Ko je šta dobio, a šta izgubio

Prvi je navodio opšte principe i postavio putokaze za rešavanje pitanja Zapadne obale i Gaze. Drugi, labavo povezan sa principima koji se navode u prvom, bio je detaljna razrade formule za potpisivanje egipatsko – izraelskog mirovnog ugovora. Kemp Dejvid je bio jedan korak više, ali veoma važan, u nastavku procesa pregovaranja. Tekst ova dva ugovora bio je precizan u nekim, a nejasan u drugim pitanjima. Oni su, naravno, bili predmet različitih interpretacija i oni su ostavili mnoga otvorena pitanja koja nisu rešena ni do danas. Svaka strana je osećala da je nešto dobila potpisivanjem ugovora, uviđajući da vreme koje dolazi neće biti lako. U svakom slučaju, stvoren je okvir budućih pregovora.

Povređeni ponos Arapa

Egipatski dobici i gubici: Najveći egipatski dobitak od Kemp Dejvida bilo je puno izraelsko povlačenje sa Sinaja, uključujući naftna nalazišta, naselja i aerodrome. Da bi se ispunile ove obaveze, Sadat je obećao period od tri godine da se povlačenje okonča, konkretizuje bezbednosni aranžman pod kontrolom SAD i UN i obećanje „normalizovanja odnosa“ sa Izraelom kada se okonča prva faza povlačenja. U egipatskim terminima, sporazum je bio veoma dobar, jer je ispunio bukvalno sve Sadatobe zahteve.

U pitanjima koja se odnose na druge Arape, posebno Palestince, Sadat je učinio mnogo manje. Dokument koji sadrži opšte principe poziva na „legitimna prava palestinskog naroda“ i pravo Palestinaca da izaberu vlastitu formu upravljanja, ali su svi detalji i procedure predviđeni za prelazni period, a ne konačni status okupiranih teritorija. Čak i površno čitanje teksta pokazuje da Izrael nije preuzeo nikakvu obavezu za povlačenje sa Zapadne obale i Gaze, ništa nije rečeno o Jerusalimu i naseljima na Zapadnoj obali i Gazi koja nisu čak ni pomenuta, iako su Amerikanci rekli svima da je Begin obećao da će zamrznuti izgradnju naselja tokom pregovora o autonomiji. Da Egipat nije 30 godina predvodio arapski svet, ovi nedostaci ne bi bili veliki problem. Ali Sadat i njegovi glavni savetnici nisu se mnogo obazirali na arapska očekivanja. Sadat je potpisao jednostrani, a ne sveobuhvatni sporazum. Arapi su bili ozbiljno razočarani rezultatima Kemp Dejvida. NJihov ponos bio je povređen, čak i pošto su egipatski nacionalni interesi bili dobro odbranjeni. Sadat se nije vratio iz Kemp Dejvida ni s jednom specifičnom američkom obavezom za ekonomsku ili vojnu pomoć, ali mu je iz razgovora s Karterom bilo jasno da američka pomoć u obe oblasti zavisi od sklapanja mirovnog ugovora sa Izraelom. Karter je navodno nagovestio da uspeh u Kemp Dejvidu omogućava da se u budućim pregovorima odnosi na čvršći način prema Izraelu.

Izraelski dobici i gubici: Begin je, po analizama ovih pregovora, bio najsposobniji pregovarač u Kemp Dejvidu. On je razumeo kako da na najbolji način igra s kartama koje je imao u rukama, bio je precizan u korišćenju reči, što je pretvarao u svoju prednost i uverljivo je koristio pretnju da će prekinuti pregovore kako bi iznudio ustupke u ključnim trenucima.

Znao je kako da balansira na samoj ivici, čekajući na svoj konačni ustupak, sve dok svi drugi ne bi stavili karte na sto. Begin je morao da ustupi ceo Sinaj Sadatu, dajući tako nešto što je veoma i opipljivo. Ali, zauzvrat, Begin nije dobio samo mir sa Egiptom, koji po svojoj prirodi nije morao da se pokaže tako dugotrajnim, nego takođe i odrešene ruke na Zapadnoj obali i Gazi. Za Begina, Sinaj je žrtvovan, ali je dobijen „Eretz Israel“.

