Krah jermenske mitologije

Pre svega, što se tiče događaja u Sumgajitu, želeli bismo da izrazimo žaljenje što se ponovo radi o kompletnoj laži i izmišljotini jermenske strane. Azerbejdžanska strana je više puta odgovarala na neutemeljene tvrdnje Jermenije u vezi sa događajima u Sumgaitu, a danas bismo želeli da ponovimo da su krvavi događaji u Sumgaitu krajem februara 1988. godine u vreme Azerbejdžanske SSR bili namerna i dobro isplanirana provokacija protiv Azerbejdžana.

Kao što je već poznato, Generalno tužilaštvo SSSR-a pokrenulo je krivični postupak u vezi sa onim što se dogodilo, sprovedena je istraga, usled čega su identifikovani počinioci i saučesnici nereda, kao i žrtve i povređeni (ukupno 32 ljudi) – želimo da naglasimo da je među njima bilo šest Azerbejdžanaca.

Prikupljena su brojna svedočenja Jermena koji žive u Sumgaitu o Eduardu Grigorjanu, Jermeninu po nacionalnosti, koji je predvodio ovaj pohod i lično ubio 6 ljudi i silovao 3 žene jermenske nacionalnosti. E. Grigorjan, osuđen sudskom presudom na 12 godina zatvora, prebačen je u Jermeniju na izdržavanje kazne, a zatim pušten.

Inače, za razliku od Eduarda Grigorjana, koji je silovao žene svog naroda, izručenje oficira azerbejdžanske vojske Ramila Safarova, pomenutog u članku jermenske ambasade izvršeno je u skladu sa evropskom konvencijom „O transferu osuđenih lica“.

Prema odredbama ove konvencije, svaka država koja je potpisnica ovog sporazuma, u skladu sa svojim Ustavom ili drugim pravnim aktima, može pomilovati izručeno lice, primeniti amnestiju i umanjiti njegovu kaznu.

U vezi sa događajima u Sumgaitu, Jermenija je pokrenula krivični postupak, gde na kraju nije došla do logičnih zaključaka.

Ono što je prethodilo događajima u Sumgaitu (masovna deportacija Azerbejdžanaca iz Jermenske SSR, agresivne separatističke tendencije radikalnih jermenskih nacionalista u Nagorno-Karabahu, autonomnom regionu Azerbejdžana, ubistvo dvojice Azerbejdžanaca – prvih žrtava jermenske agresije u Karabahu), kao i njihove posledice jasno pokazuju da je ono što se dogodilo deo planiranog lanca akcija čija je svrha bila nasilno odvajanje regije Nagorno-Karabah od Azerbejdžana i njegovo pripajanje Jermeniji.

Podsećamo jermensku stranu da je Republika Azerbejdžan okončala višedecenijsku vojnu okupaciju Jermenije nad delom međunarodno priznate suverene teritorije Azerbejdžana, koji je obezbedio sprovođenje poznatih rezolucija Saveta bezbednosti UN iz 1993. godine, kao i trilateralnog sporazuma od 10. novembra 2020. godine i na taj način je formiran novi format bezbednosti u regionu.

Jermenija svim silama pokušava da prikaže situaciju sa masakrima u Hodžaliju na  takav način, kao da su sami Azerbejdžanci sprečili evakuaciju civilnog stanovništva iz ratne zone, ili još gore, da su pucali u svoje sunarodnike kako bi iskoristili brojne žrtve u svoje političke svrhe. Još jedna apsurdna izjava Ambasade Jermenije je da je, navodno, bivši predsednik Azerbejdžana Ajaz Mutalibov jednom govorio o umešanosti Azerbejdžanaca u genocid u Hodžaliju.

Sam Mutalibov je već nekoliko puta komentarisao prethodnu izjavu kao apsurdnu, ali ovde je stvar mnogo mračnija nego što se čini autoru članka.

Postoji više nego dovoljno činjenica i informacija iz različitih izvora, uključujući očevice, vlade, međuvladine i nevladine organizacije (Human Rights Watch), svetske medije poput The Washington Post (28. februara 1992.), The Times(1, 2. i 3. marta 1992.), The Washington Times (02. marta 1992.), The New York Times(03. marta 1992.), The Boston Globe(03. marta 1992.), The Independent (05. marta 1992.) itd., koji svedoče da je za zločine počinjene u Hodžaliju odgovorna Jermenija.

U svojoj presudi od 22. aprila 2010. godine, Evropski sud za ljudska prava je, između ostalog, naveo:

„Prema izveštajima iz nezavisnih izvora, u vreme zauzimanja Hodžalija u noći 25. na 26. februar 1992. godine, u pokušaju da napuste okupirani grad stotine etnički azerbejdžanskih civila ubijeno je, ranjeno ili uzeto za taoce od strane jermenskih militanata koji su napali grad.“

Radi se tome, da se obrazovana elita u Jermeniji dobro seća priznanja Zorija Balajana u vezi sa masakrom u Hodžaliju. Savetujemo autoru, ukoliko još uvek nije upoznat sa tim, da pročita knjigu jednog od najsurovijih ideologa jermenskog fašizma Zorija Balajana „Ponovno rađanje naše duše“, u kojoj otvoreno piše o genocidu počinjenom 26. februara 1992. godine u Hodžaliju.

