Ko će osvojiti 21. vek?

Prešli smo dug put od početka novog veka kada su ljudi svuda, ali naročito u Evropi, popustljivo prihvatili „kraj istorije“.  Prema toj varljivoj pretpostavci, pobedom Zapada u Hladnom ratu,  poslednjem od tri velika rata 20. veka, uspostavljen je globalni poredak za koji ne postoji alternativa. Od tada, smatralo se, svetska istorija neprestano će marširati ka „univerzalizaciji“ demokratije u zapadnom stilu i tržišnoj ekonomiji. Novi vek će biti samo nastavak prethodnog, pri čemu će trijumfalni Zapad samo proširiti svoju dominaciju.

Svet je sada mudriji. Ispostavlja se da je mreža savezništva i institucija koja je održavala dominaciju Zapada proizvod 20. veka i njena budućnost je pod znakom pitanja. Globalni poredak prolazi kroz suštinsku promenu, pošto se njegovo težište pomera sa Severnog Atlantika na Pacifik i istočnu Aziju. Kina je u ekonomskom, tehnološkom i političkom smislu na pragu da postane svetska sila i jedini izazivač aktuelnog hegemona – Sjedinjenih Država. Istovremeno, SAD postaju umorne od uloge globalnog lidera. Počele su da se povlače tokom mandata predsednika Baraka Obama, ali pod rukovodstvom Donalda Trampa su ubrzale svoje povlačenje na haotičan i opasan način. Odricanje Amerike od liderske pozicije predstavlja opasnost za suštinu transatlantskog Zapada, koji počiva na temeljima zajedničkih vrednosti i političkih institucija. U odsustvu bilo koje razumne alternative, ta struktura se urušava.

Rusija se u međuvremenu suočava s budućnošću tako što se osvrće na svoju prošlost  iz 20. veka. Poput Sovjetskog Saveza,  u potpunosti se oslanja na nuklearno oružje. Ipak, moć u 21. veku neće određivati nuklearni arsenal, već širok spektar tehnoloških kapaciteta zasnovanih na digitalizaciji. Oni koji nisu predvodnici kada je reč o veštačkoj inteligenciji i bazama podataka neumitno će  postati zavisni od drugih sila, koje će ih na kraju kontrolisati. Suverenost u domenu tehnologije i podataka a ne nuklearnih glava određivaće globalnu distribuciju moći i bogatstava u ovom veku. A u otvorenim društvima će isti faktori takođe određivati budućnost demokratije.  Kada je reč o Evropi, Stari kontinent je ušao u novi vek u svakakvoj samo ne optimalnoj formi. Uljuljkana u udobnu postistorijsku iluziju o večnom miru, Evropska unija nije uspela da završi projekat integracije (doduše, jeste uspela da se proširi na istok), pa je povlačenje  bezbednosne garancije SAD pod rukovodstvom Trampa za Evropu  bio udarac kao grom iz vedra neba.

Način na koji  Evropa bude upravljala veštačkom inteligencijom, bazama podataka i pratećim tehnologijama odrediće njenu sveukupnu konkurentnost u 21. veku. Ali Evropljani moraju da odluče ko će posedovati podatke potrebne da se ostvari digitalna suverenost i koji uslovi treba da diktiraju njihovo sakupljanje i upotrebu. Ova pitanja će odrediti sudbinu demokratije u Evropi i da li će budućnost Starog kontinenta biti budućnost prosperiteta ili pada. O tome se mora odlučivati na evropskom nivou, a ne na nivou pojedinačnih država članica. Podjednako je važno i da se na takva  pitanja bez odlaganja odgovori. Potrebno je da Evropa zakotrlja digitalnu loptu ili da njome bude pregažena.  U predstojećim godinama dizajn i proizvodnja automobila, mehanički inženjering, medicina, odbrana, energetika i privatna domaćinstva u velikoj meri zavisiće od digitalne tehnologije. Podaci koji budu proistekli iz ovih sektora će uglavnom biti procesuirani preko „klauda“, što znači da će kontrola „klauda“ biti od vitalnog značaja za dugoročan ekonomski i strateški uspeh država.

Da bi Evropa očuvala digitalni suverenitet, biće potrebno da masovno investira u kapacitete „računarstva u oblaku“ (cloud computing) i druge fizičke resurse koji podupiru digitalnu revoluciju. U tom pogledu Evropa je previše spora i neodlučna. Njen izazov je sada da stigne SAD i Kinu da ne bi trajno bila u zaostatku. Evropa ne treba da gaji nikakve iluzije da će se privatni sektor sam postarati o svemu. Manjkavost Evrope kada je reč o konkurentnosti zahteva suštinsku promenu u strategiji na najvišem nivou. Institucije EU će morati da podstiču donošenje odgovarajućih odredbi i da zajedno s državama članicama  obezbede neophodne resurse. Ali obezbeđivanje digitalnog suvereniteta Evrope će zahtevati mnogo širi napor, uključujući kompanije, istražitelje i političare.

Nakon nedavno obeležene 50. godišnjice od prvog sletanja na Mesec u medijima se dosta polemiše o potencijalnom letu čoveka na Mars. Ipak,   Evropa može da sačeka kada je reč o putovanju u svemir. Glavni prioritet mora da bude uspostavljanje i očuvanje digitalne suverenosti, kao i to da se učini sve što je neophodno da se spreči  pad Starog kontinenta i zaštiti demokratija. U dobru ili zlu, 21. vek je u jeku.

Autor je bivši šef nemačke diplomatije i vicekancelar od 1998. do 2005. Bio je lider nemačke partije Zeleni gotovo 20 godina.

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org