Koliko su jake arapske vojne industrije?

Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira (SIPRI) u svom izveštaju o trendovima u globalnoj prodaji oružja navodi da je obim glavne trgovine oružjem u periodu od 2015. do 2020. godine porastao za 5,5 odsto u odnosu na period od 2010. do 2014. godine te kako je 20 odsto veći nego što je bio u periodu od 2005. do 2009. godine.

Zemlje Bliskog istoka, za koje su dostupni podaci, zajedno troše oko 4,5 odsto svog bruto domaćeg proizvoda na kupovinu oružja, što je najveći procenat među svetskim regijama. Među deset zemalja koje su izdvojile više od 4,0 odsto svog bruto domaćeg proizvoda na vojnu potrošnju, od ukupno 149 zemalja obuhvaćenih anketom, sedam ih je bilo iz regije Bliskog istoka i Severne Afrike.

Dok te zemlje tvrde da je kupovina oružja najvažniji garant regionalne stabilnosti, rezultati govore upravo suprotno: gomilanje oružja i hvalisanje posedovanjem najsmrtonosnijeg oružja vodi podizanju tenzija među konkurentskim zemljama.

Američki udeo veći od trećine

U tom kontekstu potrebno je skrenuti pažnju na opasan začarani krug, a to je da ”ratovima treba oružje u istoj meri u kojoj su proizvođačima oružja potrebni ratovi”.

Prema izveštaju instituta SIPRI, Sjedinjene Američke Države (SAD) imale su najveći udeo u globalnoj trgovini oružjem u periodu od 2015. do 2019. godine, sa 36 odsto ukupne prodaje širom sveta. Rusija, Francuska, Nemačka i Kina zauzimale su sledeće pozicije u poretku, a njihov zajednički udeo čini 40,2 odsto globalnih ugovora o naoružanju.

Američki saveznici Velika Britanija, Španija, Izrael, Italija i Južna Koreja, zauzeli su preostale pozicije među prvih deset, čineći zajedno 14 odsto globalnog udela. Drugim rečima, samo ovih deset zemalja ostvarilo je 90 odsto globalnog udela, dok je preostalih deset odsto udela na tržištu oružja raspoređeno na 15 drugih zemalja.

Region Bliskog istoka ostaje vodeće odredište za globalni izvoz oružja. U njoj se nalazi šest od deset najvećih uvoznika oružja u regionu Bliskog istoka i Severne Afrike, predvođenih Saudijskom Arabijom. Egipat, Alžir, Ujedinjeni Arapski Emirati i Irak su među prvih deset, a njihov zajednički uvoz je iznosio više od 30 odsto globalnog uvoza oružja u poslednjih pet godina.

Vrući i neprekidni sukobi u regionu ostaju glavni pokretač za nabavku sve većih količina oružja u arapskim zemljama. Takođe, hladne regionalne napetosti, ili tihi konflikt ispod površine, predstavljaju ključni motiv, koji je jednako važan kao i prethodni, u trci naoružanja na ovim vrućim žarištima u svetu. Tenzije između Izraela i Irana nalaze se na vrhu tih napetosti.

Stalni izraelski sukob s frakcijama otpora na Zapadnoj obali, u Pojasu Gaze i južnom Libanu čini ovu regiju jednom od najnezasitnijih i najgramzivijih kada je reč o kupovini oružja i municije, ili razvoj postojećih odbrambenih sistema.

Ista situacija je i sa severnoafričkim zemljama, gde diplomatski sporovi i strahovi da će stvari prerasti u vojne sukobe spadaju u najsnažnije pokretače za nabavku i razvoj oružja te povećanje vojnog arsenala i strateških zaliha municije.

Prepreke domaćem razvoju vojne industrije u arapskom svetu

Ratovi i sukobi nisu jedini motiv za nabavku oružja, jer nacionalni prestiž, bogatstvo, geopolitika, konkurencija i hvalisanje među bogatim zemljama predstavljaju snažan motiv. Države teže izgradnji modernih i naprednih vojski koje poseduju najnovije oružje i tehnologiju, u skladu s uslovima koje dozvoljava globalna politika izvoza oružja.

Baš kao što zemlje koje uvoze oružje imaju svoje ciljeve i motive za gomilanje oružja, tako i zemlje koje izvoze imaju svoje ekonomske i geostrateške razloge. Finansijske i komercijalne koristi koje ostvaruju izvoznici oružja pariraju političkom i diplomatskom uticaju koji te zemlje ostvaruju u regijama gde se oružje izvozi.

