Od završetka Hladnog rata, Zapad je investirao velike količine resursa u pokušaje da izazove političku liberalizaciju u Kini, uključujući programe za promociju vladavine prava, građanskog društva, transparentnosti i odgovornosti vlade.
Rezultati su bili razočaravajući. Daleko od toga da je postala demokratičnija, Kina u poslednje vreme nazaduje ka tvrdokornoj autoritarnosti. A sada ulaže resurse u pokušaje da i sama utiče na demokratije u svetu.
Pokušaji uticaja Kine na Zapadu bili su tema mnogih medijskih izveštaja i istraživanja stručnih tela, i izazvali su zabrinutost visokoprofilnih političara, od zamenika predsednika Sjedinjenih Država Majka Pensa do bivšeg australijskog premijera Malkoma Ternbula. Kineske „operacije uticaja“, tvrde oni, obuhvataju održavanje veza sa zapadnim političarima, osnivanje Konfučijevih instituta širom sveta kako bi se promovisali kineski jezik i kultura, širenje globalnog uticaja propagandnih mreža kineskih zvaničnika, kao i donacije akademskim institucijama i programe razmene sa njima.
Kako bi zapadne liberalne demokratije trebalo da se suprotstave Kini koja iskorišćava njihovu otvorenost da bi ostvarila svoje ideološke i geopolitičke ciljeve?
Za početak, zapadni lideri i institucije bi trebalo da naprave razliku između aktivnosti koje sponzoriše država i legitimnih, uzajamno korisnih kulturnih, građanskih i obrazovnih razmena među privatnim građanima i entitetima.
Zasigurno, sofisticirana operacija „Ujedinjeni front“ Komunističke partije Kine – koja se usredotočuje na neutralizaciju onih koji su protiv njene politike i autoriteta, unutar i izvan Kine – često se oslanja na privatne građane prilikom ostvarivanja svojih ciljeva. Privatni akteri takođe dobijaju neformalne podsticaje da budu naklonjeni kineskim vladarima tako što će se ponašati na način koji je prijateljski nastrojen prema partiji. Posledica toga je da čak i prividno nezavisne ili privatne aktivnosti mogu biti rizične za politiku ili ugled zapadnih organizacija, koje mogu da budu optužene da deluju kao „agenti uticaja“ u Kini.
Ali to ne znači da bi zapadni entiteti trebalo u potpunosti da odbace mogućnost saradnje sa kineskim entitetima i pojedincima. Takav pristup ne samo da bi doveo do toga da zapadne organizacije i pojedinci propuste vredne prilike, već bi istovremeno ojačao sposobnost Komunističke partije da kontroliše protok informacija, da manipuliše javnim mnjenjem i oblikuje javne narative.
Zato, iako Zapad mora da bude oprezan, trebalo bi i da izbegava preterane reakcije. Donacijom kineskog državnog preduzeća, recimo, zapadnoj akademskoj ili kulturnoj instituciji, trebalo bi upravljati sa vanrednom opreznošću, ili je možda odmah odbaciti, zato što bi ona mogla da ugrozi reputaciju primaoca ili ograniči njegovu slobodu. Ali poklon od bogatog kineskog biznismena bi trebalo da bude dobrodošao, sve dok je transparentan i ne podrazumeva uslove koji bi narušili misiju primaoca.
U stvari, transparentnost je jedan od najmoćnijih mehanizama za zaštitu zapadnih demokratskih procesa od kineskih operacija uticaja. Na primer, zahtevi za javnošću podataka u vezi sa izvorima i uslovima donacija političarima, političkim strankama, i civilnim i akademskim institucijama, kao i oni koji se odnose na vlasničke udele u medijskim kućama, učinili bi da kineskoj vladi bude mnogo teže da vrši uticaj preko naizgled privatnih aktera. Zajednički kodeks ponašanja za saradnju sa Kinom bi takođe pomogao da se osigura da demokratske vrednosti budu poštovane u bilo kojem sporazumu ili saradnji.
Poštovanje tih vrednosti takođe znači da zapadne vlade moraju da vode računa da izbegavaju drugu vrstu preterane reakcije: da za metu uzimaju svoje sopstvene građane koji imaju kinesko poreklo. S obzirom na to da Kina ima dugu istoriju iskorišćavanja svoje dijaspore zarad ekonomske i političke dobiti, neki na Zapadu će biti u iskušenju da na sve etničke Kineze gledaju sa sumnjom, izlažući ih diskriminaciji, a potencijalno čak i stavljajući ih pod nadzor.
Ali dozvoliti da etnički Kinezi budu maltretirani, zastrašivani ili kažnjavani zato što ostvaruju svoja građanska i politička prava – recimo, time što daju političke donacije ili javno govore o pitanjima koja su njima značajna, uključujući ona u vezi sa Kinom – bila bi teška nepravda. To bi bilo i strateški kontraproduktivno: meka ali jaka moć demokratskih vrednosti za koje Zapad tvrdi da ih brani predstavlja najefikasniji vid odbrane protiv kineskih operacija uticaja.
Zapadne institucije odlikuje izuzetna otpornost, zahvaljujući liberalno-demokratskim vrednostima koje ih podupiru. NJih ne može lako da podrije jedan autoritarni režim, bez obzira na to koliko kulturnih razmena ili jezičkih instituta osnovao. U stvari, ono što je najznačajnije kada su u pitanju pokušaji Kine da širi svoj uticaj van zemlje nije njihov uspeh, već lakoća kojom se oni otkrivaju. Predstavljati ih kao pravu pretnju po svetske demokratije ne samo da odaje nesigurnost Zapada, već i Kini pripisuje veće zasluge nego što je zaslužila.
Autor je profesor upravljanja i direktor Centra za međunarodne i strateške studije na Klermont Mekena koledžu u Kaliforniji
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
