Šta povezuje Kosovo, Nagorno- Karabah i Bliski istok?

Dok su se preživeli skrivali u manastiru, kosovska vlada je objavila snimak na kome se vidi Milan Radoičić među njima. Potpredsedenik partije Srpska lista, koja predstavlja srpsku manjinu na Kosovu, snimljen je kako se šepuri u panciru sa puškom.

Kada su Radoičić i preživeli naoružani ljudi pobegli preko granice u susednu Srbiju, američki Stejt department je bio uznemiren saznanjem da se hiljade srpskih vojnika gomilaju na granici sa Kosovom u režimu kao pre invazije.

Izlaskom u javnost sa obaveštajnim podacima i ubacivanjem bataljona britanskih vojnika pod direktnom komandom NATO-a, Zapad je možda sprečio slom.

Ali, osnovni problem ostaje: oružana akcija je očigledno trebalo da izazove nešto veće i umalo da jeste, navodi se u analizi.

Nemoguće je, kažu, gledati na ovu epizodu kao na bilo šta drugo osim na simptom nove „velike igre“ koju igra Vladimir Putin, koji „čačka“ po svakoj otvorenoj rani u evropskom političkom poretku.

Nekoliko dana nakon etničkog čišćenja 200.000 Jermena u Nagorno-Karabahu i nekoliko dana pre upada Hamasa koji je pokrenuo rat sa Izraelom, kosovski incident deluje mali iako je to simptom istog geopolitičkog sloma.

Rusija, uprkos statusu parije nakon invazije na Ukrajinu, i dalje ima ključni uticaj na zapadnom Balkanu i Bliskom istoku, i jedini je realan garant bezbednosti Jermena od agresije Azerbejdžana na Kavkazu.

Ono što vidimo u svakom od ovih događaja je mešavina ruske disfunkcije i otvorenog ohrabrenja.

Kosovo je steklo de fakto nezavisnost od Srbije 2008. jer je 1999. NATO bio prinuđen da bombarduje Beograd posle svoje brutalne kampanje etničkog čišćenja protiv kosovskih Albanaca.

De jure, međutim, ostaje u limbu. Rusija je blokirala njeno priznanje u UN. U međuvremenu, njena srpska manjina se zalaže za stvaranje sopstvene autonomne etničke federacije na severu Kosova.

SAD su mislile da su rešile problem tako što su podržale ovaj zahtev i ubedile vladu Kosova da ga sprovede.

Pošto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić bio spreman da isporuči oružje Ukrajini, Vašington je čak kritikovao građane Kosova zbog upotrebe interventne policije protiv demonstranata iz redova etničkih Srba.

Ali prošlog meseca nešto je nateralo Vučića da mobiliše svoju vojsku, ostavljajući NATO-u bez drugih karata osim 200 vojnika iz Kraljevskog puka Princ od Velsa, koji su žurno stigli avionom – a zapadne prestonice se bore za obaveštajne podatke o krajnjoj nameri Beograda.

U osnovi, Zapad nije ni dovoljno ujedinjen, ni dovoljno jak da spreči da i Balkan i Kavkaz postanu regionalne šahovske partije sa Rusijom.

U međuvremenu, teško je ne videti poziv Hamasa na regionalni rat protiv Izraela kao povezan sa željom Rusije da destabilizuje svet.

Ovako svet počinje da izgleda kada se otvoreno krši međunarodno pravo, kada su UN paralizovane, a NATO – jedini garant bezbednosti za 1,7 miliona kosovskih Albanaca – angažovan je negde drugde.

Iako malo ko želi da to kaže naglas, SAD igraju igru smirivanja Beograda – iz logičnih, ako ne i časnih razloga.

S obzirom da Rusija krči svoj put kroz četiri pokrajine Ukrajine, nikome nije potreban drugi front da bi se otvorio na pragu EU.

Amerika je imenovala i sankcionisala šefa srpske obaveštajne agencije kao organizovanog kriminalca, ali ništa javno ne govori o vladi koja ga je postavila.

Iako je neukusno, smatra se da je umirenje Vučića bolje od toga da se 200 britanskih vojnika i turski komandosi bore protiv srpske vojske.

Dakle, Putin može sa zadovoljstvom da gleda na epizode ​​poput opsade kosovskog manastira. Da li je to bio honorarni posao, ili je Kremlj povukao konce, nije važno: efekat je isti – da nametne poruka da zapad nije u stanju da zaustavi klizenje svoje periferije u haos.

I da kada dođe do pritiska, Vašington je jednako preziran prema pitanjima ljudskih prava kao i Moskva.

Kako posledice upada Hamasa dominiraju naslovima (pišem u subotu, 7. oktobra), ne treba da skidamo pogled sa Kosova.

Za one koji su dovoljno stari da se sete masovnih ubistava koja su počinili srpski nacionalisti tokom 1990-ih, ponovno pojavljivanje Kosova u naslovima – uz srpske pretnje da će destabilizovati Bosnu i Hercegovinu – s pravom izaziva jezu.

Snimci masovnih grobnica i iznemoglih zarobljenika koje smo videli u sukobu u Bosni bili su naše unapred upozorenje šta će se dogoditi ako se posleratni poredak naruši.

To se tada držalo jer je ruska politička elita ipak kupila ideju angažmana i učešća u svetu. Kao što pokazuje prošlonedeljni govor Vladimira Putina na debatnom klubu Valdaju, oni više nisu zainteresovani.

Rusija će, rekao je on, promovisati raznolikost civilizacija u svetu – ujedinjujući propale demokratije i diktature globalnog juga u nastajanju protiv međunarodne vladavine prava.

U poređenju sa potpunim ratom u Ukrajini i pretnjom regionalnog sukoba na Bliskom istoku, 30 muškaraca na Kosovu i političar u pancirnoj jakni ne zvuče mnogo.

Ali to je linija rascepa blizu srca Evrope. A istorijske knjige nam govore da mali sukobi na Balkanu imaju naviku da izazovu ogromne stvari.