Klemens: Po logici Nirnberga, Putin bi trebalo da bude uhapšen i da mu se sudi

Član I Pariskog mirovnog ugovora iz 1928, kojem se Sovjetski Savez pridružio 1929. obavezuje potpisnice da izjave da “oni osuđuju pribegavanje ratu radi rešavanja međunarodnih kontroverzi i odriču se rata kao instrumenta nacionalne politike u međusobnim odnosima”. Član II obavezuje strane da bilo koji spor koji može nastati među njima rešavaju samo mirnim putem.

Rat Rusije protiv Ukrajine krši ove obaveze, koje je pre skoro jednog veka energično zastupao Staljinov Komesarijat za spoljne poslove, ukazuje Volter Klemens, profesor na Univerzitetu u Bostonu I stručnjak za međunarodno pravo.

Kritičari su se, navodi u članku za cepa.org, žalili da Pariski sporazum nije obezbedio mehanizam za njegovo sprovođenje.

Ali, to nije sprečilo agresivne ratove u Evroaziji ili azijskom Pacifiku. U roku od 12 godina, sve njene potpisnice bile su uključene u najveći svetski rat u istoriji.

Ipak, Tribunal u Nirnbergu i Tokijski tribunal sudili su i pogubili nemačke i japanske lidere za koje se veruje da su odgovorni za početak svetskog rata – zločin protiv mira.

Ugovor iz 1928. zabranio je rat. Počeo je kao bilateralni francusko-američki sporazum, ali su se predstavnici 15 vlada, uključujući Nemačku i Japan, sastali u Parizu i potpisali sporazum 27. avgusta 1928. Na kraju su se pridružile 62 države. Ugovor je označio vrhunac idealizma u potrazi za mirom. Američki Senat je odobrio sporazum sa 85 glasova prema 1 i on je stupio na snagu 24. jula 1929.

Pakt je nastao kao izraz nastojanja francuskog ministra spoljnih poslova Aristida Brijana da priključi Sjedinjene Države savezu i spreči još jedan rat Nemačke. Ne želeći da da takvo obećanje, američki državni sekretar Frenk Kelog je umesto toga predložio multilateralnu posvećenost miru.

Grigorij Čičerin, Staljinov spoljni komesar 1920.-ih, bio je skeptičan prema praznim rečima, ali je njegov naslednik Maksim Litvinov tražio kolektivnu bezbednost i radio na tome da SSSR uključi u porodicu naroda.

Njegova vlada nije bila pozvana da bude originalni potpisnik Pariskog pakta, ali Litvinov je ubedio osam susednih država da potpišu ono što je postalo poznato kao Litvinovski ili Moskovski protokol. SSSR se nije pridružio Ligi naroda sve do 1934. (godinu dana nakon što se Hitlerova Nemačka povukla), ali je Protokol registrovan u Ligi naroda kao „Protokol za neposredno stupanje na snagu Pariskog ugovora od 27. avgusta 1928. o odricanju od rata kao instrumentu nacionalne politike“.

To se u ovom trenutku čini malo verovatnim, ali je isto tako izgledala i verovatnoća da se predsednik Srbije Slobodan Milošević suoči sa suđenjem za svoje zločine tokom ratova za jugoslovensko nasleđe 1991-99

Prvi potpisnici su bili Sovjetski Savez, Poljska, Letonija, Estonija i Rumunija. Složili su se da stave Kelog-Brian pakt na snagu bez čekanja da ga drugi ratifikuju.

Četiri druge zemlje kasnije su se pridržavale protokola: Litvanija, Finska, Persija i Turska. Ukrajina nije mogla da potpiše protokol jer je bila savezna republika sovjetske države.

Nije imala sopstveno ministarstvo spoljnih poslova sve do 1944. kada je Staljin stvorio imidž nezavisne Ukrajine i Belorusije, kako bi one postale osnivači Ujedinjenih nacija, dajući tako sovjetskoj delegaciji dva glasa više u Generalnoj skupštini.

Dakle, Putinova invazija na Ukrajinu prekršila je ne samo Kelog-Brianov sporazum o zabrani rata, već i Litvinov ili Moskovski protokol koji je kreirala i potpisala Staljinova kancelarija za spoljne poslove.

Izgleda da Putin cilja na genocid nad ukrajinskim narodom, u potpunosti ispunjavajući definiciju iznetu u Konvenciji o genocidu iz 1948

Da li ove davne obaveze i dalje obavezuju Kremlj? Da. Ruska Federacija je 1991. tvrdila da je nasledila sva prava i dužnosti upravo raspadnutog Sovjetskog Saveza.

Štaviše, sve članice UN su vezane Poveljom UN i njenim članom 2(4), koji predviđa da država članica UN ne može da preti ili koristi silu protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države.

Međutim, član 51 Povelje UN priznaje samoodbranu kao izuzetak od zabrane upotrebe sile. Svaki takav čin mora biti prijavljen Savetu bezbednosti UN.Svetu nije potrebna posebna istraga koja bi pokazala da je Ruska Federacija prekršila ne samo Litvinovski protokol već i Povelju UN.

Takođe postoje brojni dokazi da su Putinove snage ubijale, silovale i mučile civile u Ukrajini – ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Zaista, izgleda da Putin cilja na genocid nad ukrajinskim narodom, u potpunosti ispunjavajući definiciju iznetu u Konvenciji o genocidu iz 1948.

Zvanične izjave Kremlja i radio emisije racionalizuju istrebljenje ukrajinske nacije kada tvrde da svi Ukrajinci, kao i njihova vlada (na čelu sa Jevrejem), moraju biti “denacifikovani“.

Po logici Nirnberga, predsednik Putin bi trebalo da bude uhapšen ako uđe u jurisdikciju bilo koje članice UN i priveden Međunarodnom krivičnom sudu (MKS) ili specijalnom tribunalu da sudi za ratne zločine u Ukrajini.

To se u ovom trenutku čini malo verovatnim, ali je isto tako izgledala i verovatnoća da se predsednik Srbije Slobodan Milošević suoči sa suđenjem za svoje zločine tokom ratova za jugoslovensko nasleđe 1991-99. Poslednjih pet godina proveo je u zatvoru i umro je sam u ćeliji.

Volter Klemens je saradnik Dejvis centra za ruske i evroazijske studije Univerziteta Harvard i profesor političkih nauka Univerziteta u Bostonu. Studirao je međunarodno pravo i istoriju na Moskovskom državnom univerzitetu kod penzionisanog diplomate Borisa Štajna, dugogodišnjeg zamenika Maksima Litvinova. Auto je brojnih knjiga, između ostalih, i “Može li se Rusija promeniti?“ i “Republikanski virus u političkom telu“