Kome još treba spomenik nemačkom ujedinjenju?

Mnogi se odavno pitaju: da li uopšte iko više želi to delo koje košta više miliona evra, piše Dojče vele.

Nemačka je 3. oktobra ponovo proslavila Dan nemačkog ujedinjenja, 33 godine nakon spajanja dve nemačke republike. Spomenik slobodi i ujedinjenju trebao je u stvari svečano da bude otkriven još 2019. godine, na 30. godišnjicu pada Berlinskog zida. Ali, to se nije dogodilo. Političke rasprave, birokratske prepreke, zabrinutost za bezbednost i nedostatak novca odlagali su početak gradnje.

Ni danas, četiri godine kasnije, stvari ne izgledaju mnogo bolje. Građevinski radovi traju od maja 2020. Postolje spomenika ispred Humbolt-Foruma, takođe sporne zgrade koja je izgrađena na mestu gde je nekada stajao Gradski dvorac, nekadašnje sedište nemačkih krunisanih glava, a kasnije Palata republike DDR, gotovo je dovršen, potvrdili su na upit DW iz štutgartskog biroa ureda za planiranje „Mila i partner“.

Čak i glavni deo spomenika, školjka koja je odabrana kao pobednički dizajn na konkursu 2011, a koju narod već zove „Klackalica ujedinjenja“, očigledno poprima svoj oblik. Kako kažu u birou „Mila i partner“, 32 čelična segmenta koja su deo samog spomenika, takođe čekaju u jednoj hali na zapadu Nemačke da budu prevezeni u Berlin. Ali, problemi su opet tu.

Ni ove godine nema svečanog otvaranja

„Spomenik slobodi i ujedinjenju neće biti dovršen ove godine“, kaže za DW kreativni direktor Sebastijan Lec. „Sastavili smo plan realizacije za sledeću godinu i preneli ga nedavno Državnom ministarstvu kulture i medija.“ Sada je na ministarki kulture Klaudiji Rot (Zeleni) da donese odluku.

„Svi koji su uključeni u taj proces trude se da spomenik bude brzo dovršen“, odgovara na upit DW portparol Ministarstva koje je i zvanično naručilo radove. Međutim, kako naglašava, samo glavni izvođač projekta, biro „Mila i partner“ iz Štutgarta, u stanju je da kaže kada će spomenik zaista biti gotov. „Prema generalnom izvođaču, trenutno postoje kašnjenja u izgradnji zbog poteškoća s podizvođačem koji bi trebalo da uradi čeličnu konstrukciju“, objašnjavaju u Ministarstvu kulture.

Razlog bi moglo da bude i ponovno povećanje troškova. Spomenik je prvobitno trebalo da košta 15, pa zatim 17 miliona evra. Sada bi „Klackalica ujedinjenja“ mogla još više da poskupi. Toga se pribojava publicista i bivši aktivista za građanska prava u DDR-u Andreas Apelt iz berlinske organizacije „Nemačko društvo“. On u razgovoru za DW kaže da „nije mnogo srećan“ zbog mogućeg novog poskupljenja.

„Oslobađajuća radost“ nakon pada Berlinskog zida

A da li je iko još uvek srećan zbog ideje o podizanju spomenika slobodi i ujedinjenju? Začetnici ideje, aktivista za građanska prava DDR-a Ginter Noke, bivši predsednik Saveznog ureda za izgradnju i regionalno planiranje Florijan Mauzbah, novinar Jirgen Engert i prvi demokratski izabrani premijer DDR-a Lotar De Mezijer, 1998. su poručili da bi trebalo odati počast „oslobodilačkoj radosti koju je prouzrokovao pad Berlinskog zida, istorijskoj sreći i suzama radosnicama“.

Bundestag je 2007. odlučio da država finansira i izgradi spomenik. Ali, već tada su započele političke borbe. Odbor za budžet Bundestaga privremeno je odbio da izdvoji sredstva, a dovedeni su u pitanje potreba i značenje spomenika. Tek je 2017. u Bundestago odlučeno o gradnji. Ceremonija polaganja kamena temeljca održana je 2020.

Otada je na gradilištu ispred završenog i otvorenog Humbolt-Foruma u centru Berlina bilo mnogo aktivnosti. Konstrukcija školjke kao glavnog dela spomenika dimenzija 50 puta 18 metara naziva se „Građani u pokretu“. Prema ideji autora, ako više ljudi krene na jednu stranu, vaga tj. školjka će se prema tome delu nagnuti. Zakrivljenost zdele trebalo bi da oblikuje svojevrsnu pozornicu, na kojoj je velikim zlatnim slovima ispisan slogan demonstranata iz 1989: „Mi smo narod. Mi smo jedan narod.“

Neki su odmah ocenili da je to „politički kič“ i da je „simoblika jeftina. Drugi su opet hvalili „jaku metaforu“. Prema mišljenju zagovornika: kao i 1989, ljudi su morali da postignu dogovor i odluče da deluju zajednički kako bi promenili situaciju.

I mešanje pojmova „sloboda i ujedinjenje“ takođe je izazvalo kritike, jer su demonstranti u DDR-u krajem osamdesetih protestovali tražeći slobodu, ali ne po svaku cenu i ujedinjenje.

„Konsenzus sve teži“

„Koje jedinstvo bi tu trebalo da se slavi“, pita se Anete Ahme iz udruženja „Istorijski centar“. Bezuslovno pristupanje DDR-a Saveznoj Republici Nemačkoj bez propratne ustavne rasprave bilo je pogrešno, a proces ujedinjenja Istoka i Zapada otada je propao. „I spomenik bi to sada trebalo da slavi“, kaže Ahme za DW.

Olafu Cimermanu, generalnom direktoru Nemačkog kulturnog saveta, nedostaje veća društvena podrška spomeniku. Pored toga, on smatra da simbolika klackalice „nije aktuelna“.

Zašto se projekat spomenika toliko odlagao? „To je zato što to na kraju krajeva niko i ne želi“, zaključuje. Cimerman je „sve manje siguran“ da je spomenik ikome više i potreban, s obzirom na rastuće napetosti između istoka i zapada Nemačke.

Hendrik Bert, profesor psihologije i istraživač procesa transformacije na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu, ukazuje na to istočni i zapadni Nemci različito gledaju na nemačko ujedinjenje. „Možda je 1991. ili 1992. trebalo na brzinu podići spomenik. Što to duže traje, to će biti teže pronaći nešto što može čak i izdaleka da bude konsenzus.“ Bert smatra da je malo verovatno da će spomenik zajedništva imati nekakav poseban efekat, barem ne kao doprinos unutrašnjem zajedništvu.

Ipak, srastanje istoka i zapada neizbežan je proces za bivšeg borca za građanska prava u DDR-u Andreasa Apelta. „Ponovno ujedinjenje bilo je veliki istorijski trenutak sreće, jer su na kraju krajeva protresti srušili diktaturu. Mi zato moramo da zadržimo tadašnji zamah koji je bio pun optimizma“, zaključuje Apelt.