Ko su Putinove „desne ruke“ i gde su bili dok je trajala pobuna?

Prvi je nesposoban, previše slizan s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom – koji nikad nije uspeo da ostvari punu kontrolu nad vojskom – i, što je u nacionalistički nastrojenom ruskom društvu i po tom pitanju još radikalnijim vojnim krugovima, nije Rus, pripadnik je manjine, dolazi iz federalne republike Tuva, piše Jutarnji list.

Jevgenij Prigožin, vlasnik plaćeničke grupe Vagner, zato je ciljano mesecima napadao upravo njih dvojicu.

Cilj je bio ukloniti ih iz Putinova najužeg kruga i otvoriti prostor stvarnim predstavnicima ruske vojske da ih zamene.

Da ne bi bilo sumnje, reč je o ljudima koji baštine imperijalističku viziju ruske spoljne i bezbednosne politike.

Prigožin zasad nije uspeo, ali spekuliše se da bi Putin mogao pobunu iskoristiti da “pročisti” vojni vrh.

Ne bi Šojgu i Gerasimov pali u nemilost, Putin odane saradnike ne odbacuje ako nisu radili protiv njega (Dmitrij Medvedev je odleteo s premijerskog položaja kad se razotkrilo koliko je blago nagomilao i evo ga, zamenik je predsednika Veća nacionalne sigurnosti).

Odlika je autoritarnih, diktatorskih sistema da se unutar kruga najbližih saradnika svi mrze i boje jedni drugih.

Mudri lider Deng Sjaoping je video u kakvoj je pogibelji bila Narodna Republika Kina za vladavine diktatora Mao Cetunga, kakve su nevolje usledile nakon njegove smrti pa je uspostavio sistem prenosa vlasti kako se tako nešto ne bi ponovilo.

Si Đinping je gledao Putina i odlučio odbaciti Dengov i prigrliti kremaljski model. U kojem postoji samo jedan lik koji odlučuje.

Obrazac tog modela vlasti bila je situacija neposredno pre napada na Ukrajinu kad je Putin postrojio na stolice ispred sebe najviši državni vrh i svi su, kao u školi, morali odgovarati na pitanje “napasti ili ne”. Tada je još Putin bio moćan.

Premijer je jedini dosad reagovao

Subota je bila prelomna. Indikativno je da je premijer Mihail Mišustin u ponedeljak rekao da se zemlja suočila s „izazovom stabilnosti“ i da mora ostati ujedinjena oko Putina.

“U ovim uslovima je glavno osigurati suverenitet i nezavisnost naše zemlje, sigurnost i dobrobit građana. Posebno je važna konsolidacija celog društva; moramo delovati zajedno kao jedan tim i zadržati jedinstvo svih snaga, okupljenih oko predsednika“, rekao je na sednici vlade koja se prenosila na televiziji.

Jedini je dosad javno reagovao, ali to ne čudi. U slučaju da Putin bude onemogućen da vrši vlast, prema Ustavu njegova ovlašćenja preuzima Mišustin.

Tehnokrata koji relativno uspešno vodi rusku vladu, po pravilu neprimetan, ali on je nedavno išao u NR Kinu da potpiše ugovore o jačanju saradnje. Primio ga je i Si.

Zapadni mediji sramežljivo, ali sve otvorenije navode da bi Mišustin mogao, u dvorskim bitkama, izaći kao kompromisni kandidat jer nije preterano vezan ni uz jedan klan. Sve je to više nego dovoljno da javno izrazi odanost. Čim se situacija donekle razasnila.

Nikolaj Patrušev dolazi iz bezbednosnih krugova pa bi se moglo činiti da može biti miran.

Svestan je da zbog godina (71) ne bi mogao preuzeti vođstvo, možda samo privremeno, ali to je uvek osetljivo.

Njegov je cilj da otvori prostor sinu Dmitriju, sada ministru poljoprivrede, bivšem bankaru koji je završio diplomatsku, ali i akademiju Savezne obaveštajne službe (FSB).

Nikolaj će se zbog toga, a pozicija mu to omogućava (sekretar Veća nacionalne bezbednosti), držati po strani kako se ne bi zamerio ni jednoj grupaciji (tehnokrati i siloviki iz bezbednosnog sistema) niti Putinu. Sin na čelu države je velik izazov.

Šefovi FSB-a i SVR-a

Aleksander Bortnikov je šef FSB-a, naslednika KGB-a u kojem je službovao Putin.

Na to je mesto došao jer ga je kremaljski car rukopoložio.

Preživeo je početak ukrajinske agresije kad se pokazalo da je FSB davao Kremlju pogrešne informacije, a sad bi mu se moglo raditi o glavi ako nije pravovremeno javio Putinu šta Prigožin sprema.

Važna je to nepoznanica koja bi ga mogla izbaciti iz svih igara, ali otpadnici se dobro kotiraju kad car poklekne.

Sergej Nariškin je relativno miran, vodi spoljnoobaveštajnu službu (SVR) koja nije trebala biti upoznata s pobunom, ali nosi stigmu jedinog koji je bio rezervisan na televizijskoj predstavi kad je trebalo iskazati maksimalnu lojalnost šefu, a on nije srčano i odlučno podržao njegov predlog priznavanja dve odmetnute ukrajinske oblasti.

Verovatno se u pobuni držao po strani puštajući izložene da se pate podržavajući Putina u svim odlukama.

Iako je Anton Vaino šef Putinove kancelarije i bilo je izveštaja koji su govorili da je imao važnu ulogu u pregovorima s beloruskim diktatorom Aleksandrom Lukašenkom, siva eminencija kancelarije je Sergej Kirijenko, premijer u doba bivšeg predsednika Borisa Jeljcina.

Još jedan tehnokrata koji se snažno vezao uz Putina, 61 godina, koji zna mnoge tajne ostalih i dobro mu je poznato šta o kome misli kremaljski car.

Ne treba sumnjati da je čvrsto stao uz očuvanje sistema, ali jednako tako je sasvim sigurno da misli dva koraka unapred i gleda kako ocrniti silovike, oslabiti Šojgua i utirati put tehnokratima među kojima bi mogao preuzeti vođstvo.

Čovek koji je kreirao Putinizam

Kao glas iz prošlosti, u ponedeljak je progovorio Vladislav Surkov, čovek koji je kreirao sustav Putinizma, kako je priznao u razgovoru za Fajnenšel tajms.

Kao model mu je poslužila „Commedia dell‘arte“: stanovništvo se vidi na sceni u nekom od tipskih likova i tako se stvara različitost, ali pod kontrolom jer postoji režiser iza scene.

“Dobar kompromis haosa i reda”, zaključio je dodajući da je predoziranje slobodom smrtonosno po državu.

Surkov je napustio Kremlj, ali ne treba sumnjati da ima veze s administracijom.

Pa kad on kaže da su privatne milicije zapadna izmišljotina “potpuno nespojiva s ruskom političkom, upravljačkom i vojnom kulturom”, tada to misli i Putin, svakako od subote.

„Vojska mora biti ojačana ne samo oružjem, već i jedinstvom zapovedanja”, kaže Surkov.

Njegove reči sugerišu da je stvarni pobednik pobune vojska (ne nužno Šojgu i Gerasimov).