„Čelična magnolija“ koja je suprugu „šaputala na uvo“: Ko je bila Rozalin Karter, nekadašnja prva dama SAD?

„Rozalin je bila moj ravnopravni partner u svemu što sam ikada postigao“, rekao je njen suprug, bivši predsednik Džimi Karter.

„Dala mi je mudre smernice i ohrabrenje kada mi je bilo potrebno. Sve dok je Rozalin bila na ovom svetu, uvek sam znao da me neko voli i podržava“, prenosi CNN.

Džimi Karter je ubedljivo poražen od Ronalda Regana četiri godine nakon što je izabran (1981.). Njegov jedini mandat u Beloj kući uključivao je sklapanje retkog mirovnog sporazuma između Izraela i Egipta koji traje do danas, ali je takođe obeležen naglom inflacijom i iranskom talačkom krizom.

Kroz sve to, Rozalin je bila uz njega i često mu je „šaputala na uvo“.

Karterovi su kroz svoje zajedničke napore, radili su na svetskom miru i ljudskim pravima u ime Carter centra, nevladine organizacije sa sedištem u Atlanti osnovan da „podrži mir, borbu protiv bolesti i gradi nadu“.

Aktuelna prva dama Džil Bajden rekla je u nedelju za Rizalin Karter: „Bivša prva dama Rozalin Karter je upravo preminula. I bila je poznata po svojim naporima u pogledu mentalnog zdravlja i nege i ženskih prava“.

„Karter bila poznata po naporima u pogledu mentalnog zdravlja i nege i ženskih prava“

I zato se nadam, dodala je, „da ćete tokom praznika uključiti porodicu Karter u svoje molitve“.

Predsednik Džo Bajden pohvalio je porodicu Karter. „Oni su zaista neverovatna porodica jer su doneli toliko milosti u Belu kuću“.

Bivši predsednik Džordž V. Buš i bivša prva dama Lora Buš na sličan su način hvalili Rozalin Karter kao „ženu dostojanstva i snage“.

Nakon što su napustili Belu kuću 1981. par je putovao na žarišta širom sveta – Kuba, Sudan i Severna Koreja, nadgledajući izbore i radeći na iskorenjivanju gvinejske gliste i drugih zanemarenih tropskih bolesti.

Najtrajnije individualno nasleđe Rozalin Karter biće njeni napori da umanji stigmu vezanu za ljude sa mentalnim bolestima i njena borba za paritet i pristup lečenju mentalnog zdravlja.

Rozalin Karter je na svom Rosalynn Carter Institute for Caregiving posvetila puno pažnje kako bi pomogla porodicama i profesionalnim negovateljima koji žive sa osobama invaliditetom i bolestima.

Godine 1999., tadašnji predsednik Bil Klinton uručio je Karterovima Predsedničku medalju slobode, najviše civilno priznanje u zemlji. Rekao je da su „učinili više dobrih stvari za više ljudi na više mesta nego bilo koji drugi par na Zemlji“.

„Čelična magnolija“

Rozalin i Džimi Karter su podelili ono što bi mnogi nazvali istinskom američkom pričom i istinskim doživotnim partnerstvom.

Godine 2015, kada je 39. predsednik objavio da boluje od raka na mozga, upitali su ga na koje je dostignuće najponosniji. Nije oklevao da kaže da je to brak sa Rozalin: „To je vrhunac mog života“.

U drugom trenutku je podelio tajnu svog trajnog braka.

„Rozalin je bila osnova za čitavo moje uživanje u životu. Pre svega, najbolje je izabrati pravu ženu, što sam i učinio. I drugo, dajemo jedni drugima prostor da radimo svoje stvari“, rekao je Džejku Taperu na CNN-u jula 2015.

Rozalin nije odrasla u porodici sa mnogo novca. Njena majka je bila krojačica, a otac automehaničar koji je umro od raka kada je ona imala 13 godina.

Pomagala je u podizanju svoje mlađe braće i sestara i očeva smrt za nju je značila kraj detinjstva.

Karteri su se upoznali preko Džimijeve sestre, Rut, koja je bila Rozalinina najbliža prijateljica. Kada je Rozalin videla Karterovu fotografiju na zidu Rutine spavaće sobe, pomislila je: „Bio je najzgodniji muškarac kojeg sam ikada videla. Čak je pitala Rut da li može da ponese njegovu fotografiju kući“.

