Foto: EPA-EFE/VLADIMIR ASTAPKOVICH / SPUTNIK / POOL MANDATORY CREDITInvazija Vladimira Putina na Ukrajinu sa ciljem rušenja vlade u Kijevu – zasnovana na tvrdnji da nju vode „neonacisti“ – proizvela je najgori rat u Evropi u jednoj generaciji i uzela užasan danak po civile, piše Rajan Menon, američki vojni stručnjak i direktor programa za velike strategije pri državnom telu Sjedinjenih Američkih Država za odbrambene prioritete, za Gardijan.
Ruske oružane snage su pogodile bolnice, stambene zgrade, tržne centre i pozorišta koji su služili kao sklonište. Ogromna stradanja su pogoršana opsadama, pre svega oko Marijupolja, čiji su veliki delovi takođe pretvoreni u ruševine. Zbog rat su takođe proterani milioni ljudi iz njihovih domova.
Visoki komesar UN za izbeglice saopštije je ranije da je više od 3,7 miliona Ukrajinaca pobeglo iz svoje domovine i da je još 6,7 miliona interno raseljeno.
Ove dve brojke zajedno, od kojih deca čine skoro polovinu ukupnog broja, čine 20 odsto stanovništva Ukrajine.
Animozitet prema Putinu i želja da bez odlaganja plati visoku cenu, duboko je prisutna na Zapadu, toliko da neki veruju da se rat ne može završiti sve dok je on na vlasti.
Neki američki stručnjaci za spoljnu politiku pozdravili su izglede za promenu režima u Rusiji, dok drugi smatraju da bi to trebalo da bude cilj američke politike.
Ne zbog suptilnosti, izjavio je senator Lindzi Grem iz Južne Karoline da se rat u Ukrajini neće završiti sve dok neko u Rusiji ne odluči da „izbaci ovog tipa“. On se nadovezao rečima da je jedino rešenje da Rusi „ustanu“, misleći na pobune u arapskom svetu 2011. godine, te da se stvori „rusko proleće“.
Karl Bilt, bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske, tvrdi da je za mir u Evropi potrebna promena režima u Rusiji.
Iako je Bajdenova administracija odbacila opciju promene režima, njeni direktni pozivi ruskom narodu su očigledan pokušaj da ih okrenu protiv ruske vlade.
Primedba predsednika Bajdena, tokom posete Poljskoj posle samita NATO 24. marta, da Putin „ne može da ostane na vlasti“ izazvala je spekulacije o njegovoj politici prema Rusiji i dovela do toga da njegov tim mora da objasni da rušenje Putina zapravo nije jedan od njihovih ciljeva.
Protesti u Rusiji protiv Putinovog rata, kritike istaknutih ruskih tajkuna i poznatih ličnosti i sve veći dokazi da zapadne ekonomske sankcije otežavaju svakodnevni život Rusa – zbog nestašice osnovnih potrepština i rasta cena – mogu ojačati uverenje da je trenutak da se Putin skloni sa vlasti, možda čak i njegov autoritarni politički sistem.
U slučaju da Putin zaista „padne“, šta bi se dalje dešavalo? Rajan Menon daje tri potencijalna scenarija.
Prva mogućnost bila bi da Putina nasledi novi autoritarni lider, zaustavi rat u Ukrajini kako bi spasio rusku ekonomiju od katastrofe i na kraju pokuša da popravi rascep sa Zapadom. Ipak, verovatnije je da će svaki naslednik Putina koji izađe iz trenutnog ruskog političkog poretka deliti njegov animozitet prema NATO-u i Zapadu uopšte, kao i njegov stav prema Ukrajini.
On – budući da je sigurno da bi bio muškarac – može da nastavi rat, koristeći različite taktike, iz straha da bi poraz mogao da ugrozi njegovu poziciju i pre nego što bude imao vremena da je učvrsti.
Drugi ishod mogao bi biti da Rusi, umorni od rata i besni zbog ekonomskih prilika izazvanih zapadnim sankcijama, ustanu i zbace svoju vladu, na kraju otvarajući put ka demokratiji. Ali pobuna bi mogla da propadne, tako da oni koji se nadaju ovom rezultatu moraju da se zapitaju da li je odgovorno podsticati masovnu pobunu kada nisu u poziciji da zaštite demonstrante od ogromne represivne mašinerije kojom Putin raspolaže.
Postoji i treći mogući scenario. Nemiri u Rusiji mogli bi da pređu u dugotrajni haos, čak i građanski rat koji suprotstavlja one koji imaju ogroman ulog u opstanku postojećeg političkog poretka protiv njihovih protivnika koji žele da ga bace na „smetlište istorije“.
To bi moglo da proizvede politička previranja, krvoproliće i nered u jedinoj drugoj nuklearnoj supersili na svetu – onoj koja se proteže od Evrope do Tihog okeana, ima površinu skoro dvostruko veću od Sjedinjenih Američkih Država i graniči se sa 14 zemalja.
Teorije nuklearne stabilnosti su uvek pretpostavljale da zemlje koje odvraćaju jedna drugu ostaju stabilne. Nemamo konceptualni okvir za razumevanje, a kamoli iskustvo suočavanja sa anarhijom u zemlji sa nuklearnim oružjem.
Izvor: The Guardian
Sve vesti u vezi sa krizom na istoku Evrope možete pratiti na posebnoj stranici o sukobu Ukrajine i Rusije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
