„Makron je u činu ludosti zabio nož u leđa i sebi i Evropi“: Kolumnista Gardijana analizira izbore u Britaniji i Francuskoj

Dobra jer Britanija sada ima snažnu, stabilnu centrističku vladu koja želi da resetuje odnose sa EU.

Loša jer izgleda da je pred Francuskom period slabe, nestabilne, podeljene vlade koja će kočiti celu EU.

Ovo je ključna godina za naš kontinent, sa Vladimirom Putinom koji i dalje naređuje udare u Ukrajini, a Donald Tramp će verovatno ponovo postati predsednik SAD, osim ako Džo Bajden ne odstupi kako bi trebalo.

Počnimo sa dobrim vestima, pre nego što ponovo budemo depresivni.

Britanija je dobila odgovornu, pragmatičnu vladu levog centra, koja se bira na period do pet godina. Predvodi je bivši advokat za ljudska prava odlučan da brani vladavinu zakona kod kuće i na međunarodnom planu; prihvata razumnu mešavinu tržišne ekonomije, državne intervencije i socijalne pravde; snažno podržava Ukrajinu i posvećen je uspostavljanju dobrih odnosa sa drugim evropskim zemljama.

U stvari, mnogo bolje odgovara vrednostima proklamovanim u članu 2 Ugovora o Evropskoj uniji od vlade države članice EU Mađarske, čiji je antiliberalni nacionalistički lider Viktor Orban sedeo sa Putinom u Moskvi gde su razmotrili kako da primoraju Ukrajinu da kapitulira u ime „mira“.

Tu je kvaka: Britanija (ako niste primetili) više nije član jezgre evropske političke i ekonomske zajednice.

Kao da trenira trčanje na 100 metara na Olimpijskim igrama u Parizu, Dejvid Lami, novi britanski ministar spoljnih poslova, posetio je svoje kolege u Nemačkoj, Poljskoj i Švedskoj samo u prvih nekoliko dana na funkciji.

U međuvremenu, Džon Hili, novi ministar odbrane, požurio je u Odesu na razgovore sa svojim ukrajinskim kolegom.

Lami je bio odlučan i elokventan pozivajući na „resetovanje“, „novi početak“ i „blisko partnerstvo“ sa EU i pojedinačnim evropskim zemljama.

Britanija predlaže novi bezbednosni pakt Britanija-EU, uz bližu saradnju u mnogim oblastima. Mnogo dobre volje je izraženo u Berlinu, Parizu, Varšavi i drugim evropskim prestonicama.

Ali činjenica da je Velika Britanija institucionalno samo još jedna „treća zemlja“ za EU ​​znači da će proces pregovora o ovom novom, bližem odnosu biti komplikovan, sa brojnim mogućnostima blokiranja ili veta za različite nacionalne, partijsko-političke i birokratske igrače unutar EU.

Štaviše, crvene linije koje je Starmer proglasio kako bi pridobio birače za Bregzit da se vrate laburistima – bez povratka u carinsku uniju EU, jedinstveno tržište ili slobodu kretanja – ozbiljno ograničavaju ono što se može učiniti na ekonomskom frontu.

A britanska politika nije toliko drugačija od one u kontinentalnoj Evropi kao što se čini na prvi pogled.

Ključni razlog za razmere pobede laburista bio je taj što su glasovi desnice podeljeni između konzervativaca i Reformske stranke Najdžela Faraža, koji je britanski – tačnije engleski – ekvivalent Nacionalnom skupu Marin Le Pen, nemačkoj AfD ili italijanskoj Fratelli d’Italia (Braća Italije), kanališući široko rasprostranjena popularna ekonomska i kulturna pitanja u žrtveno janje imigracije.

Faražov Alternativa za Englesku – dobio je oko 14 odsto glasova u poređenju sa oko 24 odsto koliko ih je glasalo za Torijevce. Nacionalistička populistička osećanja sa obe strane Lamanša će ograničiti i zakomplikovati resetovanje UK-EU, dok na obe strane tvrda desnica jača.

