„Ključni princip ruske vojske jeste da je nasilje dobro i da je široko prihvaćeno“: Ruski istraživački novinari o stanju među okupacionim snagama u Ukrajini

Bio je brutalno pretučen i primoran da pred kamerama iznese ponižavajuću izjavu potvrđujući Vagnerovu tvrdnju da je zarobljen nakon što su njegovi vojnici napali Vagnerove trupe, pišu u analizi za cepa.org Irina Borogan i Andrej Soldatov, koosnivači Agentura.ru i ruski istraživački novinari koji već više decenija prate ruske službe bezbednosti.

Video je postao viralan na Telegram kanalima povezanim sa vođom plaćenika i bivšim osuđenikom Jevgenijem Prigožinom – i naišao na potpunu tišinu ruskog vojnog vrha. Sledećeg meseca, Prigožin je pokrenuo svoj „marš pravde“, Vagner je zauzeo glavni glavni grad Rostov na Donu i krenuo ka Moskvi, dok je, ukazuju, ruska vojska ostala neaktivna.

Usledio je zloglasni video razgovor između Prigožina i zamenika ministra odbrane Junus-Beka Jevkurova i zamenika načelnika Generalštaba Vladimira Aleksejeva u štabu Južnog vojnog okruga gde se Aleksejev, zapravo šef obaveštajne službe za sukobe, smejao ideji Prigožina i njegovih pobunjenika da odustane od načelnika Štaba Valerija Gerasimova i ministra odbrane Sergeja Šojgua.

„Možete ih imati!“ rekao je. Zatim je 13. jula komandant 58. kombinovane armije (CAA), frontovske grupacije u Ukrajini, general-major Ivan Popov, izdao audio saopštenje, napao Gerasimova i optužio vrhovnu komandu vojske za izdaju. (Popov je razrešen komande kao rezultat ovog spora)

Ovo su jasno značajni događaji i pričaju fascinantnu priču o gornjim ešalonima ruske vojske. Snage Kremlja se vidljivo prepiru i upuštaju u javne sporove o taktičkom, a ponekad i strateškom vođenju rata.

Viši oficiri ginu u raketnim udarima, postavljaju se pitanja o tome kako su njihove lokacije procurile, sugeriše se izdaja, a u međuvremenu se pojavljuju izveštaji da je veliki deo komandne strukture – možda blizu 30 oficira – uhapšeno ili razrešeno komande.

Pa ipak, ruska vojska nije pred kolapsom. Kakvo god bilo stanje morala u invazijskoj vojsci, ona nije spremna za potpuni kolaps. Ruska vojska može da se bori neefikasno, i da ima ozbiljne preokrete, ali će nastaviti da se bori.

Da bi razumeli ovo pitanje, zapadni posmatrači bi trebalo da shvate da je ruska vojska generacijama delovala po veoma različitim standardima.

Ključni princip je da je nasilje dobro i da je široko prihvaćeno. Na njega se gleda kao na sredstvo za održavanje discipline među vojnicima – u ovom slučaju se zove dedovščina ili omrzavanje, koje obično sprovode iskusniji vojnici prema mlađim regrutima, a podstiču ga oficiri koji su zadovoljni da se oslanjaju na maltretiranje s obzirom na to da su podoficirski činovi preniski.

Ako nasilje počine oficiri, uključujući generale, to se zove rukoprikladstvo — napad.

Vika i galama se praktikuje čak i u najprofesionalnijim elitnim ruskim vojnim jedinicama, poput specijalnih snaga Spetsnaz. Šest meseci pre početka invazije u punom obimu, dvojica komandanata 14. brigade specijalnih snaga optužena su za silovanje vojnika.

Skandal je bio toliko veliki da brigada nije mogla da ga taji, pa je pokrenuta zvanična istraga. Fizički napad na kolegu oficira kao način uspostavljanja discipline (čin koji je strogo zabranjen kodeksima oružanih snaga, na primer američke i britanske vojske) koristio je niko drugi do general Sergej Surovikin, najistaknutiji ruski general u ratu protiv Ukrajine koji je optužen za napad na podređenog oficira 2004.

Takvo ponašanje očigledno nije kraj karijere (nepotvrđeni izveštaji kažu da je Surovikin uhapšen zbog povezanosti sa Vagnerovom pobunom).

Prihvatanje nasilja među redovima teško da je nešto što se pojavilo pod Putinom. U drugoj polovini Drugog svetskog rata, visoko odlikovani maršal Rodion Malinovski pozvan je kod Georgija Žukova, najistaknutijeg sovjetskog generala rata. Ovo nisu bili katastrofalni dani 1941, i pobeda je već bila opipljiva, ali Malinovski je teška srca otišao na sastanak sa Žukovom:

„Znajući kakav je Žukov otišao sam sa namerom. . . ako me izgrdi — grdio bih ga, ako me, ne daj Bože, udari — pa, uzvratiću mu“, napisao je Malinovski u svojim memoarima.

