Korona i kriza intelektualaca

Ovog puta upadaju u oči pre svega preterivanjem: totalitarni Xi-jev režim u corona-krizi nije primer ni za koga kao što ni permanentno vanredno stanje nije sudbina demokratije.

To se moglo predvideti. Covid-19, kuga našeg doba, je inficirala emocionalna stanja intelektualaca, producenata mišljenja. One koje iz nikom poznatih razloga u Evropi vole da tituliraju sa “filozofi”. Od koji jedni prizivaju svemoćnu državu kao  spasitelja, a drugi od te iste države strahuju kao od kvaritelja slobode.

Totalitarnog monstruma 20.-tog veka je Zapad odbacio. No sada pojedini itelektualci slave kinesku varijantu kao primernu u virusnom ratu, jer su demokratije slepo i tupo bauljale kroz krizu čovečanstva. Na suprotnoj strani su nastupili trgovci strahom. Ovi majstori mišljenja u moćnoj državi vide ne spasitelja nego uzurpatora. Koji će vanredno stanje zabetonirati. Tako reći: “jedan narod, jedan Reich, jedan iscelitelj.”

Descartes, za koga su ideje morale biti “clare et distincte”, je odavno mrtav – osobito u postmodernom “anything goes”. Oni koji se izdaju za njegove nastavljače blagoglagoljaju, tihuju i postvaljaju pitanja od teškog značaja: na koja nemaju odgovora.

Žižek, Agamben

Na primer Slavoj Žižek, hitri allround-opinionator. Koji koliko odmah proglašava kraj sveta, kakvog smo dosad znali. I zaziva novi “komunizam”, jednu “globalnu organizaciju” koja će planetu napokon očistiti od uobičajnih sumnjivaca. Ta Svetska Vlada će “kontrolisati privredu” i “ograničiti nacionalno-državnu suverenost”. Globo-komunisti su mišljenja da “sloboda samo radikalnim promenama” može biti spasena, obzirom da “globalni kapitalizam sralja u krizu”. Što kapitalizam jelte čini još od vremena rahmetli Adama Smitha. No taj banditski sistem evo već 400 godina nikako da krepa.

Ali koje radikalne promen želi, Žižek ne odaje. Onda da spekulišemo. Policijsku državu, kao u komunističkoj Kini. Brnjice na razmišlajnja, koje su whistleblowerse utamničavale u totalitarnom stilu da bi Wuhan-virus od decembra živahno mogao obleteti globus. Tako je od epidemije nastala pandemija, koja je svet -dolazeći  iz Kine- gurnula u nesreću.

Da je car Xi bio bolji: to je smerna bajka koju agitprop Pekinga vredno širi. Glavnu ulogu ne igra sistem nego vremenska osa. Kina je nekih dva meseca pre Zapada podigla brane odbrane. No ipak je broj umrlih u početnoj fazi isto tako dramatično skočio u vis kao kasnije u Evropi te Americi. A to da je Kina, zemlja od 1,3 milijarde stanovnika, nedeljama dugo držala broj inficiranih na 82.000, puno manje od sitne Italije, nikad nije bilo verodostojno. Potom je na svetlo dana izbili da su časni i pošteni Kinezi već u februaru masovno folirali sa brojem obolelih bez simptoma – najmanje petocifreno. A danas potiskuju sve izveštaje o masovnim sahranama u Wuhanu: jer ometaju o tako lepu sliku o pobednosnom Xi-ju.

Žižek-Komunizam znači odvajkada jedno: nasilničku državu i komandnu privredu – kod Slavoja neograničeno globalno i isto tako totalno. Koliko istorijskih primera se tom čoveku moraju još navesti da bi se ta prosta istina potvrdila ? Njegov sistem bi Lucirera zaraze da izgoni Belzebubom tiranije. Sva vlast moćnim drugovima!

