„Komšija protiv komšije“: U nekim selima u Ukrajini oslobođenje donelo podele

Komšije sada upiru prstom u komšije, a odnosi građeni generacijama su narušeni, zbog čega su neki seljani već pobegli i možda se nikada neće vratiti, piše Index.hr.

U takve slučajeve su uključeni i ukrajinski obaveštajci, ali je često teško, ako ne i nemoguće, utvrditi da li je neko sarađivao sa okupatorima.

U Ševčenkovki i mnogim drugim oslobođenim mestima okupacija je ustupila mesto podelama i sumnji, a sloboda je podstakla misli o osveti, piše Vašington post.

Jednog jesenjeg jutra sredinom oktobra, nedelju dana nakon što su okupatorske snage pobegle iz Ševčenkovke, oko 50 preostalih stanovnika sela susrelo je kamion ukrajinske vojske sa pošiljkom hleba.

Olja Prodčenko (45) ponudila je da podeli hranu.

Išla je od kuće do kuće, preskačući mnoge napuštene domove, sve dok nije došla do jarko žutih i plavih vrata.

Tamo je upoznala Haljnu Pilipenko.

Žena od 62 godine nije htela ni hleb ni bilo kakve veze sa Oljom.

U ratu ništa nije crno-belo

Haljnin sin se borio na prvoj liniji za Ukrajinu.

Haljna je ovde u Ševčenkovki imala svoje neprijatelje, među kojima je glavni bila žena koja je stajala na njenim vratima, za koju je sumnjala da sarađuje sa Rusima.

Obišao si, agitovao, navijao za „jednu Rusiju“, ljutito je vikala Haljna dok se Olja povlačila.

Priča o Ševčenkovki pokazuje da u ratu ništa nije crno-belo.

Dok su obližnja sela užasno stradala pod okupacijom, Ševčenkivka je uglavnom bila pošteđena.

Neki stanovnici su se čak sprijateljili sa neprijateljskim vojnicima.

Olja je priznala da je dobijala novac i pomoć od okupatora, ali i mnogi drugi ovde.

Ukrajinski obaveštajci su Oljinog muža pritvorili dva dana na saslušanje kako bi se utvrdilo da li je sarađivao sa okupatorima.

Ona je rekla da ih samo Bog i njihovi bližnji mogu osuditi.

„Trebalo je da budeš ovde da razumeš“, rekla je.

„Govorili su kao mi“

Kada su ruski okupatori prvi put stigli sredinom marta, njihova vozila su tutnjala glavnom ulicom.

U susednom selu, Hreščenovki, ruski vojnici bi bili optuženi za mučenje ukrajinskih zatvorenika.

U Ševčenkovki je zanimanje bilo mnogo blaže.

Stanovnici su rekli da tamošnji vojnici nisu bili ruski, već iz takozvane Donjecke Narodne Republike, jednog od dva separatistička regiona u istočnoj Ukrajini pod kontrolom Moskve.

„Govorili su kao mi“, rekla je seljanka Svetlana Ivanenko. „Bili su Ukrajinci kao i mi.

Čini se da trupe NRD nisu htele da budu tamo.

Neki su mislili da će ih poslati na Krim. Nisu bili ni dobro pripremljeni.

Ubrzo po njihovom dolasku, trojica vojnika prišla su Nadiji Polivesi (46) ispred njene kuće i pitala je da li mogu da kupe krompir.

Ne znajući kako će preživeti pod okupacijom, menjala je mleko i jaja sa njima za gorivo.

Već smo čuli da je FSB u Kreščenovki“, rekla je Nadija. „Kada su vojnici iz Donjecka ušli, osetili smo olakšanje“.

Vojnici su vodu donosili svaki drugi dan, prisećaju se meštani.

Tokom posete, Tatjana Boguševska se sprijateljila sa mladićem po imenu Oleg, koji je rekao da je pre nekoliko nedelja bio primoran da se pridruži vojsci DDR-a.

„Bio je dobar dečko“, rekla je Tatjana. „Samo je hteo da ide kući.“

Haljna se sprijateljila i sa nekim vojnicima na drugoj strani ulice i naučila ih kako se peku hleb na otvorenoj vatri.

Kada je jedna od najstarijih meštanka Nadija Breneva napunila 91 godinu, vojnici su joj doneli čokolade.

„Herson je sada Rusija“

Međutim, ovi ljudi su i dalje bili deo ruske ratne mašinerije i počeli su da vrše pritisak na meštane da im daju lične karte kako bi dobili vodu ili hranu.

U jednom trenutku, lokalni komandant je predložio Nadi Polivesi da zatraži ruski pasoš.

„Herson je sada Rusija“, rekao je on, prisetila se Nadija. Ubrzo su to počeli da govore i drugi seljani.

Pre rata, ljudi u Ševčenkovki nisu razgovarali o identifikaciji sa Moskvom.

Ali nekoliko nedelja nakon okupacije, mala grupa je navodno počela otvoreno da prihvata ideju o pridruživanju Rusiji.