Staljin je očistio Crvenu armiju, ubijajući najsposobnije oficire, ali i njega se teško može kriviti za nasilje u vojsci.

Memoari sovjetskog maršala Semena Budjonog, najodlikovanijeg konjičkog oficira Crvene armije, govore o tome kako ga je njegov izuzetan učinak tokom Prvog svetskog rata učinio vitezom Georgijevskog krsta, najveće ruske vojne nagrade, četiri puta.

Bilo bi ih, rekao je, pet, ali mu je to uskraćeno zbog fizičkih napada na njegove saborce, saborce u Carskoj vojsci, koji su se u tom trenutku borili protiv Nemaca. Ovo nije škodilo Buđonijevoj karijeri u Carskoj vojsci ili Crvenoj armiji.

Nasilje unutar redova dopunjeno je promocijom nepromišljene poslušnosti naređenjima viših komandanata i brutalnim obeshrabrivanjem individualne inicijative. Izazivanje komandanta nije dozvoljeno, čak i ako je njegovo ponašanje iracionalno, kriminalno ili dovodi trupe u opasnost.

Popov, komandant 58. CAA, smenjen je jer je sa Gerasimovim pokrenuo pitanje neefikasne protivbaterijske vatre na ono što je opisao kao razornu artiljerijsku vatru Ukrajine.

Ova kombinacija ne čini rusku vojsku najprofesionalnijom vojskom. Ali to je čini ogromnom borbenom silom jer je nivo prihvaćenih žrtava u ruskoj vojsci mnogo veći nego u bilo kojoj modernoj vojsci na svetu.

Taj nivo je univerzalno prihvaćen — i od oficirskog kora, i od vojnika, i od rodbine, i od društva u celini. Jedini pokušaj civilnog društva da uvede odgovornost za vojsku učinjen je tokom Prvog čečenskog rata kada su majke vojnika formirale Pokret majki vojnika – ali ovu inicijativu je Ministarstvo odbrane brzo slomilo pre mnogo godina.

Društvo takođe tradicionalno prihvata debeli plašt tajne oko vojske, čak i znajući da se iza toga krije skoro apsolutna dozvola zapovednicima da rade šta god žele svojim ljudima.

Zapadni posmatrači imaju tendenciju da se fokusiraju na istorijske primere kada je ruska vojska propala, naime 1917. čime je revolucija bila moguća. Ali carska vojska nije bila jedina vojska koja se pobunila tokom Velikog rata – francuska vojska je videla 68 pobuna u svojih 112 divizija, ali je Francuska republika preživela. Stoga bi ova istorijska referenca mogla biti kontraproduktivna.

Drugi primer koji se stalno navodi je neviđeni broj prebegova tokom Drugog svetskog rata — kada su se vojnici i oficiri Crvene armije u više hiljada predali Vermahtu u prvoj i drugoj godini rata.

Ali fiksiranje na tom primeru je već dovelo do loših procena o pravoj prirodi vojske. Ruski disidentski pokret u egzilu 1980-ih je odgovorio na sovjetsku invaziju na Avganistan formiranjem pokreta pod nazivom „Resistance International“ kako bi podstakao prebeg sovjetskih vojnika.

Širili su letke, raspolagali radio-frekvencijom, pa čak i štampali lažno izdanje Crvene zvezde, novina sovjetske vojske. Verovali su da će prebeg pomoći da se porazi sovjetska vojska u Avganistanu, i da bi to moglo dovesti do kolapsa sovjetske vlasti.

„Na kraju krajeva, naši zajednički napori pomogli su da se 16 prebega premesti iz Avganistana na Zapad“, priznao je autorima ovog članka poznati disident Vladimir Bukovski, mozak koji stoji iza Resistance International. Očigledno, strategija je propala.

Niti je rat u Ukrajini izazvao veliki broj begunaca, a razlog je isti – rat se vodi na stranoj teritoriji, a borcima se obećava povratak kućama i dobar paket novca: tako da nema pravog podsticaja da promeni stranu.

Ruskoj vojsci se ne može suditi po zapadnim standardima jer je, uprkos niskom moralu trupa i pasivnosti oficira, ruska vojska spremna da plati mnogo veću cenu.

„Sada nam je potrebna samo pobeda, jedna za sve nas – po svaku cenu“, kaže popularna pesma iz sovjetskog filma Beloruska stanica o Velikom otadžbinskom ratu. A ovih dana to znači da nas jednostavno nije briga koliko je vojnika poginulo.