Koliko je Evropska unija suverena?

Veliko olakšanje osetilo se u Berlinu i Briselu kada su u novembru objavljeni rezultati međuizbora u SAD. Republikanci su u Kongresu ostvarili slabiji rezultat nego što se očekivalo, kao i bivši predsednik Donald Tramp. Za vreme Trampa transatlantski odnosi su se veoma pogoršali.

Ali Evrpoljani ne bi smeli prerano da se raduju, smatra Torsten Bener, direktor Globalnog instituta za javnu politiku (GPPi) iz Berlina. U gostujućem komentaru za DW, Bener je nakon izbora napisao: „Bajden će verovatno ući u istoriju kao poslednji transatlantičar u Beloj kući.“ Vreme velikodušne bezbedsnosno političke podrške će uskoro biti završeno, bez obzira ko će u budućnosti biti u Beloj kući, jer će se SAD u budućnosti mnogo više koncetrisati na Kinu.

Strateška autonomija je program nemačke vlade

Amerika koja polako okreće leđa Evropi, sve agresivniji nastup svetske velesile Kine, a onda i Putinova Rusija koja bez razloga napada jednu nezavisu evropsku državu – to je nova naprijatna geopolitička situacija u kojoj se nalaze Evropljani.

Rat u Ukrajini je iznenadio skoro sve, ali druga dva razvoja nikako nisu nova. U EU i raznim glavnim gradovima iz toga su izvučeni zaključci. Kao odgovor se uvrežio pojam „strateška autonomija“. To znači da EU može da deluje vojno, politički i ekonomski nezavisno od drugih svetskih političkih aktera.

U jednom članku visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj je napisao da Evropi preti opasnost da postane „nebitna“. Borelj pritom govori o slabljenju značaja Evrope u svetu: „Pre trideset godina iza četvrtine globalnog prosperiteta stajao je naš kontinent. Za dvadeset godina naš udeo u globalnoj ekonomskoj proizvodnji biće najviše 11 procenata.“ Strateška autonomija je „pitanje političkog opstanka“.

U koalicionom sporazumu nemačke vladajuće koalicije iz 2021. godine takođe se navodi: „Želimo da povećamo strateški suverenitet Evrope. (…) Naš cilj je suverena EU, kao snažan akter u svetu koji karakterišu neizvesnost i sistemska konkurencija.“ Dakle, nešto se dešava i na nemačkom i na evropskom nivou.

Kritika nemačke „samodopadljivosti“

Ali gde se na tom putu nalaze Nemačka i EU? Evropski savet za spoljnopolitičke odnose (ECFR) objavljuje Evropski indeks suvereniteta. „Evropski suverenitet” ECFR meri u oblastima kao što su zaštita klime, odbrana, ekonomija, zdravstvo, migracije i tehnologija.

Rezultati pokazuju da visok stepen suvereniteta EU ima u ekonomiji i zdravstvu, zadovoljavajući u odbrani, zaštiti klime i migracijama. Loše izgleda u oblasti tehnologije. Posebno se EU smatra zavisnom.

U junu 2022. godine pojedinačno je ocenjena svaka zemlja članica, kao i to koliko doprinosi suverenitetu Evrope. Od svih zemalja Nemačka je najbolje ocenjena, jer ne samo da je jaka u raznim oblastima, već, prema oceni ECFR–autora, takođe ulaže „u sposobnost delovanja Unije“ i otvoreno se izjašnjava za evropski suverenitet.

Ali Nemačka je dobila i jedan veliki minus: uprkos svojoj ekonomskoj moći, ona je tek na petom mestu na indeksu vezano za doprinos evropskom ekonomskom suverenitetu. To „delimično odražava samodopadnost Nemačke u pogledu zavisnosti od Rusije i Kine“, navodi se. Prema oceni autora, Nemačka još uvek mora da uči iz svojih grešaka iz prošlosti.

Nemaju svi u Evropi taj cilj

Međutim, Evropa je još daleko od cilja strateške autonomije, smatra Hening Hof iz Nemačkog društva za spoljnu politiku (DGAP).

„Kada je reč o odbrambenoj i bezbednosnoj politici – to je pokazao agresorski rat Rusije protiv Ukrajine – EU zavisi od SAD. To se odnosi kako na nuklearno odvraćanje, tako i na konvencionalne oružane snage. „Da se Ukrajina oslanjala samo na Evropu, danas više ne bi postojala.”

