Koreni dominacije desnice u Izraelu

Ozbiljne optužbe za korupciju čini se da nisu umanjile njegovu popularnost među biračkom bazom, a njegovi bliski odnosi sa američkim liderom Donaldom Trampom i ruskim predsednikom Vladimirom Putinom očigledno su poduprli njegov položaj u zemlji.

Tramp je jasno pomogao Netanjahuovoj kampanji odstupajući od decenijske američke politike. Ne samo da je povukao Sjedinjene Države iz nuklearnog dogovora o Iranu o kojem je pregovarao njegov prethodnik Barak Obama; on je, takođe, preselio i američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim i samo nekoliko dana uoči izbora priznao izraelski suverenitet nad Golanskom visoravni.

Mnogi mogu da osude Netanjahuovu taktiku u Trampovom stilu – usađivanje straha i mržnje prema stvarnim i zamišljenim neprijateljima, delegitimizovanje štampe i napadi na pravosudni sistem – ali ona funkcioniše. Ovo i Netanjahuova neosporna pametna kampanja pomogli su mu da odbije izazov novoformirane Plavo-bele alijanse koju vodi Beni Ganc, poštovan ali politički neiskusan bivši vojni šef.

Ne iznenađuje ni to što je većina komentatora usredsređena na lične kvalitete Netanjahua kako bi objasnili ono što se mnogima činilo kao neverovatna pobeda. Ali, postoje važni strukturni razlozi za dug staž Likuda na vlasti: izraelska ekonomija napreduje, inflacija je ispod dva odsto, a stopa nezaposlenosti na istorijskom minimumu.

Postoje i neki dublji trendovi izvan politike i ekonomije. Istorijska liberalna i socijaldemokratska priroda jevrejske države bila je ukorenjena u širim pogledima na svet njenih osnivača početkom dvadesetog veka. Cionistički lideri poput Haima Vajcmana, Davida Ben-Guriona i Golde Meir povezali su sekularnu ideju nacionalnog samoopredeljenja jevrejskog naroda sa vizijom socijalne pravde.

Pod spoljnim i unutrašnjim pritiscima ove vrednosti nisu uvek uspešno primenjivanje naročito u periodu nakon 1948. i masovnih migracija, ali su nastavile da definišu ideologiju društva koje je sebe smatralo jevrejskim i demokratskim.

Ovakav pogled na svet ne dele svi Izraelci. Uspon Izraela od male i siromašne zemlje u kojoj je živelo 650.000 Jevreja u vreme osnivanja do napredne nacije od gotovo osam miliona ljudi danas rezultat je demografskih promena koje su postepeno ali odlučno promenile društvenu strukturu i politiku. Sada je jasno koliko je dramatičan uticaj tih promena.

Milion imigranata iz bivšeg Sovjetskog Saveza koji su stigli krajem 1980-ih godina obogatili su izraelsko društvo, tehnologiju, muziku i kulturu. Ali, njihovi politički stavovi, takođe, odražavaju decenije života pod sovjetskom vladavinom: iako su uglavnom sekularni mnogi od njih veruju u jaku državu sa hijerarhijskom strukturom rukovodstva koja ima malo strpljenja za autsajdere ili neprijatelje (u ovom slučaju Arape). Kao što mi je jedan od njih rekao: „Ne želim da živim pod Putinom, ali želim da moj lider bude poput Putina“.

Razvodnjeni socijaldemokratski etos izraelskog laburističkog pokreta izgledao je kao varijanta boljševizma, a kibuc ih je podsetio na sovjetski kolhoz. Shodno tome, mnogi od njih su se osećali mnogo ugodnije sa Netanjahuovim snažnim nacionalizmom nego sa levičarskim pristalicama palestinskog prava na samoopredeljenje.

Isto tako, raniji imigranti iz Severne Afrike i Bliskog istoka – Mizrahi i Sefardi zajednice koje sada čine gotovo polovinu izraelske jevrejske populacije nalaze da je sekularni, egalitarni etos laburista duboko u sukobu sa verskim i patrijarhalnim vrednostima.

Za mnoge, kibuc znači raspad porodice i prisilnu sekularizaciju. Mnogi su sa sobom doneli uspomene ugnjetavanja u zemljama iz kojih su potekli, gde živi većinsko arapsko stanovništvo. Menahem Begin, prvi premijer iz partije Likud, profitirao je od ozlojeđenosti ovih imigranata na hegemoniju levičarskog establišmenta.

NJihovi potomci zajedno sa imigrantima iz bivšeg SSSR-a i dalje čine okosnicu podrške Likudu. Imajući u vidu Likudov prirodni savez sa ortodoksnim i ultraortodoksnim jevrejskim partijama, desnica je stekla prednost koja neće nestati kada Netanjahu napusti političku scenu.

Izrael nije na putu da postane mađarska „neliberalna demokratija“, njene demokratske strukture i norme ostaju otporne (iako će to biti testirano Likudovim pokušajima da dodeli Netanjahuu imunitet od optužbi za korupciju). Međutim, institucionalna zdanja koja su nekad činila njene liberalne i sociodemokratske sektore dominantnim sada su značajno oslabljena.

Laburistička partija – koja je vodila zemlju decenijama – doživela je opštu eroziju snaga levo od centra koje trenutno karakterišu zapadne demokratije. Ove tendencije su ojačane nemogućnošću palestinskog rukovodstva da ubedi mnoge Izraelce da su istinski spremni da prihvate jevrejsku državu.

Uzdizanjem bombaša samoubica i drugih terorista do statusa „vojnika nacije“ i davanjem državnih penzija njihovim porodicama, palestinska vlast ne ohrabruje više Izraelaca da podrže rešenje o postojanju dve države. Niti latentni rat između Palestinske Uprave na Zapadnoj obali i islamističkog pokreta Hamas, koji kontroliše Gazu, sluti na dobro za budući mir sa Izraelom.

Ipak, činjenica je da je Gancov savez posle izbora u mrtvoj trci sa Likudom, pošto su osvojili 35 od 120 mesta u Knesetu, dok je Likud osvojio 36. Zajedno sa smanjenjem broja mandata laburista (šest mesta) i levičarska Merec partija (četiri mesta), Alijansa Plavo beli mogla bi se snažno suprotstaviti Netanjahuovoj desničarskoj nacionalističkoj koaliciji koja će kontrolisati 65 mesta. Ali, Netanjahuovi politički protivnici će morati da pronađu koherentne alternative Likudovim napadima na medije i pravosudni sistem ukoliko žele da povrate izgubljeno na nedavnim izborima. Demografija ne favorizuje alternativu levog centra u bliskoj budućnosti ali to nije nemoguće: biračko telo je podeljeno tačno po sredini.

Autor je profesor političkih nauka na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu i bivši generalni direktor izraelskog ministarstva spoljnih poslova

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org