„Kontrola izvoza Rusije možda funkcioniše bolje nego što mislite“: Politiko analizira kako zaustaviti rusku ratnu mašinu

Senzacionalne priče o tome kako Moskva nastavlja da uvozi vrhunsku robu visoke tehnologije za svoju vojsku — kršeći izvozne kontrole SAD i EU — su svuda, ukazuje u analizi za  Politico Agate Demarais, šefica geoekonomske inicijative i viša saradnica Evropskog saveta za spoljne odnose.

Takvi izveštaji su istiniti i važni. Oni su takođe korisni u podizanju svesti među kreatorima politike o mnogim prazninama koje treba ispraviti ako se želi ometati sposobnost Moskve da vodi rat protiv Ukrajine.

Ipak, ove priče odražavaju samo deo priče – a stvarnost može biti manje sumorna nego što sugerišu privlačni naslovi.

Istina, izvozna kontrola verovatno funkcioniše bolje nego što se misli.

Počnimo sa širom slikom i tačkom podataka koja nikada ne dolazi na naslovne strane: 2023. ruski uvoz vrhunske (zapadne) tehnologije opao je za 30 do 40 procenata u poređenju sa predratnim nivoima.

Naravno, nema sumnje da ovo nije dovoljno da se zaustavi ruska ratna mašina i da je potrebno učiniti više – na primer, primoravanjem zapadnih finansijskih institucija da pojačaju dužnu pažnju za prodaju poluprovodnika.

Ipak, takav nagli pad je daleko od beznačajnog, posebno u vreme kada potrebe Rusije za visokom tehnologijom nikada nisu bile veće.

Kontrole izvoza imaju zasluge za ovo, što sugeriše da ideja da su one potpuno neefikasne počiva na klimavim nogama.

Štaviše, Moskva sada plaća naduvane cene za pristup robi koju na razne načine uspeva da uveze.  Moskva mora da plati visoku premiju da bi obezbedila zapadnu robu, a opet je kontrola izvoza glavni uzrok tome.

Ovo je jasna pobeda za istomišljenike demokratije i upravo je u skladu sa ciljem zapadnih sankcija da se degradira tehnološka i finansijska sposobnost Rusije da vodi rat.

Američki zvaničnici veruju da su kineske firme prošle godine snabdevale 90 odsto ruskog uvoza mikročipova – što je ogromno. Ipak, i ovde postoji kvaka: američke kontrole izvoza već nekoliko godina smanjuju pristup Kine zapadnim poluprovodnicima, što znači da je kineski izvoz poluprovodnika u Rusiju uglavnom kineske proizvodnje i stoga ne podleže zapadnoj kontroli izvoza.

Drugim rečima, lekcija je da Peking želi da podrži Moskvu isključivo zarad interesa kineskih firmi.

Konačno, smatra se da su i susedi Rusije među onima koji krše pravila kada je reč o visokotehnološkim robama, pošto je trgovina između ekonomija EU i zemalja poput Kazahstana, Jermenije ili Kirgizije porasla od potpune invazije Moskve na Ukrajinu.

Priča kaže da lukave evropske firme izvoze mnoštvo zabranjenih uređaja u ove male ekonomije. Kada se nađe u, recimo, Kirgistanu, ova roba se zatim prepakuje i šalje u Rusiju, kršeći kontrolu izvoza.

Da budemo jasni, takve mreže za zaobilaženje postoje i moraju biti zatvorene. Međutim, ovo rezonovanje ima dve ozbiljne mane.

Prvo, trgovinski tokovi između Evrope i ruskih suseda su suviše mali da bi dokazali da se igra menja. Nemački izvoz u Kirgistan porastao je 13 puta između 2021. i 2023. godine, ali je prošle godine i dalje iznosio samo 800 miliona dolara.

Posmatranje Jermenije pokazuje se korisnim: uprkos porastu za 150 procenata od 2021. nemački izvoz u Jermeniju iznosio je samo oskudnih 546 dolara miliona u 2023.

Poređenja radi, ruski uvoz visokotehnološke robe premašio je 34 milijarde dolara 2021. – a njena potreba za naprednom tehnologijom je sada verovatno daleko veća.

Dakle, takve pošiljke su kap u moru u poređenju sa potrebama Rusije.

Drugo, takav šverc nije nužno glavni razlog trgovinskog buma između Evrope i ruskih suseda. Realnost bi mogla biti benignija: analiza Blumberga pokazuje da je samo sedam odsto porasta kazahstanskog izvoza u Rusiju prošle godine bilo povezano sa artiklima koji podležu zapadnoj kontroli izvoza.

Umesto toga, rastuće trgovinske veze Evrope sa Kazahstanom uglavnom su posledica toga što kompanije iz EU preusmeravaju trgovinu nesankcionisanom robom preko Centralne Azije zbog ograničenja transportnih veza sa Rusijom.

Prekomerna usklađenost — nespremnost finansijskih, špedicijskih i osiguravajućih kompanija da čak i legalno posluju sa zemljom pod sankcijama — verovatno je još jedan faktor u igri.

Na osnovu ovih čvrstih činjenica, sugerisati da je kontrola izvoza Rusije potpuni neuspeh je traljavo razmišljanje. Mere ne propuštaju, ali onemogućavaju Moskvu da pristupi visokotehnološkim dobrima i otežava i skuplja Kremlju da vodi svoj rat.

Stoga je iznenađujuće da zapadni mediji i stručnjaci koji inače naklonjeni Ukrajini bespogovorno ponavljaju rečenicu „kontrola izvoza je beskorisna“, što je više tema razgovora Kremlja.

Sve u svemu, činjenica da Moskva toliko želi da diskredituje kontrolu izvoza može biti znak da ove mere nisu neefikasne. Da su zaista beskorisni, Kremlj verovatno ne bi toliko mario.