Sjedinjene Države nikada nisu imale predsednika kao što je Donald Tramp.
S obzirom na svoju narcisoidnost i slabu sposobnost koncentracije i manjak iskustva u vezi sa spoljnopolitičkim pitanjima, on je sklon da pravi slogane, a ne strategiju u spoljnoj politici. Neki predsednici, kao Ričard Nikson, su imali slične lične nesigurnosti i društvene predrasude, ali je Nikson imao stratešku viziju. Drugi, poput Lindona Džonsona, bili su izuzetno egoistični, ali su imali i ogromnu političku veštinu u saradnji s Kongresom i sa drugim liderima.
Da li će se budući istoričari osvrtati na Trampovo predsednikovanje kao na privremeno zastranjivanje ili kao na veliku prekretnicu u ulozi SAD u svetu? Novinari se isuviše usredsređuju na ličnosti lidera jer to stvara dobru priču. Nasuprot tome, stručnjaci nude široke strukturalne teorije o ekonomskom rastu i geografskoj lokaciji zbog kojih se istorija čini neizbežnom.
Jednom sam napisao knjigu kojom sam pokušao da okušam značaj lidera tako što sam istražio prekretnice u stvaranju „američke ere“ pre stotinu godina i spekulisao šta je možda moglo da se desi da se predsednikov najozbiljniji rival našao na njegovom mestu. Da li bi strukturalne snage iznedrile istu eru američkog globalnog rukovodstva?
Teodor Ruzvelt je početkom XX veka bio aktivistički lider, ali je uglavnom uticao na tajming. Ekonomski rast i geografija su bili moćni odlučujući faktori. Vudro Vilson je raskinuo sa američkom „hemisferičnom“ tradicijom tako što je poslao vojsku u Evropu; ali Vilson je zapravo napravio veću razliku u moralnom tonu američke izuzetnosti svojim tvrdoglavim insistiranjem, što je bilo kontraproduktivno, na učešću u Ligi naroda u stilu „sve ili ništa“.
Što se Frenklina Ruzvelta tiče, upitno je bar to da li bi strukturalne snage uvele SAD u Drugi svetski rat pod vođstvom nekog konzervativnog izolacioniste. Ruzveltova definicija opasnosti koja je pretila od Hitlera i njegova spremnost da iskoristi događaj poput Perl Harbora bili su glavni faktori.
Strukturalna bipolarnost SAD i SSSR posle 1945. postavila je okvir za Hladni rat. Ali mandat Henrija Volasa (do kojeg bi došlo da ga Ruzvelt nije zamenio Harijem Trumanom na mestu potpredsednika 1944.) bi možda promenilo stil SAD. Slično tome, Robert Tafta ili Daglas Mekartur bi možda poremetili konsolidaciju sistema obuzdavanja koji je vodio Dvajt Ajzenhauer.
Strukturalne snage globalne ekonomske promene izazvale su eroziju sovjetske supersile, a pokušaji reformi Mihaila Gorbačova ubrzali su raspad Sovjetskog Saveza. Međutim, priprema odbrane i pronicljivost u pregovorima Ronalda Regana zajedno s veštinom DŽordža Buša u rukovođenju naporima za okončanje Hladnog rata bili su važni za konačan ishod.
Da Ruzvelt nije bio predsednik i da je Nemačka učvrstila svoju moć, međunarodni sistem bi mogao da realizuje viziju multipolarnog sveta sklonog konfliktu DŽordža Orvela. Možda bi, da Truman nije postao predsednik i da je Staljin ostvario ogromne ciljeve u Evropi i na Bliskom istoku, sovjetska imperija bila jača, a bipolarnost možda duže trajala. Da Ajzenhauer ili Buš nisu bili predsednici i da je neki drugačiji lider bio manje uspešan u izbegavanju rata, možda bi američka nadmoćnost bila osujećena.
Strukturalne snage bi verovatno stvorile američki primat u XX veku. Međutim, odluke lidera su snažno uticale na tajming i vrstu primata. Čak i kada struktura dosta toga objašnjava, rukovodstvo može da pravi razliku. Ako je istorija reka čiji tok određuju ogromne strukturalne snage klime i topografije, ljudski faktori se mogu predstaviti kao mravi na balvanima koje nosi bujica ili kao splavari koji izbegavaju stene i čas se prevrću, čas uspešno plove.
Dakle, rukovodstvo jeste važno, ali u kojoj meri? Konačnog odgovora nikada neće biti. Naučnici koji su pokušali da procene efekte rukovodstva u korporacijama ili laboratorijskim eksperimentima ponekad dođu do cifara u rasponu od deset do 15 odsto, u zavisnosti od konteksta. Ali to su u velikoj meri strukturisane situacije u kojima je promena često linearna. U nestrukturiranim situacijama, kao što je Južna Afrika posle aparthejda, transformaciono rukovodstvo Nelsona Mandele napravilo je ogromnu razliku.
Američku spoljnu politiku određuju institucije i ustav, ali spoljne krize mogu da stvore kontekst koji je mnogo podložniji uticaju izbora lidera i u dobru i u zlu. Da je Al Gor bio proglašen predsednikom 2000, SAD bi verovatno ušle u rat u Avganistanu, ali ne i u Iraku. Pošto su spoljnopolitički događaji ono što socijalni stručnjaci nazivaju „zavisnom krivom“, relativno mali izbori koje prave lideri, čak u rasponu od deset do petnaest odsto na početku krive, mogu da vremenom dovedu do velikih odstupanja u rezultatima. Kako je Robert Frost jednom rekao, kada se dva puta granaju u šumi, izbor onog kojim se ređe ide ponekad može da napravi čitavu razliku.
Konačno, rizici koje stvara ličnost lidera ne moraju biti simetrični; oni možda mogu da naprave veću razliku za zrelu silu nego za silu u usponu. Udarcem u stenu ili uzrokovanjem rata se može potopiti brod. Ako Tramp izbegne veliki rat, i ako ne bude reizabran, budući naučnici mogu njegov mandat da vide kao ozbiljnu kraću devijaciju na krivi istorije. Ali sve to je veliko „ako“.
Autor je profesor na Harvardu
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
