Potraga za nestalom podmornicom u punom je jeku: Koliko su opasne ekspedicije na velikim dubinama?

Vlasnici „Titanika“, tada najvećeg putničkog parobroda na svetu, za svog prekookeanskog diva govorili su da ne može da potone. Ali, 15. aprila 1912. samo pet dana od početka prvog putovanja čiji je cilj bio Njujork, „Titanik“ je potonuo, a sa njim i više od 1.500 ljudi.

Od tada mit o „Titaniku“ fascinira ljude iz čitavog sveta – istraživače, ali poslednjih godina i sve više turista. „Izađite iz svakodnevice i otkrijte nešto zaista izuzetno.“ Tim sloganom kompanija Oceangate reklamira svoje turističke ekspedicije do olupine „Titanika“ – u kojoj je sada nestalo pet ljudi.

Karta za putovanje specijalnom podmornicom košta 250.000 dolara. Obični turisti to sebi ne mogu da priušte, ali za bogate avanturiste to nije problem.

Tako se u „Titanu“, pored Stoktona Raša „kapetana“ mini-podmornice za kojom se traga od nedelje koji je šef i osnivač firme OceenGate, te iskusnog eksperta za „Titanik“ Pola-Anrija Naržolea – nalaze i britanski biznismen i avanturista Hamiš Harding, kao i britansko-pakistanski konsultant Šahzada Davud i njegov devetnaestogodišnji sin Sulejman.

Potraga za njima je u punom jeku – ali, koliko je teško pronaći tu podmornicu?

Potraga sonarom

Spasioci iz SAD i Kanade rade „danonoćno“ iz vazduha, na površini i ispod nivoa mora. Ali, na mestu gde je „Titan“ nestao, vladaju teški uslovi: mrkli mrak, izuzetno visok pritisak vode. Jer, olupina „Titanika“ leži na dubini od oko 3.800 metara.

„Na takvoj dubini sistem sonara bi morao da se specijalizuje za veoma uski snop, ali dovoljno visoku frekvenciju da registruje tako malu podmornicu“, objasnio je novinarima Britanac Džejmi Pringle, forenzički geonaučnik sa Univerziteta u Kilu.

U slučaju „Titana“, postoje samo dve opcije: „Ako, suprotno očekivanjima, podmornica pluta na površini i ne može da se locira zbog male visine iznad površine mora, šanse da bude pronađena su realne“, saopštila je nemačka mornarica na pismeni zahtev DW. „Ali, u takvom slučaju bio bi poslat SOS-signal“ – i zato to nije realno.

Međutim, ako je podmornica potonula na dno, to bi posebno otežalo lociranje i spasavanje. Morsko dno je tamo neravno, delom i veoma strmo, i postoje jake okeanske struje.

Morska voda takođe sprečava većinu mogućnosti komunikacije „Nažalost, morska voda veoma brzo blokira širenje elektromagnetnih talasa ispod površine“, objašnjava Erik Fusil, koji predaje brodogradnju na Univerzitetu u Adelaid u Australiji. Radar i GPS, kao i farovi ili laserski zraci, apsorbuju se već posle nekoliko metara.

U utorak je kanadska letelica otkrila podvodnu buku u oblasti potrage za nestalim podmornicom – na svakih 30 minuta, objavila je američka obalska straža na Tviteru. Četiri sata kasnije, nakon što su aktivirani dodatni sonari, zvuci su se i dalje čuli.

Ekstremni pritisak – kao 35 slonova na leđima

Pritisak vode na 3.800 metara kod olupine „Titanika“ je oko 400 atmosfera. To je otprilike kao kada bi čovek na leđima nosio 35 slonova. To čini istraživanje dubokog mora tehnološkim izazovom koji zahteva posebno dizajnirane podmornice koje taj ogroman pritisak moraju da izdrže tokom dužeg vremenskog perioda.

„Istraživanje podvodnog sveta je tehnički jednako izazovno, ako ne i izazovnije od istraživanje svemira“, rekao kaže Fusil.

