Koje lekcije može da izvuče Netanjahu iz istorije ratovanja?

Autori ističu da su u istraživanju ratova svih vrsta od Drugog svetskog rata otkrili da je ključ za pobedu zdravo strateško vođstvo.

Šta je zapravo zdravo strateško vođstvo?

Dobro strateško vođstvo – ono pri samom vrhu vlade i vojne komande – mora biti i praktično i vizionarsko. Velike ideje su u njegovoj srži, a njihovo ispravljanje je od najveće važnosti, bez pravih velikih ideja, sve ostalo će biti izgrađeno na klimavim intelektualnim temeljima.

Dakle, prvi zadatak strateškog lidera je da razvije te velike ideje, one koje odražavaju oštroumno razumevanje svih aspekata sukoba.

Nakon što su velike ideje ispravne, strateški lideri moraju da obave tri druga ključna zadatka. Oni moraju da prenesu svoju viziju velikih ideja, kampanje koju nameravaju da sprovedu, ne samo svojim borbenim snagama na terenu, već i koalicionim partnerima i svima ostalima koji su uključeni u ishod sukoba.

Zatim moraju da nadgledaju implementaciju tih ideja i da obezbede da se one pretoče u odgovarajuće akcije na terenu. A onda moraju da odrede kako velike ideje treba da budu rafinisane i prilagođene da bi se ceo proces izvodio iznova i iznova.

Ali sve počinje ispravljanjem velikih ideja, neuspeh u tome obično osuđuje ono što sledi.

Dok Benjamin Netanjahu razmatra svoje opcije za kažnjavanje Hamasa on pre svega mora da obezbedi zdravo strateško vođstvo, izvršavajući četiri zadatka lidera na samom vrhu – i, iznad svega, da dobije veliki prave ideje.

Uprkos svemu što bi Netanjahu danas mogao smatrati da njegova velika ideja mora biti potpuna eliminacija Hamasa kao militantne grupe, on takođe mora razviti dodatne velike ideje koje će biti važne za njegove građane, Palestince koji nisu članovi Hamasa, širu jevrejsku dijasporu i prijatelje i kritičare Izraela širom sveta.

Ova prva velika ideja, uništenje militantne grupe Hamas – njenih baza, štabova i objekata – i hvatanje ili ubijanje najvećeg dela njenih vođa i terorističkih boraca (koji ne nose uniforme i lociraju se među nedužnim civilima) biće đavolski težak zadatak, težak koliko i bilo koji poduhvat u periodu koji smo ispitivali u Konfliktu, s obzirom na 2,4 miliona ljudi u Gazi, gustinu visokih zgrada, prisustvo oko 200 talaca i očekivanje da će Hamas upotrebiti zamke za mine, improvizovani eksploziv uređaja i bombaše samoubice.

Netanjahuovo formiranje vlade nacionalnog jedinstva i ratnog kabineta su dobar prvi korak jer se izraelska vlada i vojska suočavaju s tim kako da „operacionalizuju“ zadatak uništenja Hamasa, ali oni i izraelska vrhovna komanda sada moraju da odrede kako da rasporedi pripadnike IDF i njenih 360.000 rezervista (ne svuda oko Gaze, naravno) na područje u Pojasu Gaze.

Netanijahuove brige se tu ne završavaju. Jer, pored svog obećanja da će „obrisati Hamas sa lica Zemlje“, Netanjahu se takođe mora pridržavati drugih velikih ideja, uključujući poštovanje Ženevske konvencije – „čistoće oružja“ u izraelskoj konstrukciji — taktička situacija u gusto naseljenom području.

Pokušajte da spasete taoce koji su sada verovatno rasuti po pojasu; ne izgubiti simpatije svetskog mnjenja neselektivnim delovanjem; potkrepiti Abrahamov sporazum; ne raspiriti one na Zapadnoj obali više nego što je to već slučaj; odvratiti Hezbolah da ne ispali na Izrael velike količine od 150.000 raketa uskladištenih u južnom Libanu; odvratiti Iran i Siriju od direktnog uključivanja (ili upotrebe proksi milicija u Iraku, Siriji i Jemenu); sprečiti izraelske Arape da potkopaju bezbednost unutar Izraela; zadržati ekonomsku i vojnu pomoć iz Sjedinjenih Američkih Država; i opisuju put napred za palestinski narod, jasno stavljajući do znanja da izraelski rat nije sa njima, već sa terorističkim grupama koje žive među njima.

