Foto: EPA-EFE/YURI KOCHETKOVDok analitičari pokušavaju da predvide šta će se dogoditi nakon pada Putina, trebalo bi da se konsultuju sa velikim ruskim piscima koji su nastojali da osmisle prošlost i nagovesštavali šta bi trebalo da usledi, ukazuje u analizi za Centar za anlizu evropske politike Volter C. Klemens, saradnik Dejvis centra za ruske i evroazijske studije Univerziteta Harvard i profesor političkih nauka na Univerzitetu u Bostonu.
Šta se dalje dešava u Rusiji? Oko 25 stručnjaka iz 16 zemalja daje vrlo uverljive odgovore u novom radu. Svaki scenario koji oni predlažu je moguć.
Njihova polazna tačka je ogromna neizvesnost, odlazak Vladimira Putina, koji sada ima 71 godinu. To je događaj koji bi se mogao dogoditi sledeće nedelje, sledeće godine ili u nekoj drugoj deceniji.
Posle Putina, neki stručnjaci očekuju više od istog; drugi predlažu novi kurs.
Umesto da gledaju na današnje činjenice i brojke, prognostičari bi mogli da se osvrnu unazad, daleko unazad, da bi stekli perspektivu ponovljenih tema ruske književnosti.
Knjiga profesora sa Univerziteta Northwestern Geri Saul Morson pruža značajnu osnovu za razumevanje današnjih mogućnosti. Njegovo „Čudo se suočava sa sigurnošću: ruski pisci o bezvremenim pitanjima i zašto su njihovi odgovori važni“ (Harvard Universiti Press, 2023) analizira ne samo pisce kao što su Dostojevski i Čehov, već i političke operativce uključujući Lenjina i Staljina.
Ocenjuje se ne samo čuđenje koje izazivaju mnogi autori, već i njihova uporna nastojanja da pronađu odgovore o smislu života, dobru, zlu i slobodi čoveka u kontekstu burne istorije Rusije.
Bezvremenska pitanja uključuju: Etika i materijalizam — šta se ne sme raditi? Da li su dobro i zlo samo ljudske konstrukcije? Ko nije kriv za ono što je pošlo naopako?
Morson prilagođava koncept ne-alibija Mihaila Bakunjina – da niko ne može da izbegne odgovornost za svoje postupke.
Prožimajuća tema u ruskoj književnosti koju prati Morson jeste kako težnja za ublažavanjem ljudske patnje može dovesti do duboke empatije ili krvožedne tiranije. Visoki ideali mogu izazvati odvratno ponašanje.
Neki su pisali pesme i priče koje su imale za cilj da istraže i razumeju ljudsko stanje. Neki su bili hodočasnici koji su lutali među idejama, drugi su bili idealisti, često nepopravljivi i razočarani.
Treća grupa obožavala je nasilje; pripadnici samozvane inteligencije, bili su odani surovoj revoluciji.
Godinu dana nakon prestanka kmetstva 1861, proglašenje Mlade Rusije, od strane P.G. Zaichnevski i drugi, izjavili su: „Postoji samo jedan izlaz iz ove opresivne i užasne situacije. . . krvava i nemilosrdna revolucija . . . „Znamo da će reke krvi poteći i da će nevine žrtve nestati. . . ali mi i dalje pozdravljamo ovaj pristup“.
Zašto su revolucionari iz „Narodne volje“ 1885. ubili „Cara Oslobodioca“ Aleksandra II?
Nakon što je nasledio svog reakcionarnog oca 1856, eliminisao je kmetstvo 1861. godine, uspostavio sudski sistem zapadnog tipa, modernizovao vojsku, sa časovima čitanja i pisanja, i planirao je da uvede ustav a potom je ubijen.
Zagovornici atentata su tvrdili da se ništa ne može reformisati bez nasilja. Prenebregavali su činjenicu da je 1861. godine oko 55 miliona seljaka dobilo slobodu i mali deo sopstvene zemlje.
„Mlada Rusija“ je planirala da ubije ne samo pristalice starog režima, već i one koji tvrde da su neutralni. Mnogo pre sovjetskih vremena, inteligencija je favorizovala maksimalizam u delu, kao i u retorici.
Rutinska upotreba „nemilosrdnog“ za pohvalu određenih akcija postala je osnovna komponenta revolucionarnog jezika i nastavila se pod Lenjinom i Staljinom.
Ovakva perspektiva uživala je u ubistvima nevinih, kao i protivnika. Ona je racionalizovala Lenjinovo uzimanje nasumičnih talaca i Staljinove čistke.
Za Vladimira Putina, to je možda pomoglo da se opravda miniranje nekoliko urbanih stambenih zgrada 1999. okrivljujući teroriste da daju casus belli protiv Čečenije, i koristeći zatvorenike i etničke manjine kao topovsko meso u punoj invaziji na Ukrajinu.
Morson detaljno opisuje nasilje koje hvale, osuđuju ili samo opisuju ruski i sovjetski autori. Na primer, „Život i sudbina“ Vasilija Grosmana opisuje poslednje trenutke Jevrejke u nacističkoj gasnoj komori.
Jedna starija žena u istoj knjizi smatra da država ne može lišiti svoje žrtve humanosti. Morson komentariše da je život „oblikovan sudbinom, ali smisao zavisi od toga šta izaberemo“.
S druge strane, memoari nekih koji su preživeli Staljinova mučilišta i gulag odražavaju činjenicu da ekstremna brutalnost može uništiti čovečanstvo nekih ljudi.
Morsonovi citati iz takvih memoara nateraće čitaoce do suza i nateraće ih da se zapitaju kako bi ovaj sistem i njegova današnja inkarnacija mogli da opstanu.
Ako Morsonova knjiga ima heroja, piše on, to je Anton Čehov. Kritikovan što nije usvojio neku „sklonost“, on je insistirao na tome da je posao pisca bio da produbi naše razumevanje činjenica o svetu – ko, kako i pod kojim uslovima se postavljaju pitanja, a ne kako na njih odgovoriti.
Takav neutralan stav nije dobrodošao u režimu koji tvrdi da su oni koji drugačije misle protiv njega. Težina istorije naglašava poteškoću zamene tiranije slobodom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
