Zašto mnogi misle da je atentat na Trampa izrežiran: Američki pisac Kolin Diki analizira za Gardijan

Mnogi na levici tvrde da je cilj napada bio da sažali Trampa i obezbedi neku vrstu scenarija „požar u Rajhstagu“ kako bi Tramp mogao jednostrano da preuzme vlast, ukazuje u analizi za Gardijan Kolin Diki američki pisac i akademik.

Mnogi od njih su se fokusirali na fotografije Trampa neposredno nakon toga, sa podignutom pesnicom u znak prkosa, kao dokaz da je ceo događaj bio namešten da prikupi simpatije i prikaže bivšeg predsednika kao nepokolebljivog.

U međuvremenu, na desnoj strani, kovitlale su se glasine da je u pitanju pokušaj ubistva predsednika Bajdena – Aleks Džons je u nedelju objavio mejl sa naslovom koji je delimično glasio: „Očajna duboka država će ponovo pokušati da ubije Trampa“.

Ništa od ovoga nije iznenađujuće – Sjedinjene Države imaju dugu istoriju predsedničkih atentata i pokušaja atentata, kao i dugu ljubavnu vezu sa teorijama zavere svih vrsta.

Ali lakoća sa kojom su zaverenici svih političkih opredeljenja uspeli da asimiliraju šokantne, neočekivane vesti od subote sa svojim unapred iznetim mišljenjima govori nam šta političke teorije zavere rade za ljude i kako funkcionišu.

Nakon najnovijih, zbunjujućih vesti, teorije zavere nude iluzorno obećanje objašnjenja.

I ne samo to, već teorija zavere takođe nudi narativ istorije koji je otporan, onaj koji nastavlja da traje bez obzira šta se dešava.

Ako verujete, na primer, da je „duboka država“ angažovana u dugotrajnoj, sveprisutnoj kampanji za poraz Donalda Trampa, onda se sve što se desi može smatrati dodatnim dokazom za to.

Ubistva predsednika i pokušaji atentata među najdestabilizujućim, zbunjujućim i zastrašujućim političkim događajima.

Pored velikih napada poput Perl Harbora i 11. septembra, oni mogu zauvek da promene tok istorije.

Stoga nije iznenađujuće što takvi događaji privlače paranoična razmišljanja – oni se odmah šire, gotovo kao neka vrsta mehanizma samoodbrane od šoka novog.

Sjedinjene Države, posebno, imaju dugu istoriju povezivanja teorija zavere sa političkim ubistvima.

Godine 1886. bivši sveštenik Čarls Činiki napisao je bestseler „Pedeset godina u rimskoj crkvi“, u kome je tvrdio (između ostalog) da je čovek od poverenja Abrahama Linkolna.

Linkoln je, u stvari, zastupao Činikija 1850. godine kao mladi advokat u maloj stvari, ali po Činikijevoj priči, odlazio je u više privatnih poseta Beloj kući, gde mu je Linkoln navodno rekao da ne samo da katolici stoje iza građanskog rata, već da će, ako mu se nešto desi, jezuiti povući obarač.

U skorije vreme, korišćeni su za oblikovanje reakcija nakon dramatičnih posledica najnovijih vesti.

Neposredno nakon ubistva Džona Kenedija 1963, svi, od organizovanog kriminala preko Ku Klux Klaa (KKK) do kubanskih prognanika do CIA-e, optuženi su da stoje iza napada – činilo se da je bilo ko bio verodostojniji od Lija Harvija Osvalda, koji je delovao sam i koristio zastarelu pušku.

Pet godina kasnije, kada je Kenedijev brat Robert takođe ubijen tokom njegove predsedničke kandidature, zaverenici su ponovo tvrdili da je ubici Sirhanu Sirhanu ispran mozak ili da je na neki drugi način bio deo veće zavere.

Slične teorije su pratile ubistvo Martina Lutera Kinga mlađeg, iako on nije bio predsednički kandidat, a da ne govorimo o raznim političkim pokušajima atentata koje je američka vlada sprovodila u drugim zemljama – u Kongu, Dominikanskoj Republici, na Kubi i Indonezija, kao i uspešan državni udar Salvadora Aljendea u Čileu – i rezultirajuće teorije zavere koje su iznedrile.

Kako su SAD dugo bile uključene u stvarne zavere (uključujući i protiv svojih građana, kao što je FBI-jev program za nadzor Cointelpro, ili eksperimentisanje CIA na Amerikancima, MKUultra), problem nije nužno u zabavnim verovanjima – pre, opasnost je u koristeći ih kao filter protiv najnovijih vesti.

Prirodno je da želimo da shvatimo nešto što izgleda kao da dolazi niotkuda, menjajući sve i izbacujući nas – u takvim trenucima dezorijentacije, bilo koja vrsta objašnjenja može pomoći da se ponovo uspostavi neka vrsta smisla za svet.

Ali kada se pojave vesti, činjenice i motivi uopšte nisu jasni, a to je kada se pojavljuju teorije zavere kao sredstvo za popunjavanje te praznine, pružajući narativ koji objašnjava sve što se dogodilo i šta to znači.

Zato im se obraćamo iznova i iznova, i zašto je verovatno da neće uskoro otići.

Bez obzira na svu sigurnost koju su ove teorije ponudile u vezi sa potencijalnim uticajem subotnjeg čina – da je to poduprlo Trampove izbore, ili da je to dokaz da se duboka država neće zaustaviti ni pred čim da ga sruši – prerano je da se kaže sa sigurnošću.

Predsednička ubistva su svakako imala veliki uticaj na američku istoriju: da je Linkoln živeo posle 1865, na primer, njegov naslednik Endru Džonson ne bi bio u poziciji da ubije Rekonstrukciju.

Ali efekte pokušaja atentata je teže izmeriti. Neuspeli atentat na Džordža Volasa nije ga približio predsedničkoj funkciji 1972, a dva pokušaja ubistva predsednika Džeralda Forda nisu spasila njegovu kampanju za reizbor 1976.

Za stvarne, proverene informacije potrebno je vreme. Policija je rekla da još uvek znaju relativno malo o ubici ili njegovim motivima.

U narednim danima, neki aspekti ove priče će doći u kristalno jasan fokus.

Neki će možda, kao i u slučaju Kenedijevih atentata, ostati zauvek mutni.

S obzirom na sve što znamo o istoriji tajnih operacija Sjedinjenih Država, trenutno je nemoguće isključiti bilo kakvu mogućnost neke vrste zavere.

Ali ono što ostaje istina jeste da takva otkrića, ako ikada dođu, neće doći sa nasumičnih naloga na društvenim mrežama i neće doći od Aleksa Džonsa.