„Velika ideja“ da Izrael ponudi običnim Palestincima koji nisu članovi Hamasa mogla bi uključivati oživljavanje rešenja o dve države, u kojem im se nudi sopstvena država, uprkos vije očigledne zamke za bilo kakvu stvarnu implementaciju toga u kratkoročni do srednjeročni.

Prvi je da će Hamas prihvatiti samo jednodržavno rešenje kojim je jevrejska država Izrael uništena, a drugi je da podela između Hamasa u Gazi i Fataha na Zapadnoj obali znači da nijedna unitarna palestinska država trenutno nije održiva. Nepotrebno je reći da je situacija na Zapadnoj obali takođe bila nerešiva dugi niz godina.

Da je Netanjahu na neki način uspeo da izjednači ove naizgled nemoguće krugove, on bi se pojavio kao jedan od najvećih državnika savremenog Bliskog istoka.

Ipak, bilo bi mudro da pruži viziju budućnosti za one na Zapadnoj obali, kao i u Gazi, jer takođe opisuje misiju koju dodeljuje Izraelskim odbrambenim snagama.

Naše ispitivanje ratova od 1945. ponovo otkriva da je situacija sa kojom se Netanjahu suočava možda najizazovnija i najkompleksnija od svih onih koje smo istraživali.

Ako su Netanjahuu potrebni primeri uspešnog izraelskog vođstva u prošlosti, istorija ih je prepuna, posebno u ranim ratovima u zemlji. U ratu Jom Kipur 1973. Izrael je bio iznenađen i doveden u očajnu situaciju.

Ipak, pobedila je nekoliko mnogo većih, teže naoružanih protivnika briljantno vođenom, munjevitom, smelom kampanjom koja je kasnije postala predmet opsesivnog proučavanja u Vašingtonu.

Oružje je i dalje bilo važno; rat na Jom Kipuru pokazao je kontinuirani značaj tenkova uprkos razornim novim protivtenkovskim vođenim projektilima, kao i važnost raketa protivvazdušne odbrane i modernih aviona.

Ali to je takođe pokazalo, po rečima izraelskog diplomate Majkla Hercoga (koji je sada ambasador u Sjedinjenim Državama), „u kojoj meri je čovek ključ za ishod rata. Obuka i veština vojnika, njegova motivacija, kvalitet lanca komandovanja, inicijativa, hrabrost i istrajnost – sve je to u osnovi rezultata rata mnogo više od bilo kojeg oružja“.

Centralni deo uspeha izraelske kontraofanzive 1973. bile su velike ideje koje su uključivale spremnost da se rizikuje u odgovoru na očajnu situaciju i promovisale ispoljavanje inicijative na svim nivoima.

U teškoj, dinamičnoj situaciji, izraelski komandanti su shvatili šta treba da se uradi i izvršili su to agresivno. Ali uspešna kontraofanziva izvedena je u oblastima koje su bile mnogo manje izazovne od Gaze, sa znatno manjim brojem civila na bojnom polju, protiv uglavnom konvencionalnih vojnih snaga koje su bile lako identifikovane.

Rat, koliko god je nakratko predstavljao egzistencijalnu pretnju Izraelu, na kraju je rezultirao rezolucijama koje su Izraelu obezbedile znatno bolju bezbednost sa susedima Egipćanima i aranžmanom sa Sirijom.

Ali još jedna razlika u odnosu na danas je u tome što je tada državni sekretar Henri Kisindžer mogao da pozove lidere u svakoj zemlji — u Egiptu, Siriji, Jordanu i Izraelu — i postigne dogovor.

Učiniti to sa Hamasom ne samo da je praktično nemoguće – kako se može voditi razgovor sa vođom varvarskog entiteta koji su SAD proglasile terorističkom organizacijom i sigurno neće ulaziti u ozbiljan dijalog? Takođe je neverovatno jer Hamas odlučno odbija da prizna pravo Izraela na postojanje i odlučan je da ga uništi.