Zbog svojih sposobnosti i vatrene odlučnosti, Begin se zaštitio od američkog i egipatskog pritiska na ključnom pitanju budućnosti Zapadne obale i Gaze i svake vrste povezivanja egipatsko – izraelskog sporazuma s palestinskim pitanjem. Iako je obećao „punu autonomiju“ za Zapadnu obalu i Gazu, Begin je odbio da precizira šta to znači u praksi. On se nije složio da ukine vojnu upravu, nego samo da je „povuče“. Kasnije se u diskusijama pokazalo da je on vojnu upravu hteo fizički da premesti sa Zapadne obale tokom privremenog perioda, ali bi ona nastavila da postoji i imala bi konačnu kontrolu nad „samoupravnim organima“ koje je Palestinci trebalo da izaberu.

Brza normalizacija odnosa

Centralna tačka njegovog uspeha je da on nije bio primoran da prihvati formulacije o „neprihvatljivosti zadobijanja teritorije ratom“, što je primena principa rezolucije 242 „na svim frontovima sukoba“ i potrebu konačnog izraelskog povlačenja sa Zapadne obale i Gaze.

Nije dozvolio ni najmanje ublažavanje izraelskog zahteva za suverenitet nad celim Jerusalimom uključeno u sporazum. Na kraju, Begin nije otišao dalje, nego je obećao zamrzavanje izgradnje naselja od tri meseca na Zapadnoj obali i Gazi. Do trenutka kada je stigao u Kemp Dejvid, Begin je već prešao tačku priznavanja Egipta u granicama koje potiču iz vremena palestinskog mandata. Ali, sve do kraja, on je bio veoma čvrst u stavu da ne dozvoli uklanjanje naselja, čak i kada je otišao iz Kemp Dejvida, on nije išao dalje od obećanja da će Kneset da glasa da li će da ukloni naselja sa Sinaja ako sva ostala pitanja budu rešena u pregovorima sa Egiptom. Neki od njegovih kritičara u Izraelu snažno su se protivili Beginovoj spremnosti da vrati ceo Sinaj Egiptu.

Pitanje naselja bilo je zaista osetljivo, posebno u većim gradovima poput Jamita na obali severnog Sinaja. Ali, Begin je bio u dobroj poziciji da se odbrani, posebno s podrškom Arijela Šarona, koji je jedan od glavnih arhitekata izraelskog plana izgradnje naselja.

Manje od nedelju dana nakon ovog trijumfalnog trenutka Karter i Bžežinski su otvoreno brinuli o onome što su iskovali. Begin je odmah otišao na medijsku turneju u SAD, tvrdeći da je pravo Izraela da na neodređeno vreme ostane na Zapadnoj obali i da nastavi izgradnju naselja. Bžežinski je zabeležio u svom dnevniku da Begin „pokušava da stvori utisak da jedini sporazum koji je zaista bitan, jeste izraelsko-egipatski sporazum. Ako može da se izvuče s tim, on će dobiti separatni sporazum i onda će se cela struktura mira na Bliskom istoku raspasti.“

Konačno, Begin je omogućio brzo normalizovanje odnosa sa Egiptom, nešto čemu je pridavao veliku važnost. U okviru 9 meseci od potpisivanja ugovora sa Egiptom, čak sa izraelskim trupama i naseljima na Sinaju, mogli su da se uspostave diplomatski odnosi i da se razmene ambasadori. Ovaj aranžman je dostizao mnogo više od onoga što su Izraelci mislili da je mogućno i Begin je bio ponosan na svoje dostignuće.

Američka uloga: Karterova uloga u pomoći da se sklopi sporazum bila je centralna. Ostavljeni sami sebi, Sadat i Begin najverovatnije ne bi prevazišli svoje sumnje i prekinuli bi sve razgovore o brojnim pitanjima. Za njih obojicu bilo je lakše da prihvate sugestije od Kartera, nego jedan od drugog. Direktni pregovori mogu da zvuče lepo u teoriji, ali su imali malu ulogu o postizanju sporazuma u Kemp Dejvidu. Karterove pozicije značajno su uticale na ishod. On je želeo jedan egipatsko – izraelski sporazum o Sinaju i bio je spreman da doista snažno pritisne Begina za povlačenje i zbog uklanjanja naselja. Bio je manje koncentrisan na detalje sporazuma o Zapadnoj obali i Gazi i nije mislio da je potrebna ili neophodna bilo kakva direktna veza palestinskog pitanja i ovog sporazuma.