Neki meštani tvrde da su među njima bile i Svetlana Ivanenko i Olja Prodčenko.

Svetlana (50) odbacuje takve optužbe, ali je priznala da oseća nostalgiju za sovjetskim vremenima, kada je Ševčenkivka napredovala slanjem žita i poljoprivrednih proizvoda u Rusiju.

Od navodnih proruskih glasova u selu, međutim, malo ko je bio glasniji od Olje.

Vrištala je: ‘Kada će nam dati ruske pasoše?’“, rekla je Haljna.

Njih dvoje nikada nisu bili bliski. Ali sada kada se Haljnin sin bori za Ukrajinu, a Olja navodno prihvatila okupaciju, komšije su razdvojene ratom.

Olja je negirala da je dočekala okupatore ili tražila ruski pasoš.

Kao dokaz svoje lojalnosti, ona je tvrdila da ju je FSB ispitivao o ukrajinskim artiljerijskim napadima i prestao tek kada su saznali da ima dva sina invalida.

Nadija je ispričala sasvim drugu priču.

Ona je tvrdila da su Rusi ispitivali njenog rođenog sina nakon što je Oljin suprug Mikola uperio prst u njega za artiljerijske napade.

Nadija je rekla da je bila toliko ljuta da je Oljinog muža ošamarila na ulici, a njen sin je pobegao iz sela. Međutim, optužba nije bila daleko.

Ponudili su svakom po 130 evra

Mesecima su se seljaci borili da prežive dok su u isto vreme ostali lojalni svojoj zemlji.

Zatim, krajem leta, otprilike u vreme kada je ruski predsednik Vladimir Putin najavio tzv referendum u okupiranim regionima Ukrajine, stigao je pravi test za Ševčenkovce.

Vojnici su išli od vrata do vrata, nudeći 5.000 ukrajinskih grivna, oko 130 evra, po osobi.

Za šta, nisu rekli. Neki poput Tatjane i Haljne, iako siromašni, odbili su ponudu. Ali Olja nije oklevala.

„Naravno da smo uzeli“, rekla je Olja.

„Bili smo na okupiranoj teritoriji. Morali smo da preživimo.

Njena četvoročlana porodica dobijala je 20.000 grivni, oko 530 evra, što je otprilike bila prosečna ukrajinska plata pre rata.

Svetlana nije bila sigurna šta da radi.

Čula je glasine da bi prihvatanje novca značilo da bi ljudi poput njene 78-godišnje majke mogli izgubiti ukrajinske penzije.

Ali druga proruska žena u gradu, koja je pobegla neposredno pre oslobođenja, rekla joj je da se novac ne razlikuje od humanitarne pomoći.

Prema međunarodnom pravu, okupatori treba da nam pomognu“, rekla je Svetlana. Njena porodica je uzela novac.

Ostali seljani su čekali da vide šta će biti sa onima koji su prihvatili.

Nije bilo neposrednih posledica, pa je većina u Ševčenkovki dobila novac, uključujući Nađu, koja je tajno pomagala ukrajinskoj vojsci.

Vojnici NRD-a su zapisali pasoške podatke svake osobe koja je uzela novac, rekla je Nadija.

„Naterali su nas da glasamo“

Nekoliko nedelja kasnije, krajem septembra, okupacioni vojnici su išli od vrata do vrata tražeći od ljudi da glasaju za priključenje Rusiji.

Neki su bili u civilu, drugi u uniformi i naoružani.

Nijedan seljak nije za Post rekao da je glasao „za“, čak ni oni koji su navodno podržavali okupaciju.

Ali nekoliko njih je reklo da sumnjaju da su vojnici svoje glasove zabeležili sa „da“ jer su uzeli novac.

Kada su vojnici pokucali na Haljna vrata, ona je počela da plače.

Osećala je da bi glasanje za Rusiju izdalo njenog sina, ali se plašila da glasa protiv.

„Upucaće me ako ne glasam“, rekla je ona.

Njen muž je intervenisao i optužio vojnike za lažno predstavljanje izbornih zvaničnika, a oni su otišli bez potpisa.

Nekoliko dana nakon nezakonitog referenduma, Putin je objavio da su Herson i još tri ukrajinske oblasti deo Rusije.

Ali Ševčenkivka je već izmicala njihovoj kontroli napredovanjem ukrajinske kontraofanzive.

Prijatelj protiv prijatelja

Kada su stigli, ukrajinski vojnici su prvo pitali gde su ruski kolaboracionisti.

Nadija ih je uputila ka Oljinoj kući, a Oljinog muža su brzo uhapsili agenti Službe bezbednosti Ukrajine (SBU).

„Izdali su ga ljudi ovde u selu“, rekla je Olja, koja je tvrdila da njena porodica nije pomagala okupatorima.

Njen muž je pušten dva dana kasnije, nakon što je prošao test na detektoru laži, što je šokiralo neke od meštana.

„Ljudi su sada nervozni“, zaključila je Svetlana. „Svuda vide neprijatelje.“