Ko čini osovinu otpora i koji se sve igrači mogu uključiti u rat na Bliskom istoku?

Osim Izralea i Hamasa, u razmeni vatre učestvuju i neki drugi akteri pa postoji strah da će sukob prerasti u regionalni rat.

Ujedinjeni front

Kako piše Conversation, ulazimo u neistraženu teritoriju, s političkim i vojnim ciljevima Izraela koji još nisu jasno definisani. Time se ovaj osvetnički rat razlikuje od svih dosadašnjih izraelskih operacija protiv Hamasa, bilo po trajanju, ciljevima ili broju žrtava s obe strane.

Retorika izraelskih zvaničnika, od kojih su neki poricali postojanje nevinih civila u Gazi, oscilirala je između maksimuma i minimuma, uključujući pozive na potpunu okupaciju Gaze bez obzira na upozorenja predsednika SAD-a, stvaranje tampon zone i uništenje Hamasove infrastrukture.

Nakon iznenadnog napada Hamasa 7. oktobra, vojni zapovednik militantne grupe Mohamed Deif pozvao je sve Arape i muslimane, a posebno Iran i države i organizacije kojima dominira, da pokrenu sveobuhvatni rat protiv Izraela. Spomenuo je, redom, libanski Hezbolah, Iran, Jemen, iračke šiitske milicije i Siriju. Proglasio je to danom “kada se vaš otpor protiv Izraela spoji s našim”, u onome što je poznato kao “jedinstvo frontova”.

To jedinstvo frontova se sastoji u koordinaciji odgovora svih iranskih proksi milicija u regionu i provođenju kolektivne odbrane u slučaju da jedna od njih bude napadnuta.

Napetosti na libanskoj granici

Nakon Hamasovog napada 7. oktobra, bezbednosna situacija na izraelsko-libanskoj granici naglo se pogoršala, uz sve intenzivnije sukobe između Tsahala i Hezbolaha.

Dva značajna elementa takođe su se pojavila na libanskom frontu. Po prvi put od završetka građanskog rata, svedočili smo “privremenom” oživljavanju snaga Al Fajr, vojnog krila Jama Islamije. Ova libanska sunitska islamistička milicija, koja je raspuštena 1990, objavila je da učestvuje u neprijateljstvima izvan libanskih granica “u odbrani libanskog suvereniteta, operaciji Al Aksa i solidarnosti s Gazom i Palestinom”.

Dana 29. oktobra lansirala je projektile iz Libana prema Kirjat Šmoni, u severnom Izraelu. Ova se milicija bori gotovo nezavisno o Hezbolahu, iako postoji vojna koordinacija između dveju organizacija.

Osim toga, Hamas i Palestinski islamski džihad u Libanu preuzeli su punu odgovornost za nekoliko napada na Izrael pokrenutih s libanskih teritorija. Ovo podseća na godine kada su južnim Libanom dominirale vojne aktivnosti Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), do te mere da je dobio nadimak “Zemlja Fataha”.

Muslimansko jedinstvo

Iako je njihovo sudelovanje u neprijateljstvima još uvek ograničeno, važno je u simboličkom smislu. Jasno je da Hezbolah koordinira aktivnosti svih milicija koje deluju na libanskoj granici kako bi poslali jasnu poruku: područje je otvoreno za sve islamističke i neislamističke frakcije, koje su pozvane da se pridruže, čak i simbolično, u borbi protiv Izraela kako bi izrazili svoju solidarnost s Gazom. Drugim rečima, Hezbolah izjavljuje da ova borba nije sektaška, već da ujedinjuje muslimane i da se tiče svih Arapa i muslimana.

Ova poruka muslimanskog jedinstva protiv Izraela dolazi nakon godina sektaštva na Bliskom istoku. Hezbolah je izveo samo ograničene napade na Izrael od završetka izraelsko-libanskog rata 2006, pa je čak intervenisao u Siriji kako bi podržao Hamasovog tadašnjeg neprijatelja Bashara al Asada.

Takvo je stajalište učinilo Hezbolah nepopularnim među sunitskim stanovništvom u regiji, no pridruživanjem borbi protiv Izraela ponovno se potvrđuje u očima svih Arapa u regiji kao islamska revolucionarna grupa koja ima za cilj stati na kraj izraelskoj aroganciji.

Hezbolah sebe vidi kao model za Hamas i druge islamske snage koje se bore protiv Izraela. Uprkos razlikama oko rata u Siriji, obnovili su odnose u avgustu 2007. i viši zapovednici Hamasa, poput Ismaila Hanijeha, vođe Hamasa i Jahja Sinvara, šefa Hamasovog političkog kabineta, javno su zahvalili Iranu na njegovoj neprocenjivoj pomoći s finansiranjem, logistikom i snabdevanjem oružjem.

Jemenski Huti

Huti su još jedan deo iranske osovine u regiji. Njihov uspon kao jemenskog političkog i vojnog igrača ohrabrio ih je te su poručili da su se spremni pridružiti Hamasu u ratu protiv Izraela.¸Kao demonstraciju sile, 19. oktobra lansirali su tri krstareće rakete i bespilotne letelice koje je američki razarač presreo u Crvenom moru.

Napad je sam po sebi simboličan, ali šalje snažnu političku poruku koja ponovno potvrđuje strateški primat veza Hutija s “osovinom otpora” koju podržava Iran i signalizira spremnost milicije da se vojno angažuje u regionalnim ili međunarodnim ratovima ili napetostima.

To je jasno definisano u govoru njihovog vođe. Hutiji imaju zastrašujući arsenal projektila dugog dometa koji bi mogli pogoditi Izrael. Raketni napadi Hutija poklopili su se s drugim napadima šiitskih milicija koje podržava Iran, a koji su ciljali američke baze u Siriji i Iraku. Iran je strateški prepustio rizik izravnog sukoba sa SAD-om i Izraelom preko svoje “osovine otpora”: kada se takvi napadi dogode, on nije izravno odgovoran.

Je li moguć totalni rat?

Čini se da svi igrači čekaju da vide koji su vojni i politički ciljevi Izraela te kakav je Hamasov kapacitet i mogućnost da se odupre napadu. Ako izraelska vojska zabeleži značajne gubitke, poboljšaće se strateški položaj osovine koju podupire Iran, bez ikakve cene za Teheran.

Ali što bi se dogodilo da Izrael ugrozi postojanje Hamasa nakon kopnene invazije? Hoće li se intenzivni okršaji na libanskim granicama Izraela pretvoriti u pravi rat? Bi li se Iran pridružio neprijateljstvima? Što ako se Izrael oseti ojačanim podrškom sa Zapada i shvati to i kao dozvolu za napad na Iran? Hoće li se tada uključiti i SAD?

Trenutno je nemoguće dati odgovore na sva ta pitanja, ali čini se da regija ide prema novoj fazi u kojoj će palestinsko pitanje još dugo vremena biti u prvom planu, a iranske proksi milicije postaće sve nametljivije, prenosi N1.