Jeste, ali: Kina raste i raste i deklasiraće Zapad. Ali da tu mantru malo pobliže osmotrimo. Basnoslovni 15% privredni rast koji traje već godinama je pao već na 1 do 2%, a ove 2020 će Kina, kao i Zapad, imati minimalan do nikakvi. Dvocifreni rast su nekad imali i Japan, Južna Koreja i Tajvan, čiji model je Kina od vremena Deng Xiaopinga kopirala. Kad se počne skoro pa od nule -na koju su komunisti bili sveli Kinu- onda logično možete da se busate u grudi fantastičnim rastom. Ni kineski državni kapitalizam ne može da anulira zakone ekonomije.

Ali šta se instant-mislioce tiču tamo neke zakonitosti privredjivanja. A tek se to ne tiče filozove smaka sveta, koji trube sa druge strane ulice. Oni ne hvale totalitarnu državu nego šire strah od demokratske. Koja se nikad neće odreći moći, koju je sada prigrabila zbog pandemije. Giorgio Agamben mrmori: “Društvo u permanentnom vanrednom stanju ne može biti slobodno. Mi sada živimo u jednom, koje je slobodu žrtvovalo iz tzv. bezbednosnih razloga a samo sebe osudilo na to da živi u stanju stalnog straha i nesigurnosti.”

Gumbrecht, Sloterdijk

Moj kolega sa Univerziteta Stanford, Hans-Ulrich Gumbrecht, se u medjuvremenu pita: “Da li će ovako žestoko pozdavljena država vanrednog stanja biti država naše budućnosti ?” Uvek na izjavu spreman univerzalni tumač Peter Sloterdijk savršeno zna da mu dogovori: “Zapadni sistem”, odaje u “Le Point” on, “će se premetnuti u isto tako autoritaran kao kineski”. Pa onda pripoveda o “državnom udaru Securokratije” pod plaštom “Medicokratije”. Pošto mu neologizmi očito pričinjavaju veliko zadovoljstvo, Sloterdijk prorokuje čovečanstvu “podtlačivanje pod medico-kolektivističkom diktaturom.”

Sloterdijk zna budućnost jer filozofi, jelte,  dalje i dublje vide od raje. Koja se češka po neukoj glavi i pita: a gde su činjenice, koje se zgušnjavaju u trend ? Paradni slučaj Mađarske ne porađa teoriju. Jeste da je Viktor Orban isključio parlament ne bi li dekretima vladao neograničeno. Al da podsetimo mislioce: ta autoritarna država nastala je godinama pre corone.

Ni Merkel, ni Macron, ni Johnson, čak nii Trump (koji bi, po USA ustavu,  mirno mogao da vlada predsedničkim dekretima) ne očijukavaju sa zakonima o sveovlasti. Giuseppe Conti ne maršira na čelu crnokošuljaša po pandemijom ojađenoj Italiji. Njegovi karabinjeri moraju da poštuju zakone i pravo. Zapadu ne preti Carl-Schmitt-Država. Podela vlasti na zakonodavnu-izvršnu-sudsku nije ugrožena: iako su pojedine sudije van igre, jer su testirani pozitvno na coronu.

Da, ali…, čuje se opetovano prebacivanje proroka postmoderne: što duže traje vanredno stanje, to normalnije ono biva. Kako ljudima talenat gledanja u budućnost najčešće darivan u bajkama, moramo se osvrnuti pa pogledati malo po istoriji. U ratu protiv Crvenih Brigada  Italija nije mutirala u autoritarnu državu, kao ni SR Nemačka u “jeseni RAF terorizma”. U Engleskoj je vanredno stanje trajalo od 1941 do 1945. Churchill, pobednik rata, je na izborima smenjen koliko odmah. On, plemić, se aristokratski povukao i tek 1951 ponovo pojavio.

Franklin D. Roosevelt je Ameriku posle Pearl Harbora pretvorio u prisilnu ekonomiju: savezna vlada je raspolagala sa preko polovinom bruto-nacionalnog produkta. “War Powers Act” je Rooseveltu dao diktatorska ovlašćenja poput cenzure i interniranja USA-Amerikanca japanskog porekla. Odmah po okončanju rata je raspolaganje valde bruto-nacionalnim produktom palo na predratni nivo od 20%: opet je zavladala tržišna privreda. Amerikancima je bilo dosta ratnog trijumfatora Roosevelta, koji je biran čak četiri puta. Pa su zabetnoirali u ustavu: pojedinac može da bude samo dva puta predsednik i ni jedan put više.