Kapsula „Titan“ napravljena je od ugljeničnih vlakana i titanijuma, materijala koji mogu da izdrže pritisak na dubinama do 4.000 metara. Međutim, mornaričke podmornice za spasavanje imaju maksimalni domet od 2.250 do 3.000 metara.

„Ako je podmornica na morskom dnu i ne može da se sama pokrene, i ako ne može da se spasi cela podmornica – onda za posadu nema spasa“, saopštila je nemačka mornarica za DW.

„Čak su i vojne podmornice na nuklearni pogon ograničene na dubine do 500 metara i mogle bi da koriste samo svoje sonare da otkriju ’Titan’ – bez mogućnosti da mu se približe“, rekao je Fusil novinarima.

„Mrtav si pre nego što shvatiš šta se dešava“

Jedan od petorice putnika u „Titanu“, Pol-Anri Naržole (77) je bivši kapetan francuske mornarice i od 2007. šef istraživačkog programa firme RMS Titanic/Phoenix International, koja je vlasnik olupine „Titanika“ i koju je on više puta posetio. Pre nekoliko godina rekao je u intervjuu za irske novine Irish Examine: „Na velikim dubinama si mrtav pre nego što shvatiš šta se dešava“.

Spasioci i dalje tragaju za petoro ljudi na brodu „Titan“, ali to je trka sa vremenom. Stručnjaci procenjuju da bi vazduh za disanje u najboljem slučaju mogao da potraje do četvrtka popodne. „Nadajmo se da će ’Titan’ i njegovi putnici moći bezbedno da se vrate na površinu“, rekao je Fusil.

Ozbiljne sumnje u bezbednost „Titana“ još od 2018.

Prema članku „Njujork tajmsa“, rukovodioci u industriji podmornica godinama su izražavali zabrinutost za bezbednost „Titana“. „Zabrinuti smo da bi trenutni eksperimentalni pristup OceanGate mogao da dovede do negativnih ishoda (u rasponu od neznatnih, do katastrofalnih)“, napisali su u pismu 2018. koje je sada objavio „Njujork tajms“.

U tom pismu je OceanGate optužen za „obmanjujući marketing“, a od šefa firme Stoktona Raša, koji je takođe među nestalima, i koji je upravljao mini-podmornicom, traženo je da dozvoli da „Titan“ testira nezavisna strana.

U međuvremenu je otkriveno i da je firma OceanGate takođe 2018. upozorena na potencijalno katastrofalne bezbednosne greške na eksperimentalnoj podmornici. To je vidljivo iz sudskih dokumenata.

Prema tim dokumentima, direktor morskih operacija OceanGate, Dejvid Loridž, upozorio je da je proces testiranja i sertifikacije kompanije neadekvatan i da „putnike u eksperimentalnoj podmornici potencijalno izlaže ekstremnim opasnostima“. OceanGate je tada naglasio da Loridž nije inženjer i da nije bio angažovan ili zamoljen da se bavi inženjerskim poslovima na „Titanu“. Loridž, koji je radio za OceanGate od 2015, prvo kao nezavisni izvođač, a zatim kao šef pomorskih operacija – potom je otpušten.

Druge ekspedicije

Obično se stručnjaci i naučnici bave istraživanjem na velikim dubinama. Ali, ovo nije prva ekspedicija u kojoj su i bogati turisti putovali do najdubljih mesta na zemlji.

Tačno 100 godina od potonuća „Titanika“, (2012. godine), britanski filmski reditelj Džejms Kameron je sa podmornicom Deepsea Challenger bio do najdublje tačke na zemlji u pacifičkom Marijanskom rovu. Na dubini od skoro 10.900 metara prikupljao je podatke i filmski materijal.

Sedam godina kasnije, američki avanturista i privatni investitor Viktor Veskovo postavio je novi svetski rekord: podmornica u kojoj je bio zaronila je na dubinu od 10.927 metara i time 16 metara dublje od nekadašnjih rekordera Dona Volša i Žaka Pikara 1960. godine.

Zajedno sa Hardingom, Veskovo je u martu postavio svetski rekord za najduži boravak u dubinama okeana, dok su zajedno bili do najdublje tačke Marijanskog rova.