Ko će predstavljati socijaliste na izborima u Francuskoj?

Ali može se oprostiti ako neko mnoge od njih ne prepoznaje. A tri prepoznatljiva imena neće biti na glasačkom listiću ovog januara – Fransoa Oland, Emanuel Makro i Žan-Lik Melenšon.

Oland je tek drugi predsednik od rođenja Pete republike 1958. koji ne želi drugi mandat. Prvi je to bio Žorž Pompidu, koji je i umro na predsedničkoj funkciji 1974. godine. Oland je, takođe, treći predsednik koji je odslužio samo jedan mandat. Ostali su Valeri Žiskar D’Esten tokom 1970-ih i Olandov prethodnik Nikola Sarkozi. Činjenica da dva poslednja predsednika nisu potrajala na vlasti ukazuje koliko je teško postalo rukovoditi Francuskom.

Olandova odluka da se ne kandiduje ponovo ne treba nikoga da iznenađuje – s rejtingom od četiri odsto suočio bi se s ponižavajućim porazom u prvom krugu izbora. Iako se njegov predsednički mandat naširoko kritikuje, postignuta su i značajna dostignuća – legalizovani su gej brakovi, Francuska je postala jedna od učesnica klimatskog sporazuma iz Pariza, ponovo je uspostavljena ravnoteža troškovima socijalne pomoći. A iako dug Vlade i dalje raste, stopa nezaposlenosti počinje da pada – mada isuviše kasno da bi Oland od toga profitirao.

Olandova najveća mana je bila to što ne može da otelotvoruje predsedništvo – prosto ne izgleda i ne zvuči naročito predsednički. NJegovom piskutavom glasu nedostaje uzvišen ton, koji se dovodi u vezu s funkcijom i izgleda kao državnik samo u situacijama koje od njega prirodno stvaraju tu sliku, kao što su teroristički napadi u Parizu prošle godine i, još spornije, intervencija Francuske u Maliju 2013.

Od tih prilika Oland je uvučen u štetnu debatu o ukidanju državljanstva za francuske teroriste; i napravio je PR kiks tako što je ljubazno komentarisao francusku političku scenu za knjigu dvoje novinara Le Monda. Takođe se suočavao sa uličnim protestima zbog pokušaja da izvrši reformu tržišta rada, što je politički opasan potez koji je oborio mnoge prethodne francuske vlade.

Pošto je Oland odustao od kandidature, naloženo je Makrou, njegovom politički umerenom bivšem ministru ekonomije, da se kandiduje na unutarstranačkom glasanju socijalista, sada kada to može da učini, a da ne izda predsednika u čijoj je administraciji bio na funkciji. Ali on to dosledno odbija, te je u novembru pokrenuo nezavisnu inicijativu za predsednikovanje, najverovatnije gledajući dalje u budućnost. Pošto je otvoreno prognozirao da će levica izgubiti na izborima 2017, on prekida veze sa Olandovom vladom tako da može da se pozicionira kao spasilac levice u predsedničkoj trci 2022. godine.

Kao i Makro, Melenšon se takođe kandiduje za predsednika izvan socijalističkog miljea. Proteklih nekoliko godina ekstremno levičarski antievropski orijentisan bivši ministar iz redova socijalista koji se protivi merama štednje priterao je uz zid ono što je levo od Komunističke partije i pod svojim rukovodstvom ujedinio razne druge antikapitalističke stranke.

Zato će se borba najverovatnije voditi između Manuela Valsa, koji je bio Olandov premijer sve dok se nije povukao s funkcije ranije ovog meseca, i Arno Montebura, Valsovog bivšeg ministra za „nacionalni oporavak“. Vals trenutno vodi u anketama za prvi krug, ali će dvojica kandidata biti u tesnoj trci u drugom krugu unutarstranačkog glasanja.

Ako Vals pobedi, Makron će biti pod obnovljenim pritiskom jer je drugi glavni predstavnik „socijalliberalnog“ krila socijalista – mada je Vals mnogo autoritarniji od Makroa kada je reč o „republikanskim“ pitanjima kao što su sekularizam i nacionalna bezbednost. Međutim, ako prevagne Montebur, politički stisak će biti na Melenšonu jer Montebur predstavlja konvencionalniju levicu – on je napustio Valsovu vladu 2014. naročito zbog toga što je ona težila merama štednje i politici „ekonomije ponude“ umesto kejnezijanskom fiskalnom stimulansu koji je on zagovarao.

Ishod unutarstranačkog glasanja socijalista biće važan samo onoliko koliko razotkriva razdor u okviru stranke između onih koji favorizuju tradicionalni statični pristup i onih koji zagovaraju alternative koje su više prijateljski nastrojene prema tržištu. Težeći ovom drugom, Olandovo predsednikovanje je označilo slom u socijalističkoj politici; partija nije nikada eksplicitno javno podržala ovu putanju i mnogi iz francuske levice sada preziru Olanda zbog onoga što vide kao izdaju svojih principa.

Budući da je francuska politika podeljena između levice, desnice i ekstremne desnice, razdor u okviru bilo kog bloka garantuje isključenje tog bloka iz druge runde predsedničkih izbora sledeće godine. Uprkos pozivima levice na jedinstvo, unutarstranačko glasanje socijalista neće ujediniti ljude. Štaviše, socijalisti nisu sebi pomogli isključenjem troje kandidata iz manjih partija koje su već imale unutarstranačko glasanje da bi izabrale svoje lidere.

Budući da je najmanje dvoje kandidata već u trci na levom spektru, ishod unutarstranačkog glasanja nije važan za nacionalnu politiku. Drugi krug predsedničkih izbora će biti između Fransoa Fijona iz Republikanske partije i Marine le Pen iz ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta.

Autor predaje politiku na Univerzitetu Kembridž. Napisao je knjigu Ničeova velika politika.

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org