Uloga DŽimija Kartera

Vens je više od Kartera bio okrenut palestinskom pitanju. On je tražio neki stepen povezanosti i nadao da da će ubediti Begina da prihvati primenu uslova povlačenja iz rezolucije 242 u odlučivanju o konačnom statusu Zapadne obale i Gaze. U svojim sećanjima na Kemp Dejvid, većinu pažnje posvetio je ovom pitanjima, a ne Sinaju. Ali, na kraju, na američkoj strani Karter je bio taj koji je donosio konačne odluke o tome šta da se prihvati, a šta ne. Karter je uticao na Sadata da ostane na pregovorima i da potpiše sporazum za koji su obojica znali da nije savršen. U jednom trenutku Sadat je rekao da će bez čitanja da potpiše sve što mu Karter donese, a Bežinski je primetio da je Sadat želeo od Kartera da napravi svog advokata, u čemu je i uspeo.

Niko drugi osim Kartera nije mogao da ode kod Begina poslednjeg dana i da insistira na potpisanom pismu kojim potvrđuje diskusiju prethodne večeri, u kojoj je Karter „verovao da je Begin obećao produženje zamrzavanja izgradnje naselja na Zapadnoj obali i Gazi“. Zanimljivo je reći da se u većini svedočanstava upotrebljava da je „Karter verovao“ da je Begin obećao, a ne da je Begin to doista i obećao. To može da bude izraz uljudnosti američkog predsednika, koji ostavlja priliku i prostor da Begin sam potvrdi šta je doista učinio, ali na drugoj strani, da Karter svojim autoritetom, na lep način, onemogućava Beginu svaku odstupnicu, pošto je teško poverovati u spremnost na konfrontaciju sa američkim predsednikom. Inače, niko do sada nije napisao šta se tačno dogodilo te noći između subote i nedelje, 16. i 17. septembra kada su se Karter i Begin sastali nasamo, nakon čega je definitivno otvoren put ka sporazumu.

Karter je bio na mnogo načina i autor sporazuma iz Kemp Dejvida. On je igrao ulogu pisca nacrta, stratega, terapeuta, prijatelja, neprijatelja i posrednika. NJemu pripadaju mnoge zasluge za uspeh. On je delovao kao državnik, predvodeći inicijativu za ovaj istorijski dogovor i kao političar misleći o tome šta je mogućno da se postigne za kratko raspoloživo vreme, nego za dugoročne dobitke. Trinaest dana u Kemp Dejvidu na mnogo načina prikazali su Kartera u najboljem svetlu. On je bio iskren u svojoj želji za mirom na Bliskom istoku i bio je spreman da tome posveti mnoge i duge sate rada, pisanja, sastanaka i rasprava na samitu, kako bi se taj cilj ostvario. NJegov optimizam i verovanje u kvalitete Sadata i Begina bili su izrazi njegove duboke vere koja ga je održavala da ide protiv struje. NJegovo majstorstvo u detaljima bilo je impresivno. Ali, on je bio i tvrdoglav i nije želeo da doživi neuspeh.

Kao i 1976. on je iznenadio mnoge kritičare pokazujući šta težak rad, odlučnost i vera mogu da učine. Ali, Karter, već u drugoj godini svog mandata, postao je svesniji šta može da dobije od Begina i koja je unutrašnjopolitička cena konfrontacije sa Izraelom. To ga je ubedilo da se uzdrži od originalne ambicije za sveobuhvatnim mirom i da se s posebnom pažnjom bavi palestinskim pitanjem.

Nekoliko meseci posle potpisivanja Okvirnog sporazuma, usledila su nova iskušenja. Još jednom su pregovarači ponavljali ove argumente i svoje stavove. Karter je još jednom, morao da se suoči sa Sadatom i Beginom i da ih privoli na ustupke. U Kemp Dejvidu on je, nakon svega, „izmerio“ dvojicu sagovornika i zaključio da Begin ne može da se „probudi“. Sadat, koga je suštinski voleo i cenio, mogao je. Ta percepcija, mnogo više nego bilo šta drugo, uticala je na konačni ishod. Konačni ugovor potpisan je 26. marta 1979.

(Serija je urađena na osnovu knjige Dragana Bisenića „Skoro savršen mir“ koja uskoro izlazi iz štampe)

Sutra: Savremeni dometi „hladnog mira“