Oboje pobožni južnjački baptisti, Džimi i Rozalin, upoznali su se posle crkvenog sastanka i ubrzo počeli da se zabavljaju. Venčali su se nedugo nakon njegovog diplomiranja na Pomorskoj akademiji kada je ona imala 18, a on 21 godinu.

„Kada smo se venčali, bili smo rod sa svima u gradu“, napisala je Rozalin u svojim memoarima.

Kartersovi su imali četvoro dece: Džona Vilijama („Džek“), Džejms Erl i Donel Jeffrei („Džef“). Njihova jedina ćerka, Ejmi Lin, rođena je 1967, godinu dana nakon što je Karter izgubio svoju prvu ponudu za guvernera Džordžije.

Džimi Karter je bio primljen u elitni program nuklearnih podmornica, ali je odustao nakon što mu je otac umro, kako bi se mogli vratiti u Plejns 1953. da brinu o porodičnoj farmi.

Odlučio je da preseli porodicu ne pitajući Rozalin za mišljenje. Rozalin je bila toliko besna da je odbijala da razgovara sa njim tokom cele vožnje prema jugu.

Nakon toga, Džimi Karter je rekao da se konsultovao sa suprugom o svim važnijim odlukama.

Štampa je kasnije dobila nadimak „Čelična magnolija“ – referenca kojoj nije smetala, rekavši jednom u intervjuu da je „čelik čvrst, a magnolija južna“ – Rozalin je prirodno bila stidljiva i kolena bi joj se pokucala kada bi morala da održi govor u prvim danima političke karijere svog muža 1960-ih.

Ali u vreme kada je najavio svoju predsedničku kampanju u decembru 1974, ona je i sama bila iskusna političarka.

Opisujući njenu transformaciju iz domaćice u političkog partnera, Karterov pomoćnik Stjuart Ajzenstat je rekao: „Ova stidljiva žena je procvetala na najdivniji način“.

Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je brojala predsednikove šale kako on ne bi ponovio nijednu od njih istoj grupi. Čak je počela da pohađa časove pamćenja kako bi zapamtila lica i imena i otkucala pisma zahvalnosti ljudima koje je njen muž sreo tokom kampanje. Ostajala bi budna do ranih jutarnjih sati da radi na svojim govorima.

Bivši predsednik Donald Tramp posebno je istakao dug brak Karterovih u izjavi u nedelju u kojoj je hvalio njene godine službe u zemlji.

„Melanija i ja pridružujemo se svim Amerikancima u žalovanju zbog gubitka Rozalin Karter. Bila je odana prva dama, veliki humanitarac, šampion za mentalno zdravlje i voljena supruga svom mužu, predsedniku Karteru punih 77 godina“, napisao je Tramp na društvenim mrežama.

Kao mlada devojka, divila se tadašnjoj prvoj dami Eleonor Ruzvelt, uticajnom globalnom lideru koji se bavio pitanjima kao što su građanska prava i siromaštvo.

Bila je prva dama koja je radila iz istočnog krila. Pre nje, prve dame su radile iz kancelarije na drugom ili trećem spratu Bele kuće u porodičnoj privatnoj rezidenciji.

Kao prva dama borila se za usvajanje amandmana o jednakim pravima, kojim bi se izmenio Ustav kojim bi se zabranila diskriminacija građanskih prava na osnovu pola.

Stiven Hohman, koji je radio sa Karterima od 1981. i direktor istraživanja u Karter centru, rekao je da Rozalin nije oklevala da se ne slaže sa svojim mužem u javnosti kako su godine prolazile. Tokom govora, bivši predsednik je voleo da kaže prisutnima da je jedna od njegovih učiteljica u osnovnoj školi govorila svojim učenicima da „svako dete može da bude predsednik“.

„Gospođa Karter bi ga ispravila“, seća se Hohman. „Ona bi rekla:’Ne, ona to nikada nije rekla. Rekla je da svaki dečak može da bude predsednik'“.

