Koliko patriotizma sme da bude u Nemačkoj?

Nemačkoj je, navodi konzervativna stranka, potreban dan nacionalnog sećanja na 23. maj kojim bi se obeležilo usvajanje nemačkog ustava (Osnovnog zakona) 1949. A potreban joj je i novi „Savezni program patriotizma“, koji bi podrazumevao sledeće:

– povećati „vidljivost“ nacionalnih simbola – posebno nacionalne zastave – na javnim mestima i to „tokom čitave godine“,

– da se u javnim prilikama češće peva himna,

– da nemačka vojska održava više ceremonija i okupljanja u javnim prostorima, „kako bi se naglasila veza između oružanih snaga i civilnog društva, i razvio patriotski potencijal te veze“.

Demohrišćani su pritom dali sve od sebe da te ideje predstave modernim, inkluzivnim terminima. Ono što su nazvali „potencijalom patriotizma“, ne bi trebalo ostaviti snagama na političkoj margini, navodi se u dokumentu, piše Dojče vele.

Drugim rečima, CDU se nada da će povratiti patriotski potencijal od svojih izbornih rivala na krajnjoj desnici, Alternative za Nemačku (AfD). Ideja je boriti se protiv „sve veće polarizacije i fragmentacije našeg društva“, napisali su u svom predlogu lider CDU Fridrih Merc i lider sestrinske bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Aleksandar Dobrint.

Kultura ponosa, kultura srama

Problem nemačkog patriotizma star je koliko i sama Savezna Republika Nemačka. Ožiljci povređenog nacionalnog ponosa od posledica Drugog svetskog rata i danas su vidljivi.

Anketa koju je 2021. sproveo institut Insa pokazala je da 61 odsto Nemaca smatra da bi škole među decom trebalo da neguju „pozitivniju vezu s Nemačkom“. Nije međutim jasno šta bi to tačno trebalo da znači, ali istorija Nemačke podrazumeva da će patriotizam uvek biti problematičan.

„Ko još može, bez razmišljanja i bez inhibicije da ispoveda svoju povezanost sa nemačkom nacijom?“, pita Martin Sabrov, istoričar i portparol Lajbnicovog centra za savremenu istoriju iz Potsdama. „U vladinoj četvrti (u centru Berlinu) postoji Memorijal Holokausta koji obeležava šest miliona ubijenih Jevreja i još milione drugih ljudi ubijenih u ratu. Bilo bi pravo čudo da nemamo mučan osećaj kada je reč o nacionalnosti.“

Kontroverzne boje zastave

Postoje međutim i stariji razlozi zbog kojih razgovor o nacionalnom ponosu u Nemačkoj nije tako jednostavan kao u drugim zemljama. Nemačke nacionalne boje – crna, crvena i zlatna – imaju veoma politizovanu istoriju i retko ujedinjavale sve Nemce na isti način, kao što je slučaj npr. sa američkim „zvezdama i prugama“ ili britanskim „Junion Džekom“.

Crno-crveno-zlatnim bojama prvi su mahali pojedini korpusi pruske vojske u vreme kada se borila da oslobodi Evropu od Napoleona. Oni su ih i uspostavili kao nacionalne boje nemačke konfederacije početkom 19. veka, a samu zastavu usvojila je nacionalna skupština nakon revolucija 1848. godine, u vreme kada su se nacionalni identitet, sloboda i individualna prava bili isprepletani s antimonarhističkim osećanjima.

Boje su, međutim, „izašle iz mode“ kada se moć Pruske povećala, a monarhija ponovo potvrdila, odnosno kada su 1871. crna, bela i crvena postale boje novog nemačkog Rajha. Crno-crveno-zlatni obrazac ponovo je usvojila Vajmarska republika 1919, nakon pada cara Vilhelma II, da bi ga nacisti ponovo odbacili 1934.

Ali, čak i posle Drugog svetskog rata, boje su bile sporne. „Došlo je do svađe sa DDR-om“, podseća istoričar Sabrov. „Oni su zapravo bili prvi koji su koristili crno-crveno-zlatno, a tek potom je Zapad sledio njihov primer. Zato to i jeste kombinacija boja koja ne može da se uzima zdravo za gotovo od strane različitih političkih tabora.“

Nemci su u poslednje dve decenije postali manje gadljivi kada je reč o nacionalnim bojama, posebno kada navijaju za svoje sportske reprezentacije. Svetsko prvenstvo u fudbalu za muškarce 2006. koje se igralo u Nemačkoj, često se i sa zadovoljstvom navodi kao zora novog, pozitivnog i optimističkog patriotizma. Tokom čitavog tog turnira, nazvanog čak „letnja bajka“, nacionalna zastava vijorila se sa nebrojenih balkona i retrovizora automobila, a nacija je stajala iza (primetno multikulturalnog) tima sportista.

U poslednjih nekoliko godina, crno-crveno-zlatne boje i kulturološko pitanje patriotizma sve više su preuzimale krajnje desničarske političke snage, poput islamofobnog pokreta PEGIDA i antiimigracione stranke Alternativa za Nemačku (AfD), osnovane 2013. godine.

Ustavni patriotizam

CDU je sada sebi dala u zadatak da preotme pojam nacionalnog ponosa od krajnje desnice. Ona takođe, prema mišljenju političkog analitičara Uvea Juna sa Univerziteta u Triru, pokušava da ponovo uspostavi tradiciju „ustavnog patriotizma“ – što bi bio patriotizam ne nužno zasnovan na nacionalnom identitetu, već na vrednostima utvrđenim u nemačkom ustavu.

„Oni u stvari kažu: ovaj ustav koji je stvorio stabilnu demokratiju u Nemačkoj, treba da se iskoristi kao povod za slavlje“, objašnjava Jun za DW.

Međutim, kada je reč o njihovim predlozima, Jun kaže da nije siguran da bi češće isticanje zastave imalo efekat kojem se nadaju u CDU – da povrate glasače od AfD, koja, prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, ponovo raste.

„To će biti teško“, kaže Jun, pošto mnogi glasači AfD u stvari glasaju iz protesta i nemaju više poverenje u partije centra kao što je CDU.

I istoričar Sabrov je skeptičan: „To je pokušaj povratka u tzv. ’normalnost‘, a da se pritom ne poriče sopstvena istorijska odgovornost. Ali, mislim da su takvi pokušaji potpuno beskorisni. Ne mislim da je u modernom društvu moguće bilo šta nametati odozgo.“