Kolumnista Gardijana: Sa Trampom u Beloj kući demokrate moraju brzo da nauče ove lekcije

Posle poraza uvek dolazi bitka za narativ zašto je partija izgubila. Kako američka levica ponovo otkriva, najuticajniji glasovi su uglavnom oni koji se plasiraju od strane korporativnih medija čiji je poklič sirene uvek da marširaju udesno, piše kolumnista Gardijana Oven Džons.

Pa ipak, čak je i Njujork tajms zaključio da je jedan od glavnih problema zapravo „ekonomska prezentacija koju je odobrio Volstrit“ Kamale Haris, koju je njen zet – glavni pravni službenik u Uberu – navodno pomogao da napravi, i koja je „pala“.

Liberalni poredak, uvek prožet licemerjem i iluzijama, ruši se, delom zato što se ne može verovati mejnstrim liberalima da brane liberalizam: oni su spremni da zaključe da se „trampizam“ mora pobediti imitacijom.

Ali evo jedne ankete koja se ne može zanemariti. U poslednjih 50 godina, broj Amerikanaca koji veruju da demokrate „zastupaju radničku klasu“ je naglo opao, dok je broj onih koji veruju da se „zalažu za marginalizovane grupe“ dramatično porastao, sada premašujući prethodni.

Ovo se dešava ako vam nedostaje ubedljiva ekonomska vizija da podignete radničku klasu u svoj njenoj raznolikosti u celini.

Čak i ako je vaša posvećenost manjinskim pravima površna i retorička, vaši desničarski protivnici će reći Amerikancima da je vaš interes rezervisan za „marginalizovane grupe“, a ne za „prosečnog Džoa“.

Ili kako je to rekao jedan republikanski napadni oglas: „Kamala je za njih; Predsednik Tramp je za vas“.

Ovo je karakteristika, a ne greška, kod demokrata. Od ere građanskih prava, oni su bili koalicija koja uključuje deo korporativne Amerike, sve manji radnički pokret i manjine.

Ovaj međuklasni savez ih je sprečio da ponude socijaldemokratiju u evropskom stilu, što bi značilo povećanje poreza njihovim bogatim podržavaocima.

U stvari, pod demokratskom administracijom Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona 60-ih godina, velika smanjenja poreza najviše su koristila velikim preduzećima i imućnim Amerikancima.

Dok se poresko opterećenje prosečne američke porodice skoro udvostručilo između 1950-ih i izbora Ronalda Regana, korporativni porezi kao udeo u bruto federalnim prihodima pali su za trećinu.

To znači da su velike projekte državne potrošnje tih era, poput mera protiv siromaštva Velikog društva, uglavnom plaćali Amerikanci sa srednjim prihodima. Ovo je podstaklo reakciju protiv korisnika programa.

U ovom kontekstu, beli američki radnici su se sve više povezivali sa konzervativizmom, republikanca Ričarda Niksona i segregacioniste Džordža Volasa.

„Tipični radnik – od građevinskog majstora do trgovca“, napisao je dopisnik Njujork Tajmsa AH Raskin 1968. „postao je verovatno najreakcionarnija politička snaga u zemlji“.

Ali kao što je pisac iz radničke klase Endru Levison napisao nekoliko godina kasnije: „Nema ničeg čudnog u činjenici da su radnici počeli da napuštaju liberalizam kada ih je liberalizam tako odlučno napustio“.

Danas su očigledne razlike. Prethodna reakcija na liberalne neuspehe utrla je put „reganizmu“, koji je barem ponudio koherentnu viziju društva.

Trampizam je, s druge strane, simboličniji za ono što je američki književni kritičar Lionel Triling rekao o američkom konzervativizmu 1950. – da je to bio niz „razdražljivih mentalnih gestova“, definisanih vatrenim protivljenjem uočenim progresivnim senzibilitetima, a ne uverljivim planom kako bi SAD mogle da izgledaju.

Politika koja favorizuje bogatije Amerikance umesto mnogih Amerikanaca koji su u nevolji koji su glasali za Trampa vraćaju se ovoj emotivnoj reakciji.

Ali Kamala Haris je postavila svoje linije podele prava na abortus i odbranu demokratije: ključna pitanja, bez sumnje, ali ne i odgovore na borbu radnika za stagnirajuće plate.

Trampizam je, s druge strane, pokušao da izrazi bes koji su mnogi Amerikanci osećali zbog svojih teških okolnosti, i nastojao je da prikaže demokrate kao vođene zalaganjem za demonizovane manjine, kao što su migranti i transrodne osobe.

To što Haris nije uradila tako nešto u svojoj kampanji je irelevantno: nedostatak ubedljive jasne poruke o pitanjima hleba i putera omogućio je republikancima da „preplave zonu govnima“, kako to kaže republikanski strateg Stiv Benon.

Odgovor je, dakle, ne bacati manjine pod predsednički kadilak.

To će otuđiti progresivne Amerikance, a s obzirom na to da je Tramp osvojio sličan broj glasova kao 2020. – dok su demokrate krvarile prirodne pristalice koji su ostali kod kuće – ovo bi bio politički i moralni neuspeh.

Istina je i to da većina građana u bilo kojoj zemlji nikada neće biti vođena željom da poboljša sudbinu manjina, niti da levica želi da se fokusira samo na najmarginalizovanije.

Umesto toga, ekonomski populizam koji zastupa interese američke većine bez obzira na pol, rasu, veru, seksualni ili rodni identitet ugušiće tvrdnje da je demokratama stalo samo do marginalizovanih „drugih“.

Umesto da demokrate budu uvučene u toksične sporove oko postojanja transrodnih osoba, republikanci bi bili primorani na defanzivu: kao što je Regan jednom mudro rekao, u politici, „Ako objašnjavate, gubite“.

Demokratama je potreban plan koji ujedinjuje zajedničke interese Amerikanaca sa niskim i srednjim prihodima u doba krize i previranja.

Što se tiče glasova koji zahtevaju korporativnu Demokratsku stranku koja odbija da zagovara manjine: biračima je to samo ponuđeno, i oni su izgubili.