U svojim memoarima, Rozalin se prisetila kako je ručala sa svojim mužem u Ovalnoj kancelariji svake srede.

U izjavi od nedelje, bivša prva dama Mišel Obama je istakla kako je Rozalin Karter razumela da je uloga prve dame „u velikoj meri oblikovana strastima i težnjama osobe koja je drži” i „podsetila me da ulogu prve dame učinim svojom, baš kao što je i ona.”

Kada je vodila kampanju za svog muža tokom njegove trke za guvernera 1970. bila je oduševljena brojem ljudi koji su je pitali šta bi uradila za rođaka koji se bavi mentalnom bolešću.

„Jednog dana, kada je Džimi govorio na mitingu, stala sam u red sa svima ostalima da se rukujem sa njim“, prisećala se decenijama kasnije u intervjuu za The Carter Center.

„Video je ko sam, nacerio se i pitao: „Šta radiš ovde?“ „Došla sam da vidim šta ćeš da uradiš po pitanju mentalnog zdravlja kada budeš guverner“, odgovorila sam.

Godine 1979. postala je druga prva dama koja je svedočila pred Kongresom (Elenor Ruzvelt je bila prva) kada je govorila o potrebi reforme mentalnog zdravlja.

„Tokom svog dugog, izuzetnog života, bila je nepokolebljiv glas za one koji su zanemareni i nedovoljno zastupljeni“, rekli su bivši predsednik Bil Klinton i bivša državna sekretarka Hilari Klinton u zajedničkoj izjavi u nedelju.

Lobirala je da njen muž otpusti ministra zdravlja, obrazovanja i socijalne zaštite Džoa Kalifana. Prema dugogodišnjem prijatelju porodice Karter i pomoćniku Bele kuće Džeriju Rafšunu, bila je ljuta na Kalifana zbog kampanje protiv pušenja, plašeći se da će to naštetiti Karterovoj poziciji u Severnoj Karolini koja proizvodi duvan.

Takođe se nije složila sa Karterovom odlukom da zabrani alkohol na društvenim događajima u Beloj kući, iako su na kraju služili vino i punč.

Kada je otpitovala u Centralnu i Južnu Ameriku da prenese ozbiljnu poruku o ljudskim pravima lideri i štampa bili su skeptični prema tome da prva dama ide na tako važno političko putovanje, ali su na kraju shvatili da ona ima direktnu vezu sa predsednikom.

Ona je kući donela opipljiva dostignuća: Ekvador se obavezao da će potpisati i ratifikovati Američku konvenciju o ljudskim pravima; vojni lider Perua se zakleo da će odustati od vlasti (četiri godine kasnije Rozalin je prisustvovala inauguraciji demokratski izabranog predsednika Perua); a predsednik Kolumbije vršio je pritisak da se pregovori o Panamskom kanalu pomere dalje.

Navodno je Rosalinina ideja bila da se održe mirovni pregovori na Bliskom istoku u Kemp Dejvidu, što je postalo najveće dostignuće njenog supruga kao predsednika.

Želela je da se pregovori tamo održe zbog mirne i izolovane lokacije Kemp Dejvida u planinama Merilend. Na 13-dnevnom samitu u Kemp Dejvidu, Rozalin je uzela skoro 200 otkucanih stranica beleški.

Ali dostignuća Karterovog predsedništva na kraju su zasenjena 444-dnevnom talačkom krizom u Iranu, u kojoj su revolucionarni studenti upali u američku ambasadu u Teheranu i uzeli više od 60 Amerikanaca za taoce.

Najveći teret kampanje 1980. pao je na Rozalin kada je Džimi Karter odlučio da ostane u Beloj kući kako bi se izborio sa krizom.

Prijavljivala se nekoliko puta dnevno sa traga kampanje, a kada nije mogla da razgovara sa suprugom, razgovarala je sa Karterovim savetnikom za nacionalnu bezbednost, pokojnim Zbignjevom Bžežinskim.

Njeno najveće žaljenje u životu je što je njen muž izgubio na izborima 1980.

„Volela bih da ljudi znaju da smo bili u pravu, da je ono što je Džimi Karter radio najbolje za našu zemlju i da su ljudi pogrešili što nisu glasali za njega“, napisala je ona u svojim memoarima.