Koliko ruskih vojnika je poginulo u Ukrajini?

Napominje da govori o ljudima čija je smrt potvrđena u Rusiji, kao i da ne uključuju anonimna saopštenja o smrti ili saopštenja da je poginulo 200 ili 300 ljudi, a da se ne navode njihova imena.

„Ne računamo ni fotografije sa dokumentima na telu poginulog koje se objavljuju. Dakle, naši podaci su samo oni koji se potvrde u Rusiji. I to je važno napomenuti jer to, s jedne strane, smanjuje broj slučajeva koje mi možemo da verifikujemo, a s druge strane, to uklanja neke sporne momente. Zato je to minimalna cifra. A na osnovu toga što vidimo na ruskim grobljima, na ruskim spomenicima poginulima, mi možemo da zaključimo koliko slučajeva smo ispustili“, kaže novinarka, za N1.

Međutim, dodaje, brojka koji imaju je najverovatnije dva puta manja od realnog broja poginulih.

„Tj 40-60 odsto mi propuštamo jer se ne pojavljuju u otvorenim izvorima. Najmanji broj, donja granica, najkonzervativnija moguća procena ruskih gubitaka u Ukrajini je 20 hiljada ljudi, ne računajući one koji su poginuli ratujući u sastavu takozvanih narodnih milicija samoproglašenih DNR i LNR. Ako i njih dodamo, opet, najkonzervativniji mogući broj, onda govorimo o 25 hiljada ljudi. Jer do sada je DNR priznao pogibiju 4.000 ljudi, plus na osnovu otvorenih izvora vidimo da je LNR izbugio negde najmanje 1.000 ljudi. To je najmanja ocena. Gubici ruskih i proruskih sila su najmanje 25 hiljada ljudi tokom invazije na Ukrajinu. I to su samo poginuli. Ako govorimo o opštem broj gubitaka, gde ulaze i ranjeni i nestali onda taj broj višestruko raste“, rekla je Ivšina.

Američka vojska i evropski političari govore o više od 100 hiljada, a taj broj uključuje i poginule i ranjene, dodaje.

„U ovom konfliktu na svakog poginulog, prema vojnim ekspertima, dođe 3,5 ranjenih. Ako imamo 20 hiljada poginulih i njih umnožimo na 3,5 i tom broju dodamo broj poginulih onda i dolazimo praktično do 100.000. I to je samo za Rusiju. Ako se tome dodaju gubici Luganske i Donjecke oblasti dolazimo do broja od 120 hiljada tih, takozvanih, nepovratnih gubitaka, koji uključuju i ranjene“, rekla je novinarka BBC-ja.

Na pitanje koliko je među njima mobilisanih, Ivšina je rekla da su prve vesti o poginulim mobilisanima počele brzo da se pojavljuju, jer prvi mobilisani, koji su stradali, nisu ni uspeli da dođu do Ukrajine.

„To su ljudi koji su ginuli u kasarnama za vreme priprema iz raznih razloga. Neki u tučama, neki od narkotika, neki od previše alkohola. Prvi moblisani su pogunuli još na teritoriji Rusije. To je prvo. Drugo, prve grupe mobilisanih, sudeći prema onome što nalazimo u otvorenim izvorima, našle su se na frontu bukvalno nakon dve nedelje od mobilizacije. I već tada je došlo do prvih gubitaka. Prve vesti o pogibijama pristigle su još početkom oktobra. U ovom trenutku, imamo potvrđeno više od 400 ljudi koji su bili mobilisani i koji su poginuli. To su samo oni za koje smo mogli da potvrdimo, prvo, da su zaista i poginuli i drugo, da su zaista bili mobilisani. Najverovatnije je njihov realan broj veći, jer sada u mnogim regionima i vlasti i novinari koji se nalaze pod pritiskom vlasti ne preciziraju status već napišu „pripadnik vojske“ ili „ispunjavajući svoj dug“, bez navođenja da li je bio ugovorac, dobrovoljac ili mobilisani. Ja mislim da se to namerno radi. Tako da tačan broj poginulih među mobilisanima nemoguće ustanoviti, ali i ovih više od 400 je veoma veliki broj“, kaže.