Naprimer, Rusija je nastojala ojačati svoju političku agendu u regiji Zaliva i na Bliskom istoku prodajom svog glavnog oružja, kao što su avioni MiG-29 i raketni sistemi S-400, a to je činila kao glavni konkurent američkom naoružanju u toj regiji.

Budući da je jezik interesa često jači od jezika principa, možete primetiti da zemlji poput Amerike, naprimer, ne smeta da isporučuje oružje državama i režimima koji krše prava svog naroda ili nepravedno napadaju svoje susede. Jedan od očitijih primera te politike je snabdevanje Izraela najsmrtonosnijim oružjem kako bi se suprotstavio Palestincima.

Mnogo je izazova koji stoje na putu nacionalizacije i razvoja vojne industrije u arapskim zemljama. Prema izveštaju magazina Arab Affairs, koji objavljuje Arapska liga, ovi izazovi bi se mogli sažeti na sledeći način:

Ograničena naučna baza, niska svest o kulturi i nauci, ograničene vojne tehnologije, budući da industrija oružja zahteva ogroman ljudski potencijal u različitim specijalizacijama, uključujući stručnjake za primenjenu matematiku, elektroniku, aeronautičko inženjerstvo, elektroinženjering, mehaniku, nuklearnu fiziku, hemiju i ostale grane vezane za oblast proizvodnje oružja.

Monopol zapadnih zemalja na arapskom tržištu

Ako je artiljerijskoj industriji potrebna milijarda dolara u fazi osnivanja, onda tenkovima trebaju dve milijarde, a avionima mnogo više od tih cifara. Te sume se značajno povećavaju kada je reč o industriji precizne tehnologije.

Ogroman jaz u tehnolološkom razvoju između zapadnih zemalja i zemalja u razvoju predstavlja izvor frustracija. Mnoge od tih zemalja zbog toga odustaju od svojih nacionalnih projekata proizvodnje, pod izgovorom da nisu konkurentni u odnosu na proizvode zapadnih zemalja. Zbog toga se te zemlje oslanjaju na uvoz umesto da razvijaju proizvodne projekte.

Osim toga, javlja se i otpor zemalja i velikih kompanija koje proizvode oružje i vojnu opremu svakom arapskom projektu vojne industrijalizacije, jer ove naučno, tehnološki i industrijski napredne zemlje i njihove velike kompanije nastoje zadržati monopol na arapskom tržištu na uvoz oružja i opreme.

Uprkos niskim stopama potrošnje na domaću industriju oružja u poređenju s uvozom, neke arapske zemlje preduzele su značajne korake na putu lokalizacije vojnih industrija, razmene tehnologije i obuke sa zapadnim zemljama, pa čak i na pronalaženju stranih tržišta za prodaju svojih lokalnih proizvoda.

Naprimer, Egipat poseduje više od 26 fabrika vojne industrije, a većina ih je u vlasništvu Ministarstva vojne proizvodnje. Ministarstvo je povezano s grupom instituta i istraživačkih centara te sarađuje s nizom naprednih zemalja u toj oblasti, poput SAD-a, Rusije, Velike Britanije, Kine, Južne Afrike i Francuske.

Milijarde dolara uložene su u infrastrukturne radove za fabrike vojne industrije te prekvalifikaciju i osposobljavanje kadrova koji rade u vojnim fabrikama.

Alžirski projekti s Nemačkom

Te fabrike su uspele proizvesti različite vrste oružja, kao što su laki jurišni avioni i avioni za obuku, osim višenamenskih oklopnih vozila, naprednih tenkova i oklopnih transportera. Takođe su proizvele projektile, vođene projektile i različite vrste municije.

Alžir je, posredstvom sedam javnih državnih preduzeća, počeo i neke lake vojne industrije, kao što je proizvodnja vojne municije, malokalibarskog oružja i ručnih bombi. Zatim je otišao dalje i počeo proizvoditi patrolne brodove, lake helikoptere, oklopna vozila i teška vozila za pružanje logističkih usluga.

Prvi konkretni koraci u tom pravcu bili su zajednički projekti s Nemačkom, koji su omogućili Alžiru pristup tehnologijama koje se odnose na radarsku detekciju, taktičke komunikacije, opremu za noćni nadzor, proizvodnju elektroničkih uređaja i projekte proizvodnje teških vozila s pogonom na sva četiri točka za pokrivanje potreba vojske te uspostavljanje baze za elektronske odbrambene sisteme.

Nema sumnje da postoje veliki izazovi pred odbrambenom industrijom u arapskim zemljama, ali većina njih se može savladati ako te zemlje budu nastojale to premostiti, ako uspeju raspodeliti uloge i zadatke te uspostaviti zajedničku koordinaciju kao deo organiziranog grupnog zalaganja.