Kome će pripasti ogromni arhiv Haškog tribunala?

O prebacivanju arhivske građe iz Haga u Bosnu i Hercegovinu počelo se govoriti još 2007. godine, mnogo pre okončanja rada Tribunala.

Deo javnosti u Sarajevu tada je još tražio od Predsedništva BiH da uputi zahtev Ujedinjenim nacijama, koje su osnivač suda, da se arhivska građa nakon okončanja procesa vrati u BiH. Najglasniji u tome bio je Istraživačko- dokumentacioni centar u Sarajevu.

„Ono što je vezano za ovaj arhiv, to je sećanje. A iz tog sećanja proizilaze i pravda i istina i pomirenje i smiraj i satisfakcija za žrtve i transformacija društva u jedno normalno, demokratsko društvo“, rekao je tada direktor Centra Mirsad Tokača, upozorivši da se ne bi smelo dopustiti da se arhivska građa iz Haga nađe u nekoj drugoj zemlji.

Milioni stranica materijala

Šesnaest godina kasnije, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je presudom šefovima državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću zatvorio svoja vrata, a pitanje arhivske građe ponovo je postalo užarena politička tema.

Sa razlikom što se sada akcenat stavlja na to kojem će nacionalnom korpusu pripasti arhivska građa, u istoj zemlji.

U Hagu su zbog toga još 2008. godine osnovali komisiju koja je trebalo da odluči šta sa arhivskom građom i da li bi sam sud mogao da preraste u neki oblik instituta nakon prestanka sa radom. Ništa od toga se nije desilo, tako da više od tri miliona stranica transkripta sa suđenja, deset miliona stranica dokumenata sa dokazima te pedeset hiljada sati video-materijala čeka na odluku suda.

Političko Sarajevo traži da se građa vrati u BiH i bude pod kontrolom državnih institucija, dok Banjaluka insistira da sva dokumentacija koju je Hag izuzeo iz Republike Srpske bude vraćena ovom entitetu.

U pismu koje je uputio generalnom sekretaru UN, predsedniku Generalne skupštine UN i sudu u Hagu, član Predsedništva BiH Denis Bećirović traži da arhivska građa Haškog tribunala bude pohranjena u BiH. To je ponovio nakon presude Simatoviću i Stanišiću.

Banjaluka se već duže bavi pitanjem arhiva

Odmah nakon rata, dokumentacija je velikim delom prikupljena u oružanim pretresima tadašnjeg SFOR-a u institucijama Republike Srpske. Manji deo predat je na osnovu sporazuma o saradnji sa Haškim tribunalom.

Dokumentacija obuhvata rad vlade i Narodne skupštine, nekadašnjeg Ministarstva odbrane i Vojske Republike Srpske. Zbog toga u Banjaluci smatraju da polažu pravo na taj arhiv.

„Pitanjem arhiva se bavimo duže vremena i to mora da se nađe na lokacijama i strukturama koje pripadaju entitetima. Ovo što se čuje iz Sarajeva i od Bećirovića, to je stari zahtev muslimana u BiH, ništa novo“, kaže predsednik RS Milorad Dodik.

Iz Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove rečeno je da će odluku o arhivskoj građi doneti Savet bezbednosti UN.

Javnost u Sarajevu poručuje da bitka za arhivsku građu ne sme biti izgubljena. Nekadašnji sudija i tužilac Vehid Šehić kaže da samo Hag, odnosno UN, može doneti odluku o tome kome će građa pripasti i da li će uopšte nekom pripasti.

„Nije isključeno ni da će sva dokumentacija biti digitalizovana pa u tom smislu dostupna svima, tako da neće biti bitno gde će biti pohranjena. Sa druge strane, kakve veze ima gde je dokumentacija pohranjena, kada će u svakom slučaju svi imati pravo na uvid, nalazila se ona u Sarajevu, Banjaluci ili na nekom drugom mestu“, kaže Šehić.

Mogućnost zloupotrebe

Deo ljudi koji su danas u Centru za istraživanje rata i ratnih zločina RS ranije su kroz informacione centre u Sarajevu tražili da se deo arhivske građe vrati u RS, ali je njihov zahtev iz Haga odbijen.

Danas se vode odlukama Narodne skupštine RS koja je, kako kaže direktor Centra Viktor Nuždić, usvojila zaključke prema kojima je arhivska građa koja je nastala u okviru tadašnjih organa RS, vlasništvo RS.

„Znači sva dokumentacija koja je izuzeta, a koja je izuzimana nasilno, trebala bi biti vraćena RS“, kaže Nuždić, ističući da bi u suprotnom moglo doći do zloupotrebe.

„Ukoliko bilo koji dokument ciljano koristite, odnosno vadite ga van konteksta, naravno da ga možete zloupotrebiti. Takođe, Hag je presudio samo 45 godina zatvora za zločine nad Srbima, što dovoljno govori o mogućoj zloupotrebi. Dakle, moguće zloupotrebe bi se vršile sa dokumentacijom koja je išla u korist bošnjačkim žrtvama“, kaže Nuždić, ne sporeći, kako kaže, drugoj strani, da preuzme dokumentaciju koja je izuzeta sa teritorije tog entiteta.

Dokumentacija koja sadrži milione stranica prikupljenih u 25 godina rada Tribunala ne odnosi se samo na krivična dela, već i na cijeli period od raspada Jugoslavije i političke odnose koji su se dešavali u tom periodu.

„Bio bih najsrećniji da se zajednički odluči gde će ona biti i da bude dostupna istoričarima, kako bi ih polako analizirali. Takođe, možda da bude dostupna medijima, odnosno novinarima istraživačima“, kaže Šehić.

I Srbija traži građu

Čak i ako se dogovore u BiH oko lokacije i ako UN pristanu na vraćanje arhivske građe, u jednačinu se uključuju i Srbija i Hrvatska koje su ranije takođe tražile arhivsku građu. Ili makar deo dokumentacije.

Predstavnici Ministarstva pravde Srbije su još 2014. godine u dva navrata tražili od Tribunala da se pokrene postupak vraćanja originalne dokumentacije, ali nikakvog odgovora nije bilo.

Presudom Stanišiću i Simatoviću, sud u Hagu dao je svoju poslednju reč, ali i zatvorio mogućnost eventualne obnove tužbe BiH protiv Srbije, za šta bi arhivska građa mogla da posluži, slažu se pravni stručnjaci i u BiH i u Srbiji.

Jer, 2017. godine je istekao rok od deset godina za reviziju presude iz 2007, kojom je sud utvrdio da zvanični organi Srbije nisu preduzimali radnje koje bi predstavljale obeležja krivičnog dela genocida.