Ipak, vesti iz Londona su ohrabrujuće od onih iz Pariza. Da, astronaut koji kruži oko naše planete čuo bi ogroman uzdah olakšanja koji se diže sa celog evropskog kontinenta u 20 časova po francuskom vremenu u nedelju uveče, pošto smo saznali da Nacionalni skup nije ponovio svoj spektakularan uspeh iz prvog kruga parlamentarnih izbora i da će biti samo treća po veličini grupa u nacionalnoj skupštini, donjem domu francuskog parlamenta.

Ali tu se dobre vesti završavaju. Ako je u Britaniji glasanje bilo pre svega da se izbace konzervativci, u Francuskoj je bilo da se RN drži van, a ne da se neko posebno stavlja.

Rezultat je raskol u parlamentu između tri glavne grupe: na brzinu okupljenog Novog narodnog fronta (NFP), labave levičarske koalicije četiri veoma različite stranke, uključujući evroskeptike i populiste Nepokornu Francusku; Makronov centristički ansambl, koji zapravo nije zabava samo, pa, ansambl; i RN, koja je veoma disciplinovana stranka.

Niko nema većinu za sebe. Sve opcije o kojima se raspravlja za formiranje vlade verovatno će biti nestabilne. Zemlja ima veliki državni dug i veliki budžetski deficit.

Ekspanzionistički planovi potrošnje iz NFP-a bi još mogli da izazovu gnev tržišta obveznica i uznemiruju evrozonu.

Po ustavu, predsednik ne sme da raspisuje nove izbore još godinu dana. U opoziciji, RN bi mogao da dobije još veću podršku, pripremajući se za predsedničke izbore koje će voditi Le Pen ili Žordan Bardela 2027.

Ukratko, dok Britanija ima jaku vladu, ali slabu poziciju u Evropi, Francuska će imati jaku poziciju u Evropi, ali slabu vladu.

Makronov autoritet i uticaj su u velikoj meri smanjeni – i to je u potpunosti njegova krivica.

Bivši britanski premijer Riši Sunak verovatno je pogrešio kada je raspisao prevremene izbore (i onda vodio kampanju punu kiše i gafova), ali bi ionako bio u obavezi da raspiše izbore do kraja godine.

Zapisano je bilo na zidu konzervativaca, posle 14 godina vlasti tokom kojih su naneli toliku štetu ovoj zemlji.

Makron je, naprotiv, imao relativnu, ali ne i apsolutnu većinu za svoju centrističku grupaciju u parlamentu koji je izabran do 2027. godine, kada se završava njegov predsednički mandat.

Sećam se da sam ga gledao u Normandiji na godišnjicu Dana D 6. juna i rekao sebi, „postoji čovek koji je podlegao oholosti“.

Samo tri dana kasnije, „jupiterski“ predsednik je ishitreno, melodramatično najavio vanredne parlamentarne izbore, manifestujući onu posebno pogubnu formu gluposti koju, nažalost, deli sa nekim elitnim britanskim zagovornicima Bregzita: glupost visokoobrazovanih i inteligentnih ljudi.

Kao rezultat toga, Jupiter je postao Ikar. Pozivajući na političko „razjašnjenje“, postigao je suprotno.

Za celu Evropu tragedija je u tome što je Makron takođe bio najmoćniji zagovornik onoga što nama Evropljanima hitno treba, u pregrejanom svetu razapetom između Putina, Trampa i Si Đinpinga: više jedinstva, više koherentnosti, više moći.

Ili kako on to kaže: l’Europe puissance. I on je nedavno postao najuticajniji glas zapadne Evrope koji se zalaže za povećanu podršku Ukrajini, čija sudbina danas visi o koncu.

Pre samo nekoliko nedelja, Makron nas je upozorio da je „Evropa smrtna“. Sada, u činu ludosti i oholosti, zabio je nož u leđa i sebi i Evropi.