Vašington je, pišu u analizu, u Iraku delovao na osnovu pogrešnih obaveštajnih podataka u vezi sa posedovanjem oružja za masovno uništenje u Iraku, a zatim je srušio režim Sadama Huseina impresivnom brzinom, samo da bi otkrio da su planovi za postkonfliktnu fazu bili krajnje neadekvatni.

Umesto da uspostave ambasadu i vojni štab sa četiri zvezdice na samom početku (iako su to učinile kasnije), Sjedinjene Države su uspostavile Koalicionu privremenu upravu — tim koji će nadgledati Irak prvih godinu dana, sa mnogo članova koji je služio ne duže od tri meseca pre rotacije kući.

Dve pogrešne rane odluke, ozbiljno pogrešne velike ideje, proganjale bi napore SAD dugi niz godina: otpuštanje iračke vojske bez plana da se bivšim vojnicima omogući da zbrinu sebe i svoje porodice, a takođe i otpuštanje desetina hiljada Baas partije članova do nivoa koji je eliminisao iskusne (često obrazovane na Zapadu) birokrate potrebne za vođenje zemlje čije je vođstvo obezglavljeno.

Ovi pogrešni koraci su naknadno otklonjeni i postignut je napredak, sve dok sunitsko ekstremističko bombardovanje svetog šiitskog svetilišta u februaru 2006. nije dovelo zemlju u sektaški građanski rat, što je od Sjedinjenih Država zahtevalo da dramatično promene svoj vojni pristup.

Nalet 2007-08., koji je smanjio nasilje za skoro 90 procenata, omogućio je Iraku tri naredne godine relativnog mira.

Ipak, u roku od 24 sata od povlačenja konačnih američkih borbenih snaga u oktobru 2011, irački premijer je preduzeo izrazito sektaške akcije koje su otuđile sunite i pokidale tkivo društva na čijem su popravljanju koalicija i iračke snage naporno radile.

U svakom slučaju, uključujući i destruktivnu odluku premijera, periodični neuspeh da se velike ideje isprave potkopaše napore koji su inače pokazivali impresivne akcije na terenu.

Netanjahu može da izvuče konkretne lekcije iz onoga što se dogodilo u Iraku i da planira šta će se dogoditi nakon sadašnjeg sukoba, kada Hamas bude uništen kao politička i vojna sila.

Postoji mnogo različitih opcija – od okupacije Gaze u naizgled večnosti (verovatno najgora opcija), preko njene kontrole preko proksija (koje će biti teško pronaći i osnažiti), do potpunog evakuacije i ostavljanja vakuuma (najopasnije), do oživljavanje rešenja sa dve države (najbolje dugoročno, ali sada još politički teže nego inače).

Koju god opciju da odaberu Netanjahu, njegova koalicija i ratni kabinet, to mora biti samo njihov izbor i moraju se toga držati odlučno i odlučno. Kao što je jasno, svi izbori su izuzetno teški.

Naše istraživanje o vođenju ratovanja od sredine 20. veka naglašava poentu da je strateško vođstvo ključna odrednica u ishodu sukoba, ako ne i ključna odrednica.

Sposobnost lidera da razume kontekst i prirodu sukoba i da shvate velike ideje – strategiju – ispravne; da te velike ideje prenesu u širinu i dubinu jedinice, zemlje, koalicije, sveta; da nadgleda implementaciju velikih ideja, dajući primer, energiju, inspiraciju, odlučnost i solidan operativni pravac; i utvrditi kako velike ideje treba doraditi i prilagoditi tako da se svi drugi zadaci mogu izvesti do kraja – ovi faktori su se više puta pokazali neophodnim za pobedu, a takvi će nesumnjivo i ostati u ratovima budućnosti.

Netanjahuov izazov danas je da izvrši one zadatke u situaciji i operativnom kontekstu koji su đavolski najteži što se može zamisliti. A

naša velika ideja bi trebalo da bude da podržimo Izrael na svaki mogući način, što se na sreću čini namera predsednika Džozefa Bajdena i američkog Kongresa.