Ko zaista eskalira rat u Ukrajini?

Rusija je takođe sa novom žestinom usitnjavala ukrajinsku energetsku mrežu kako temperature padaju ispod nule i ispalila eksperimentalno oružje srednjeg dometa, i nastavlja da ostvaruje dobitke na istoku, piše Džejms Niksi koji vodi program Rusija-Evroazija u Chatham House u analizi za Gardijan.

Kao da to nije dovoljno, preferirani kandidat Rusije izabran je za američkog predsednika, obećavajući da će okončati rat za „24 sata“ ali ne u korist Ukrajine.

Pa ipak, posle svega ovoga, pitanje koje mi je stalno postavljano tokom protekle nedelje je: „Da li zapad eskalira rat?“

Pitanje se odnosi na ukidanje nekih ograničenja nametnutih Ukrajini koja su joj zabranjivala da koristi zapadne rakete za udaranje unutar ruske teritorije.

Daleko od toga da bude eskalirajuća, zapadna politika prema ratu se u stvari najbolje opisuje kao inkrementalizam – davanje oružja koje Ukrajinu drži na spasu, ali joj svakako ne dozvoljava mogućnost da istisne Rusiju. Razlog zašto nije data ova prilika je dvostruk.

Prvo, to bi koštalo mnogo više – u potrošnji za odbranu, donacijama oružja i održavanju funkcionisanja ukrajinske privrede i društva.

Ratovi su skupi. Demokratske vlade koje zavise od svog biračkog tela ne žele to da im kažu.

Drugi razlog što zapadni svet Ukrajini nije dao sve što je mogao da nas vraća u eskalaciju. Bez obzira koliko je Rusija eskalirala, nedavno ispaljivanje „eksperimentalne“ balističke rakete, posebno SAD nisu htele da odgovore.

Bajdenova administracija je očigledno bila zaražena nuklearnim pretnjama Rusije i ažuriranjem njene nuklearne „doktrine“ (uprkos činjenici da se diktatori ne trude da konsultuju priručnike kada treba da koriste nuklearno oružje). Ovo je živa ilustracija kako funkcioniše nuklearna ucena.

Uzmite u obzir sledeće: pre aneksije Krima i ruske invazije na ukrajinski Donbas 2014. godine, zapad je odbio da pruži Ukrajini bilo kakvu vojnu pomoć ili da smisleno sankcioniše Rusiju uprkos njenoj reputaciji agresije, destabilizacije i pokretanja ratova na drugim mestima.

Za osam godina između toga i ruske invazije punog obima 2022. godine, obezbedila je neznatne količine vojnog hardvera, a njene sankcije Rusiji bile su blage.

Kada je invazija počela, Nemačka je ponudila samo šlemove. Tenkovi su stigli tek godinu dana kasnije. F-16 borbeni avioni nisu počeli da lete do avgusta ove godine. A britanske rakete Storm Shadow nisu mogle biti ispaljene na rusku teritoriju sve do prošle nedelje.

Protivpešadijske mine su sada odobrene, ali još nisu stigle.

Da je oprema data pre invazije, a dozvola da se ona koristi na odgovarajući način odmah nakon toga, Ukrajina bi sada sigurno bila u boljoj poziciji.

Ne može se sa sigurnošću reći da bi Ukrajina potisnula Rusiju sa svoje teritorije. Ali isto tako, ne može se sa sigurnošću reći da bi Rusija uopšte izvršila invaziju da je Ukrajina bila bolje naoružana.

Ono što se, međutim, može reći jeste da bi to bila poštenija borba i da bi manje Ukrajinaca poginulo – kako na liniji fronta, tako i u većim gradovima.

Njihova krv je pre svega na rukama Rusije. Ali donekle je i na nama, jer smo mogli da sprečimo nešto od toga.

Iznova se čuje da Ukrajina ne može (a u nekim slučajevima i ne bi trebalo) da dobije ovaj rat. Naravno, Kir Starmer, Olaf Šolc i Džo Bajden nisu pozvali na to (radije govorili zamućenijim i sada nenamerno uvredljivim „Mi stojimo uz Ukrajinu koliko god treba“).

Ono što je potrebno da bi Ukrajina imala bilo kakvu šansu da nastavi kao suverena i celovita država jeste da se nauči koncept „postepenih dobitaka“ – malih promena, od kojih nijedna sama ne donosi timsku pobedu, ali koja, kada su raspoređeni zajedno u pravim zapreminama i permutacijama, funkcionišu.

To uključuje korišćenje ruskih rezervi od 300 milijardi dolara; pooštravanje sankcija (posebno protiv ruske flote u senci koja prevozi naftu); slanje postojećih zaliha opreme i municije (naročito sistema PVO); ulaganje u odbrambenu industriju evropskih država članica sa specifičnim ciljem snabdevanja Ukrajine; uklanjanje bilo kakvih još uvek postojećih ograničenja upotrebe oružja za gađanje ruskih trupa, zaliha, linija snabdevanja ili infrastrukture unutar Rusije; uništavanje ruskih projektila nad ukrajinskom teritorijom kao što je to učinjeno za Izrael; raspoređivanje NATO trupa u zapadnoj i centralnoj Ukrajini radi pomoći u logistici, zalihama i obuci kako bi se ublažio pritisak na ukrajinsku vojsku; i izradu plana članstva za pristupanje NATO-u za buduću bezbednost.

Postoji još jedan razlog zašto zapad nije učinio sve što je mogao. To je zato jer je reč o Ukrajini. Jer da je ovo Portugal ili Francuska, sigurno bismo pomerili nebo i zemlju da ih u potpunosti zaštitimo. Ukrajina se, međutim, smatra „ne Evropom“ i lakše se ignoriše.

Postoji samo jedan problem sa tim (dva, ako računate na moralnu prazninu). Ukrajina je linija fronta. Moldavija, koja je takođe nekada bila deo imperije Kremlja, napušta rusku orbitu i sigurno je u opasnosti.

Poljska i baltičke države takođe „antagoniziraju“ Rusiju tako što postoje nezavisno od kontrole Moskve.

U kom trenutku zapadni svet odlučuje da je dovoljno i shvata da ovaj rat treba voditi i pobediti, a ne upravljati i izgubiti?