„Ko želi da vlada svetom? Hoću ja, kaže Bajden. Ne, to ću biti ja, kaže Si Đinping“: Analiza Simona Tisdala u Gardijanu

Kina se udvara afričkim i arapskim zemljama i „globalnom jugu“ zavodljivim pričama o hrabrom novom multipolarnom svetu, proširenom BRICS-u i egalitarnoj G20.

Odmetnuta Rusija se sve očajnije drži Pekinga, Severne Koreje i istomišljenika odmetničkih država.

Pozdravite „novi svetski poredak“, tekuću, radikalnu rekonstrukciju postojeće globalne strateške, pravne i finansijske arhitekture – suštinski haotične, zbunjujuće i opasnog, i punog dvosmislenosti, licemerja i protivrečnosti.

I recite zbogom, u perspektivi, konsenzusu nakon 1945. koji je postavio Savet bezbednosti UN, Međunarodni sud pravde, zapadnjačke konstrukcije kao što su MMF i Svetska banka, i bogate zemlje G7 na čelo globalnih poslova.

Ukratko, ono što se ovde dešava je trostruko takmičenje. Ona suprotstavlja uspostavljeni poredak kojim dominiraju SAD (demokratski, liberalizovani, diskreditovani) protiv globalnog režima u nastajanju (autoritarnog, trgovačkog, podaničkog) kojim upravlja Kina.

Treća, manje borbena opcija, koju u velikoj meri favorizuju brzorastuće „sving države“ kao što su Nigerija, Brazil i Indonezija, je reformisani multilateralizam u čijem centru je UN – inicijativa za otpis duga Bridžtauna je sjajan primer – koja će obezbediti jednaku igru oblasti, posebno za siromašnije, manje razvijene zemlje. To je dugoročni ishod.

Ništa još nije rešeno. Kako se vodi 21. vek i ko ga vodi, ostaje otvoreno pitanje. Dakle, trenutno vlada velika borba za stvaranje, pridruživanje ili proširenje bezbednosnih saveza, koalicija i ekonomskih, finansijskih i trgovinskih blokova kako bi odgovarale promenljivim potrebama, strahovima i prioritetima.

„Ruska invazija na Ukrajinu osvetlila je – i delimično pokrenula – današnju borbu velikih sila“, napisao je profesor sa Prinstona Džon Ikenberi.

„Svet prelazi u novi međunarodni poredak. Projekat amerikanizacije sveta je propao“, rekao je Ebrahim Raisi, iranski predsednik, UN prošle nedelje.

„Veliki lom“ se nazire, upozorio je Antonio Gutereš, generalni sekretar UN.

Odgovor EU na dezintegraciju je, predvidljivo, više integracije. Razgovori o apsorpciji šest balkanskih država plus Ukrajine i Moldavije, kao io sveobuhvatnim unutrašnjim reformama koje se vrte oko „unutrašnjeg kruga“ EU, vođeni su ne altruizmom, već strepnjom da se suprotstave ruskom i kineskom uticaju.

„Proširenje nije birokratski poduhvat… Radi se o izvozu i očuvanju određenog modela života slobodnih, otvorenih zapadnih demokratija“, rekao je Aleksander Šalenberg, austrijski ministar spoljnih poslova.

Ovomesečni hitan poziv Ursule fon der Lajen, predsednice Evropske Komisije, za proširenu EU koja preuzima „verodostojne bezbednosne obaveze“ odražava još jedan preokret – proširenje, ponovo ojačano NATO.

Alijansa je nedavno obuhvatila Finsku i Švedsku. U čekaonici su Ukrajina, Moldavija, Bosna i Hercegovina i Gruzija. Pritisak da se pridruže drugim neutralnim članicama EU, kao što je Irska, može samo rasti.

Nova poravnanja u Evropi odražavaju sve veće borbene linije na globalnom nivou. SAD odbacuju „azijski NATO“. Ali je značajno ojačala bezbednosne veze sa Japanom, Južnom Korejom i Filipinima.

Vašington je unapredio grupu Kvad – SAD, Indiju, Australiju i Japan – i pokrenuo Aukus pakt sa Londonom i Kanberom. Predlaže se da bi Britanija takođe trebalo da se pridruži Kvadu.

Bajdenovo maženje sa indijskim Narendrom Modijem, njegov nedavni susret sa vijetnamskim komunistima, njegova potraga za zajedničkim jezikom sa Iranom nakon prošlonedeljne razmene talaca, i pragmatični odnosi sa Saudijcima i Izraelcima otkrivaju lidera koji je sklon da isteruje haotično ponašanje Donalda Trampa „bez svetskog poretka“ – i držanje Kine pod kontrolom.

Nazovite ga staromodnim, ali za Bajdena je G7 – SAD, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Kanada, Italija i Japan – „upravni odbor slobodnog sveta“.

Kina zastupa alternativnu viziju, koja se snažno sprovodi. Njen ključni strateški savez sa Rusijom je ojačan uprkos (ili možda zbog) Ukrajine.

Peking se promoviše kao miroljubivi šampion multipolarnog sveta kojim ne dominiraju zapadnjaci.

Kina je ovog leta uspešno vodila kampanju da primi Afričku uniju u G20 i proširi grupu od pet zemalja BRICSs na Iran, Saudijsku Arabiju, Argentinu, Etiopiju, Egipat i UAE.

Gradeći uticaj u arapskom svetu, prošle nedelje je Kina ugostila sirijskog diktatora Bašara al Asada.

Ona je domaćin sopstvenog regionalnog saveza – devetočlane Šangajske organizacije za saradnju, koja uključuje Rusiju, Indiju i Pakistan. Iran se pridružio klubu u julu.

Čini se da Peking takođe namerava da preoblikuje globalnu finansijsku arhitekturu, posebno preko Azijske banke za infrastrukturne investicije – kineske alternativne „Svetske banke“.

Pa ipak, kineska ponuda, u svim njenim različitim oblicima, poremećena je nemilosrdnom drskošću i nedostatkom demokratske odgovornosti. Nema sumnje da je potrebna strukturna promena.

Sistem UN škripi. Savet bezbednosti je sve samo ne umro. Institucije kao što je Svetska zdravstvena organizacija su politička bojna polja.

Ali da budemo jasni. Ova kompetitivna rekonstrukcija geopolitičkog čopora nije stvaranje boljeg, sigurnijeg sveta ili jednakih mogućnosti za sve.

Zemlje u razvoju i srednjeg ranga, na koji god način skočile, verovatno će biti izmanipulisane i eksploatisane od strane velikih igrača, kao u prošlosti.

Ovo novo globalno takmičenje je prvenstveno vođeno nadmetanjem za moć, uticaj i resurse. I obostranim strahom, to je najveći zajednički imenilac.

Šteta svega je što će svet koji je sve više fragmentiran na suprotstavljene blokove i koalicije biti još manje opremljen nego sada da se uhvati u koštac sa kolektivnim, egzistencijalnim izazovima klime, siromaštva, održivosti i zdravlja.

„Pukotine u svetskom poretku postaju kanjoni jer ne uspevamo da osmislimo globalna rešenja za globalne izazove“, upozorio je nedavno Gordon Braun, bivši britanski premijer. „Bez novog multilateralizma, decenija globalnog nereda izgleda neizbežna“.