Ivšina priča o da su se prve vesti da pokušavaju da animiraju osuđenike da učestvuju u ratu u Ukrajini pojavile još letos i da su to saopštili pravnici koji rade sa osuđenicima.

„A onda je broj tih vesti počeo da raste. Negde od septembra počele su da se pojavljuju i vesti o poginulim osuđenicima. Radi se o tome da oni ratuju u sastavu privatne vojne grupe koja je poznatija kao Vagner i ona ima, između ostalog, i sopstvenu simboilku, nagrade, ordenje. Primetili smo da poginulim osuđenicima oni daju određeni skup nagrada i rođaci na društvenim mrežama često dele te informacije. Za rođake je, naravno, smrt čoveka koga su voleli tragedija i oni to dele po mrežama sa komentarima „sin je poginuo kao slobodan čovek“, „muž se krvlju iskupio“, „ispravio je greške mladosti“… Takva saopštenja se sve češće i češće pojavljuju. U septembu su to bili pojedinačni slučajevi, ali od početka oktobra, novembra ima puno takvih publikacija. Mi znamo za sada o 120 osuđenika koji su poginuli ratujući na strani ruskih ili proruskih vojnih formacija u Ukrajini. Vervatno je njihov realan broj veći, ali to je broj koji smo potvrdili. Kod mnogih od njih možete da pronađete opšti opis njihovih krivičnih dela ili presudu, to za mnoge od njih postoji kao javno dostupno“, rekla je ona.

Za tvrdnje iz Ukrajine da Rusija ne želi da preuzme svoje poginule i da ih u Ukrajini čuaju u rashladnim vozovima, Ivšina kaže da je nemoguće reći koliko se tela ne preuzimaju.

„Očigledno je da, a to nam potvrđuju i ekpserti, u konfliktima kakav je rat Rusije protiv Ukrajine, potrebe živih u mnogome prevazilaze obaveze prema poginulima. Veliki broj nestalih, koliko mi znamo, su ljudi koji su nestali u prvim nedeljama i mesecima rata kada je Rusija vodila aktivnu ofanzivu u Kijevskoj, Černigovskoj oblasti, kada se linija fronta naglo menjala. Nakon okončanja prolećne ofanzive, broj nestalih i broj objava o nestalima se značajno smanjio. Kada se događaji tako ubrzano smenjuju, kao što je bio slučaj u prvim nedeljama i mesecima rata, onda su potrebe živih preovlađujuće. Obaveze prema mrtvima padaju u drugi plan, jer je glavno za zaraćene strane da snabdevaju žive vojnike koji su osnovna i glavna dejstvujuća strana rata. A tih prvih meseci je bilo problema sa snabdevanjem i živih, sa logistikom, bilo je velikih problema sa komunikacijom, snabdevanjem hranom, tehnikom, benzinom i gorivom za tu tehniku. Problema je bilo čak i za žive, a da ne govorimo o tome da se neko pozabavi poginulima. Tim se činjenicama objašnjava zašto preuzimanje tela poginulih nije bio prioritet. S druge strane, vidimo da je taj proces ipak počeo i ide polako. Vraćaju se u Rusiju tela nekih koji su poginuli još u februaru, martu. Očigledno ide neka vrsta razmene tela. Ima tu i do birokratije. Kada se vrate tela koja su neko duže vreme provela u zemlji ili u hladnjačama, potrebno je da se utvrdi ko je ta osoba. Analize tog tipa, DNK analize na primer, rade se veoma sporo. Tu je i gomila papirologije i to takođe traje. Odnosno do dodatnog kašnjenja dolazi i pošto je nakon razmene telo dovezeno u Rusiju. Zato neki poginuli stižu kući tek posle pet, a bilo je slučajeva i osam meseci od pogibije. Kod ovako intenzivnih, žestokih oružanih sukoba, sve ono što je vezano za poginule često pada u drugi pa i u treći plan“, zaključila je novinarka BBC-ja.