira još od 1971, kada je naša vlada izgubila pravo na svoje predstavništvo u ovoj organizaciji – a tokom proteklih decenija, Tajvan se suočio sa izazovima i izolacijom poštujući svoju međunarodnu situaciju. Pa ipak, te nedaće su nam pomogle da napredujemo i nismo nikada odustali, jer snažno verujemo da oni koji prate put vrline ne mogu nikada da budu zaista usamljeni.

Dok sam putovao po svetu da bih izvršavao svoje dužnosti kao ministar spoljnih poslova, uvek sam se divio tome kako su iskustva Tajvana u oblastima kao što su zaštita životne sredine, javno zdravlje i medicina, poljoprivreda, obrazovanje i informacione i komunikacione tehnologije, pomogla našim partnerima da se razvijaju i rastu. Posvećeni smo nastavku interakcije i saradnje sa našim prijateljima i partnerima, i radu na održavanju globalnog mira, bezbednosti i napretka kroz obostrano korisnu saradnju.

Uprkos naporima Tajvana i priznanju koje su oni zaslužili, uprkos potrebi za univerzalnošću, i uprkos stalnom ponavljanju obećanja da niko neće biti izostavljen, čini se da su UN zadovoljne time da izostave 23 miliona ljudi u Tajvanu. U maju ove godine, Tajvanu je bilo uskraćeno prisustvo na 70. skupštini Svetske zdravstvene organizacije (SZO), uprkos tome što je učestvovao kao posmatrač tokom proteklih osam godina zaredom. Odbacivanje Tajvana – koji je uložio preko šest milijardi dolara u međunarodnu medicinsku i humanitarnu pomoć od 1996, što je pomoglo milionima ljudi širom sveta – u suprotnosti je sa zdravim razumom, i stvara prazninu u radu SZO, kao onda kada je to koštalo mnogih života tokom epidemije SARS-a 2003.

Ovaj nepravedan tretman, međutim, nije i neće nikada obeshrabriti Tajvan da nastavi sa izvršavanjem svojih dužnosti kako prema svom narodu tako i prema međunarodnoj zajednici. Kao 18. trgovinski najveća i 11. najslobodnija ekonomija na svetu, Tajvan je svoje zakone i pravila doveo u sklad sa konvencijama o ljudskim pravima UN, i tom smislu Tajvan je radio naporno kao i bilo koja druga zemlja – a možda i napornije od većine – na tome da unapredi jednakost. Narod Tajvana je izabrao svoju prvu predsednicu 2016, a 38 odsto poslanika su žene. Tajvan je dom pokretljivog civilnog društva čije se civilne organizacije neprestano okreću ka svetu. I svaki put kada dođe do katastrofe, spasioci iz tajvanskih NVO su tamo na terenu.

Tajvan trenutno radi na svom prvom Dobrovoljnom nacionalnom pregledu, koji će dokumentovati mnoga njegova konkretna dostignuća u pogledu Održivih ciljeva razvoja UN (SDGs). U pogledu javnog zdravlja i medicine, na primer, Tajvan je prethodnih godina sarađivao sa domaćinima iz drugih zemalja u borbi protiv zaraznih bolesti kao što su MERS, ebola i zika. Tajvan je promovisao zelenu ekonomiju i zelenu energiju, trudeći se da poveća udeo obnovljive energije namenjene snabdevanju zemlje strujom za 20 odsto – pet puta više nego što je trenutni nivo – do 2025, dok istovremeno radi na smanjivanju emisiju ugljen dioksida za najmanje 50 odsto do 2050.

Ljudi koji imaju tajvanski pasoš uživaju u bezviznom putovanju i u drugim oblicima pogodnosti pri putovanju u 165 zemalja i teritorija, što govori o poštovanju koje su turisti, poslovni ljudi i naučnici iz Tajvana zadobili širom sveta. Ali ipak, oni ne mogu da naprave ni jedan korak u sedište UN. Godinama, predstavnicima mnogih tajvanskih NVO koje se bave domaćim, radničkim i pitanjima zaštite životne sredine i pravima žena, zabranjeno je da prisustvuju sastancima i konferencijama koje se održavaju u sedištu UN u NJujorku i u Palati nacija u Ženevi samo zato što su iz Tajvana. Tajvanskim novinarima nije dozvoljeno da lično prate sastanke UN.

Ove diskriminatorne mere koje su donele birokrate UN – a usmerene su posebno protiv ljudi iz Tajvana – se neprimereno pravdaju zloupotrebom Rezolucije Generalne skupštine 2758 iz 1971. Važno je zapamtiti da, dok je bila predviđena za Narodnu Republiku Kinu u UN, ova rezolucija se nije bavila predstavljanjem Tajvana i njegovih ljudi u organizaciji; a još manje je davala pravo Kini da predstavlja narod Tajvana. Važno je naglasiti političku realnost ovde, koja glasi da Kina ni sada nema, niti je ikad imala, nadležnost nad Tajvanom. Zapravo, kao što je dokazano gore pomenutom zabranom da Tajvanci uđu u sedište UN, Kina ima mnogo veći uticaj na UN nego na Tajvan.

Uvod u Povelju UN snažno govori o misiji organizacije da „reafirmiše veru u osnovna ljudska prava, u dostojanstvo i vrednost ljudske osobe, u jednaka prava muškaraca i žena i malih i velikih nacija“. Vlada i narod Tajvana snažno veruju da će njihovo angažovanje, posebno kada UN pozivaju na univerzalnu primenu SDGs, biti za sve od koristi. Odsustvo Tajvana će, sa druge strane, samo nastaviti da umanjuje efikasnost ovog globalnog napora.

Tajvan može mnogo toga da učini da pomogne da se u svetu izgradi održivija budućnost. Ljudima Tajvana je potrebno da međunarodna zajednica pruži podršku našim nastojanjima i našem pravu na pravedan tretman UN. U najmanju ruku, prestanite da nas terate sa svojih vrata.

Autor je ministar spoljnih poslova Republike Kine (Tajvana)