Za vojnu nezavisnost Evrope, pre svega se zalaže francuski predsednik Emanuel Makron. Nakon Bregzita, Francuska je jedina zemlja EU koja ima nuklearno oružje.

Sa druge strane, generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg je početkom decembra na Berlinskoj bezbednosnoj konferenciji upozorio na opasnost od evropske nezavisnosti u odbrambenoj politici. „Ne verujem u ´samu Evropu´, kao ni u ´samu Ameriku´“, kazao je. Bezbednost može da garantuje samo NATO. Stoltenberg je podsetio da je udeo zemalja EU u NATO izdvajanjima za odbranu samo 20 odsto. Osamdeset odsto dolazi iz zemalja kao što su SAD, Velika Britanija, Kanada ili Turska.

Kada je reč o vojnoj autonomiji, Evropljani su veoma podeljeni: što se tiče baltičkih država i Poljske, SAD i NATO bi trebalo da zadrže snažnu ulogu u Evropi.

Mihaj Čihaja iz briselskog istraživačkog centra Evropski politički centar (EPC) veruje da različiti interesi mogu da se povežu. SAD podržavaju napore EU da stekne veću nezavisnost. „Sposobnija EU će doprineti transatlantskoj bezbednosti i osnažiti NATO“, piše Čihaja za DW.

Luke i kineski interesi

Cilj strateške autonomije nije samo bezbednost i odbrana. Deo nje su i trgovinska i industrijska politika, finansije i investicije. Evropljani su dugo, naročito protiv Trampa, zagovorali multilateralizam i slobodnu trgovinu. U međuvremenu Žozep Borelj priznaje „da će ekonomska isprepletenost biti veliki potencijal za političke konflikte”: lanci snabdevanja su prekinuti tokom pandemije, Kina svesno stvara zavisnosti, Rusija je mogla da zavrne slavinu za gas bilo kada.

U koalicionom sporazumu nemačkih vladajućih stranaka s kraja 2021. godine snabdevanje energijom se navodi kao oblast koju naročito treba zaštiti. Rat u Ukrajini je jasno pokazao koliko je Nemačka zavisna kada je o tome reč.

A danas? Da li je Nemačka naučila lekciju? Kritičari na primer optužuju kancelara Olafa Šolca da je nepotrebno dozvolio kineskoj kompaniji „Kosko“ (Cosco) da preuzme deo terminala luke u Hamburgu, čime se ušlo u novu zavisnost. „Upravo bi tu bio bolji evropski odgovor, poput „inicijative za evropsku luku“, koja bi osigurala da kineske državne kompanije ne okrenu jednu luku protiv druge ili da ih ucenjuju“, kaže politolog Hening Hof. Sa druge strane, ubrzo nakon sporazuma sa lukom, savezna vlada je u dva slučaja odbila kineske investitore koji su hteli da kupe nemačke kompanije koje proizvode elektronske uređaje.

Nemačko-francuske nesuglasice

Tradicionalno, Nemačka i Francuska sebe vide kao bliske partnere. To važi i kada je reč o cilju strateške autonomije. Kao što se u nemačkom koalicionom ugovoru više puta navodi, prema Jelisejskoj palati, Francuska sebe vidi „kao motor evropske strateške autonomije“, posebno kada se radi o odbrani.

Ali upravo tu postoje nesuglasice. Obe strane sporo napreduju sa zajedničkim projektom borbenih aviona FCAS. I u drugim projektima saradnje ponekad se jedna ili druga strana oseća izostavljenom.

Hening Hof kritikuje što nemačka vlada ignoriše „činjenicu da sopstvene, navodno nacionalne akcije imaju evropske posledice i da ih uvek treba uskladiti sa Francuskom“. Šolc „još uvek nije pronašao svoju ulogu na evropskoj sceni. Ukoliko se uskoro ne smanje brojne nesuglasice u nemačko-francuskim odnosima, onda će biti teško za evropsku autonomiju“. Ali: „Cilj je realan i verujem da ako postoji želja da se reše mnogi postojeći bezbednosni problemi, ništa drugo ne preostaje kao cilj.“