„Ogroman zaokret“: Koliko se Rusija promenila od dolaska Putina na vlast?

N1: Aleksej Georgijevič, hvala Vam što ste se saglasili i našli vremena za našu televiziju. Moje prvo pitanje za Vas je – prošle su 24 godine i to je dosta vremena. Kako se i koliko promenila Rusija?

„Daću vam dva odgovora na to pitanje. Prvi je da se Rusija uopšte nije promenila. Ako se pogledaju pokazatelji odnosa prema onome što se dešava i odnosa prema rukovodstvu zemlje za ove 24 godine, oni se praktično nimalo nisu promenili. Naime, od trenutka kada se Vladimir Putin pojavio na čelu zemlje, prvo kao premijer, a potom kao predsednik, oko 60 odsto ljudi odobravalo je njegovu delatnost na toj funkciji. Taj pokazatelj se nikada nije spuštao ispod 60 odsto, ponekad se dizao do 75 odsto, a u retkim slučajevima i do 88 odsto. Prema poslednjim merenjima u februaru ove godine pokazatelj odobravanja je 86 odsto. Među državama koje se ne smatraju u potpunosti nedemokratskim nema nijedne druge zemlje gde je takav pokazatelj ostao nepromenjen. Drugi odgovor na isto pitanje je da je za to vreme Rusija učinila ogroman zaokret. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih Rusija je bila mlado demokratsko društvo sa tržišnom ekonomijom koje je tek počelo da se razvija, koje je stremilo ka svetu demokratskih zemalja gde se Rusija spremala da zauzme svoje mesto kao i sve druge zemlje. Možda sa idejom da uđe u Evropsku uniju ili na drugi način osigura svoj položaj unutar onoga što se zvalo porodica bratskih evropskih naroda“, kaže on.

Danas Rusija, dodaje, ne samo da je raskinula sa tim namerama, već se praktično nalazi u stanju rata sa tim zemljama.

„Rusija je u ratu sa jednom od njih, sa Ukrajinom, no iza Ukrajine stoje skoro sve evropske zemlje. Odnosno, vektor istorijskog razvoja Rusije okrenuo se na potpuno suprotnu stranu. Govori se da se Rusija okrenula od Zapada ka Istoku. Nema u tome puno istine. No u svakom slučaju Rusija pokušava da se okrene od Zapada i to je zaista tako. Za 24 godine učinjen je zaokret od 180 stepeni“, kaže on.

N1: Kao što ste rekli da je za 24 godine došlo do zaokreta i takođe ste kazali da se za 24 godine poverenje u vlast i Putina nije menjala već je ostala prilično velika. Zašto? Kako se to objašnjava? Da li se javno mnjenje menjalo zajedno sa promenama ili kako? Odakle tako visoko poverenje u tako dugom vremenskom periodu?

„Zapravo ne radi se o poverenju već o odobravanju, a to su različite stvari. Dakle, to odobravanje znači lojalnost ruskih stanovnika svojoj zemlji odnosno tome što se u Rusiji naziva Država. Dakle zemlji koju smatraju velikom državom. Predsednik zemlje, u ovom slučaju predsednik Putin, je simbol te države i kada govore o tome da odobravaju Putina to znači da bi oni u opštem smislu hteli očuvanje te veličine, tog položaja Rusije u svetu kao velike države. A na koji način će ona demonstritrati tu svoju veličinu, da li za račun prijateljsava sa drugima, ili za račun velikog neprijateljstva sa drugim, pokazalo se da se to smatra prosto sredstvom za dostizanje istog cilja – cilja veličine zemlje, države. Želim da istaknem da se sve to odnosi na javni život građana Rusije, u privatnom životu tamo uopšte nije tako. Tamo su drugi ciljevi i problemi. I u toj sferi se društvo za poslednje 24 godine veoma promenilo“, kaže Levinson.

N1: Odnos vlasti prema opoziciji se promenilo. Ali kako se prema vašim istraživanjima u javnom menju se to odražava?