Vanredno stanje i normalnost

Ovo iskustvo uči onome što trgovci strahom nemaju na svojim softverima. Oni smatraju da je osobito perfidno da vanredno stanje zbog corone dolazi na tihim đonovima a ne u vojnim čizmama. A Sloterdijku veoma smeta što ga narod “smatra legitimnim”. Ali upravo je legitimnost egzistencijalna razlika u odnosu na klasičnu državu moći -baziranu na teroru i nasilju- koja je mase parolama mržnje i fantazijama o “rasi gospodara” em napalila em istovremeno sedatirala.

U slobodnom društvu legitimnost vanrednog stanja ima dve komponente. Prva je saglasnost naroda: danas po anketama preko 90% Nemaca podržavaju zabranu socijalnih kontakata a isto toliko njih ima poverenja u zdravstveni sistem. Druga je ćuteća opomena onima koji vladaju: “Moć vam je samo pozajmljena a suveren smo mi, što je isto toliko neupitno koliko je neupitna i pravna država.” Roosevelt, Churchill i Helmut Schmidt se nikad nisu -zbog vanrednih stanja koje su uvodili- izrodili u despote.

Ludost inteligencije

Stvar je dublja od plaparanja o NKVD-u i Gestapou u 21 veku. Od kasnog 20. veka na Zapadu nema klasičnih “građevinskih komponenti” policijske države: šovinizma, oficijalno propisane mržnje na “druge” i izabranost sopstvenog naroda. Nacionalna država, uprkos postojanja EU, nije potonula u “kraj istorije”. Ali perdu je ultranacionalizam, koji je svojevremeno u narodnjačkom delirijumu bio žrtvovao slobodu. Doba parole “Über alles” je trajalo 150 godina: od “levée en masse” godine 1793 pa do Hitlera.

Skalu snage nacionalnog osećaja na Zapadu si možete ovako predstaviti: na listi vode bez konkurencije Amerika i Izrael sa svojim nesalomivim nacionalnim ponosom. Ispod njih su Engleska i Francuska, gde nacionalno još uvek nadvladava postnacionalno. A na kraju Nemačka, koja nacionalizam slavi isključivo na fudbalskim stadionima. Ali ni kod jedne od pomenutih nema agresivne verzije koja je bi stvorila državu kmetovski potlačenih. Današnji nacionalizam nije ekspanzivni nego defanzivni. Kome to nije jasno neka pogleda Brexit i “take back control !”.

Granice ne moraju da padaju u “Blitzkrieg”-u nego moraju da zadrže gomilu prodirača: Brisel, imigrante, privredna dobra i ekonomske konkurente iz inostranstva. Parola više ne glasi: “Na Pariz !” -kao 1914- nego “Ostanimo Doma !”. Što čak važi i za “America first”. Borbeni poklič više nije usrećiti svet nego samo samog sebe: kroz povlačenje. “Heim ins Reich !” više ne znači osvajanje nego “Vratite mi posao!”. Tocqueville je imao pravo kad je za demokratiju napisao da će “rastuća jednakost ugušiti ratne pokliče i lirsko oduševljenje bukom oružja”.

U vanrednom stanju građani itekako posmatraju državu, ali ne da bi je obožavali. “Majčica država” nije apoteoza nego agentura za snadbevanje te osiguravajuće društvo, prosto: firma koja se bori protiv viralnog neprijatelja. Ona gradi bolnice, prisiljava koncerne da proizvode medicinske maske i respiratore, daje povišicu za minimalni rad i sipa milijarde u privredu. Osiguravajuće društvo ne podiže oltare. A ako ne bude u svemu ovome uspela, svako može da je tuži sudu: i državu i halapljivu vladu.

Most za povratak u normalnost se ne trese. Alain Finkielkraut je nedavno napisao da glupost nije suprotnost inteligenciji, jer postoji i “ludost inteligencije i ludost intelektualaca”.

Autor je izdavač “Die Zeit”-a, docent na Hoover Institution Univerziteta Stanford

Prevod: Mirko Vuletić