Ko stvarno preti Evropi?

Ako su te tvrdnje tačne, bilo bi opravdano, ako ne i obavezno, da EU zatvori svoje granice. A u stvari nijedan od njih ne trpi analizu.

Počnimo od gubitka hrišćanskih kulturnih vrednosti, koje u poslednje vreme dobijaju dosta pažnje u naučnim i političkim krugovima. Protivnici imigracije često ukazuju na strmoglavo smanjenje udela evropskog stanovništva koji se izjašnjavaju kao hrišćani – sa 66,3 odsto početkom XX veka na 25,9 odsto 2010 – za šta deo krivice svaljuju na visoki stepen migracije iz muslimanskih zemalja i smanjenje stope rađanja među „izvornim“ Evropljanima.

Ali grupe koje se protive imigraciji nisu ponudile nikakve značajne empirijske dokaze da potvrde ovu tvrdnju. Zapravo, kada se zaista pažljivo pogledaju podaci, brzo postaju očigledne rupe u njihovim argumentima.

Prvo, smanjenje udela hrišćana se ne dovodi u vezu sa povećanjem udela muslimana. Prema istraživanju Pew Research-a, udeo muslimana u evropskom stanovništvu raste po stopi od jednog procentnog poena po deceniji, sa četiri odsto koliko je iznosio 1990. na šest odsto 2010. Procenjuje se da će muslimani 2030. činiti samo osam odsto evropskog stanovništva.

U svakom slučaju, nisu svi imigranti u Evropi muslimani. Mnogi su, uključujući one iz podsaharske Afrike i Latinske Amerike, hrišćani. Dodajte tome promenu vere među „izvornim“ Evropljanima, pri čemu mnogi odlučuju da ne idu u crkvu niti da se izjašnjavaju kao religiozni, i izgleda jasno da tvrdnje o imigrantima koji slabe hrišćanstvo u Evropi nemaju uporište u realnosti.

Naravno, protivnici imigracije bi možda mogli da tvrde i da opasnost po Evropu nije toliko stvar zvanične religije koliko vrednosti koje su negovane u evropskim hrišćanskim društvima, a koje podupiru liberalne demokratske institucije. Pozivajući se na retrogradne kulturne prakse, od pokoravanja žena do nasilja nad verskim i seksualnim manjinama, u autokratskim zemljama podložnim krizama iz kojih često dolaze imigranti, njihovi protivnici neretko tvrde da ljudi iz ovih kultura ne mogu da se prikladno asimiluju u Evropi. Prema akterima kao što su Marina le Pen u Francuskoj, Gert Vilders u Holandiji i Filip Devinter u Belgiji, imigranti će sa sobom doneti svoju kulturu, čime će potkopati evropske institucije. Ali, ponovo, oni ne nude za to uverljive dokaze.

Činjenica je da neke sekularne zemlje u razvoju imaju sopstvene demokratske vrednosti i institucije, koje se mogu uporediti sa onima u Evropi; njima možda prosto nedostaju neke ekonomske prilike koje nudi Evropa. Čak imigranti koji dolaze iz zemalja sa autokratskim vladama i problematičnim kulturnim normama se, čim dođu u Evropu, pridržavaju istih pravnih standarda kao Evropljani. I retko kada se kandiduju za bilo kakvu političku funkciju koja bi im omogućila da preoblikuju evropske institucije.

Međutim, ti imigranti, tvrde desničarski političari, mogli bi da donesu verski fundamentalizam, preteći Evropljanima terorizmom. I to je pogrešan argument jer kombinuje islam i islamski terorizam.

Zapravo je veoma mali procenat islamske populacije naklonjen radikalnom islamskom fundamentalizmu. Procenjeno je da od 2010. širom sveta ima 1,6 milijardi muslimana; očito ima daleko manje islamističkih terorista.

Još pogubnije za argumente populista jeste da su pojedinci rođeni i odrasli u EU, a ne imigranti uglavnom odgovorni za nedavne terorističke napade u Evropi. Čak ni oni, često samoradikalizovani putem interneta, ne moraju da budu toliko motivisani verom koliko ogorčenošću zbog ekonomske marginalizacije i blokirane društvene mobilnosti.

Krajnji zajednički argument protiv imigracije u EU je ekonomski. Ankete pokazuju da većina Evropljana veruje da imigranti predstavljaju težak ekonomski teret zahvaljujući izdašnim šemama socijalne pomoći u mnogim zemljama EU, a malo doprinose zauzvrat. A kada imigranti ne „cede“ poreske obveznike, smanjuju im plate i uzimaju posao.

Pa šta je onda istina? Prvih nekoliko godina nakon dolaska većina imigranata ne plaća poreze i zavisi od javnih službi. Ali čim imigranti dobiju priliku da se smeste u svoje nove zemlje i steknu relevantno znanje i prođu kroz obuku, počinju da ekonomski doprinose.

Za Evropu, gde stanovništvo brzo stari, pokazaće se da su ti doprinosi važni. Zapravo, gledano na duže staze, današnji imigranti će postati motor pokretač rasta od vitalnog značaja i izvor poreskih prihoda, koji su potrebni za finansiranje socijalne pomoći. Evropljani jednostavno moraju da budu spremni da snose kratkoročne troškove integracije i obučavanja tih pojedinaca.

Kada se neko zalaže da se ljudi, naročito izbeglice, drže podalje od EU, treba bar da ima čvrst argument. Najzad, zatvaranje granica za ugrožene je ekstremna reakcija, koja se kosi sa hrišćanskim i evropskim vrednostima za koje protivnici imigracije tvrde da brane. Ipak, nijedan političar ili grupa koja je protiv imigracije nije uspela da predstavi verodostojan dokaz koji će podržati takvu reakciju. Pa šta je onda prava opasnost po evropski način života?

Autor je glavni ekonomista u odseku za istraživanja na Afričkom institutu za rukovodstvo i razvoj

Copyright: Project Syndicate, 2017. www.project-syndicate.org