„U našim se istraživanjima to odražava tako što se ispostavilo da se društvo nije opiralo tako čvrsto na demokratske ideale i demorkatske vrednosti u početku tog perioda kako se nama, meni i mojim kolegama, to tada učinilo. Zato su oni, naši sugrađani, prilično mirno podneli ono što se naziva dekonstrukcija demokratskih insitucija. Sada odsustvo sloboda i mogućnosti da se kritije, odsustvo raznolikosti mišljenja, odsustvo različite političke ponude koja je nekada postojala, najveći deo građana Rusije veoma malo brine. Masa je masa, ali u toj masi su živeli i žive ljudi koji nisu zadovoljni takvim stanjem stvari, koje to brine, koji se brinu za sudbinu zemlje, koji se brinu i za sobstvenu sudbinu. Deo tih ljudi, kao što vi i vaši gledaoci znate, emigrirala je iz Rusije. Imali smo za ove dve godine dva neviđena talasa emigracije iz Rusije zbog rata. To je takođe pokazatelj da su se u društvu desile neke promene. Jedna od premena je da smo izgubili ljude sa antiratnom, antitotalitarističkom orijentacijom. Oni koji su ostali, a koji imaju takve stavove primorani su da sede ćuteći. Oni nemaju mogućnost da organizuju takve mitinge kakve smo upravo videli na ekranu, jer je, između ostalog, uspostavljen žestoki represivni politički stroj. Na početku tog perioda pre 24 godine ljudi su izlazili na velike demonstracije, uključujući i one demonstracije na kojima su ljudi dolazili sa parolama kritike tog istog rpesednika Putina. To se tada smatralo potpuno normalnim. U društvu je postojala diskusija, uključujući i diskusiju koja je sadržala oštru kritiku upućenu vlasti. Sada u je državinim zvaničnim medijima to potpuno nemoguće, a nedržavni nezvanični su postepeno zatvoreni ili uništeni i ta kritika je u otišla u podzemlje. A da ne govorimo o tome da su za to vreme, a upravo smo videli kadrove toga, opozicione političare ili terali iz zemlje ili su ih lišavali života“, kaže on.

N1: Sa jedne strane postoji zvanična parada i demonstracije mišljenja većine. Kako u takvoj situaciji živi manjina, koja potom nosi cveće na memorijal Navaljnom i pokušava da učestvuje u protestima? Da li su oni uopšte mogući u današnjoj Rusiji?

„Način na koji je društvo odreagovalo na smrt Alekseja Navaljnog pokazuje da je moguće. Iako je to daleko teži i riskantniji način da se iskaže svoje neslaganje sa ponašanjem vlasti. Videli smo i video Borisa Nadeždina, neostvarenog kandidata na izborima. Možda vaši gledaoci ne znaju, ali da bi se on zvanično registrovao trebalo je da sakupi 300.000 potpisa. Trista hiljada ljudi u raznim gradovima zemlje otišlo je do mesta za prikupljanje potpisa i uz svoj potpis dali su i sve svoje lične podatke iz ličnih karata. To znači da su oni vlasti kazali: da mi se ne bojimo što ćete nas proganjati zbog toga što smo opozicija, ako ne lično Putina, onda Putinove politike. To je takođe iskazivanje građanskih osećaja i bilo je prilično mnogobrojno. Govorimo o stotinama hiljada ljudi. Stotine hiljada ljudi izašle su da isprate na večni počinak pokojnog Alekseja Navaljnog. To su takođe dejstva koja imaju jasnu politčku pozadinu. Nije to bio prosto običan sprovod već politička demonstracija. Rusko društvo pokazuje da u njemu postoje neke snage koje nisu u potpunosti zadaljvene i potisnute. No svi ti ljudi su u situaciji gde mnogo rizikuju i oni to znaju“, kaže on.

N1: Ako je odobravanje Putina i vlasti visoko i stabilno, zašto ne dozvole da i drugi kandidati učestvuju u izborima, ako je ta vlast silna i ubeđena da je podržava većina naroda? I tome da dodam pitanje, kako se vama čini, to zavrtanje šrafova da li ispočetka bio ciljl da se napravi ovakvo društvo i da režim dođe do stadijuma do kog je dođao ili su počeli da zatežu šrafove sistema i onda se desio ovakav sistem kao rezultat?

„To je složeno pitanje za mene jer mi znamo ponešto o mislima i osećanjima onih koji čine masu, ali skoro da nemamo sredstva da znamo šta misle i osećaju ljudi u vlasti koji donose politička rešenja. Možemo samo da pogađamo. A možemo da pogodimo i da neko ko se nalazi vlasti koju formira Putin, bilo da je to sam Putin ili neko od njegovih savetnika, pomoćnika, da su oni očekivali da će sa starenjem režima rasti i otpor unutar društva i da su se za to pripremali. Napravili su veliki korups takozvane Ruske garde, korpus oružanih snaga koje se podčinjavaju direktno predsedniku i doneli su ceo niz zakona koji mogu da ograničavaju političku aktivnost ljudi. Čini se da su očekivali, a moguće je i da su delimično oni napravili takav režim. U izvesnom smislu su se osećali u tome udobno. Njima je takav odnos sa građanima daleko razumljiviji. Daleko shvatljiviji im je takav odnos nego odnos sa građanima kroz demokratske insitucije koji su nekada ovde postojale“, ističe on.