Navodimo citat iz knjige:

„Kada smo Hačatur i ja ušli u jednu od okupiranih kuća, naši vojnici su zakucali ekserima jednog 13-godišnjeg Turčina za prozor. Da dete ne bi vrištalo, Hačatur mu je gurnuo majčinu odsečenu dojku u usta……“ Mislimo da je dalje sve jasno.

Još jedan jermenski autor, pisac-novinar David Herdijan, koji trenutno živi u Libanu, u svojoj knjizi „U ime krsta“ s ponosom se priseća zločina koje su Jermeni počinili nad Azerbejdžancima u Hodžaliju.

Prema mišljenju jermenskog autora Markara Melkonjana, koji je knjigu posvetio svom bratu, poznatom međunarodnom teroristi Monteu Melkonjanu, grad Hodžali „bio je strateški cilj, ali je njegovo zauzimanje bilo i odmazda“.

Melkonjan posebno ističe ulogu militanata dve jermenske oružane formacije „Arabo“ i „Aramo“ i detaljno opisuje kako su oni postupali sa civilnim stanovništvom Hodžalija.

Konkretno, piše on, neki civili su prešli udaljenost od oko šest milja i skoro su uspeli da stignu na sigurno mesto kada su ih sustigli jermenski vojnici. Vojnici su, rekao je: „izvukli noževe koje su toliko dugo nosili za pojasom i pustili ih u akciju.“ (Markar Melkonian, My Brother’s Road: An American’s Fateful Journey to Armenia (London and New York, 2005), str. 213-214)

Događaji u Hodžaliju dogodili su se u vreme kada je bivši predsednik (2008-2018) Republike Jermenije Serž Sargsjan bio na čelu „Komiteta odbrambenih snaga“ nezakonitog separatističkog režima i, samim tim, njegova sećanja predstavljaju jedno od najvažnijih svedočenja. Sledeće reči Serža Sargsjana ne ostavljaju nikakvu sumnju u to ko je počinio zločin u Hodžaliju:

„Pre Hodžalija, Azerbejdžanci su mislili da se mi samo šalimo, mislili su da Jermeni ne mogu da dignu ruku na civilno stanovništvo. Uspeli smo da opovrgnemo ovo [stereotipno] mišljenje. Upravo to se dogodilo“(Thomas de Waal, Black Garden: Armenia and Azerbaijan through Peace and War (New York and London, 2003), str. 172).

Vlasti Jermenije, koje nazivaju sebe demokratskim, moraju pre svega srušiti spomenike posvećene fašističkim dželatima. Nije prvi put da zajednica veterana Drugog svetskog rata pokreće pitanje podizanja spomenika fašističkom dželatu Gareginu Nždehu. Pre nekoliko godina, azerbejdžanski veterani poslali su pismo veteranima zemalja ZND u vezi sa podizanjem spomenika fašističkom generalu Gareginu Nždehu u Jerevanu.

Postoji dovoljno dokumenata koji dokazuju da je Nždeh bio fašistički dželat. Garegin Nždeh, kojeg je Sovjetski Savez uhapsio na 25 godina, nije rehabilitovan. Rasistička šovinistička doktrina koju je formirao Nždeh čini ideološku osnovu Jermenije.

Ova doktrina, koja potiče iz fašizma i rasističke ideologije, naziva se „Cegakron“ (mešavina nacionalizma, verske mistike i idolopoklonstva) ili „Nždehizam“. Ova rasistička ideologija uključena je u nastavni plan i program srednjih i viših škola u Jermeniji pod nazivom „Nždehizam“, a mlađa generacija se i dalje vaspitava u tom duhu.

Jermenska legija pod vođstvom drugog fašističkog dželata Drastamata Kanajana, poznatog pod nadimkom „Dro“, učestvovala je u operacijama fašističke vojske na Krimu i Kavkazu. U Jermeniji je takođe podignut spomenik u čast Drastamata Kanajana.

Institut za nacionalne strateške studije Ministarstva odbrane Jermenije nosi ime fašističkog dželata Kanajana. Takođe, Ministarstvo odbrane Jermenije deli medalje u čast Kanajana.

Hodžalinski genocid bio je manifestacija jermenskog fašizma. U to vreme jermenski fašizam je počeo da pomalja glavu i od 1992. pa sve do poslednjih događaja zadao je veliki udarac azerbejdžanskom narodu. Vojne provokacije, teroristički napadi, brutalnost prema civilnom stanovništvu, granatiranje naših gradova i sela, kao i bombardovanje civilnih gradova balističkim raketama za vreme Drugog karabaškog rata, sve je to ispoljavanje jermenskog fašizma.

Dok je bombardovalo Gandžu, Terter, Agdam i druge gradove, jermensko rukovodstvo je govorilo da je Azerbejdžan to učinio sam. I to u isto vreme dok su lansirane balističke rakete praćene putem satelita, a velike države, pre svega kopredsedavajuće države Minske grupe, pratile celu ovu situaciju. Balističke rakete ispaljene su na Gandžu, Terter, Bardu i druge gradove sa teritorije Jermenije. Odnosno, to je bio još jedan pokušaj jermenske laži, ali ona nije prošla, jer je situacija danas potpuno drugačija, i mi imamo mogućnosti da prenosimo informacije.

Jermenska vlada, koja sebe naziva demokratskom, ne ruši spomenike podignute Gareginu Nždehu ili Drastamatu Kanajanu. Ne verujemo da će jermenske vlasti imati hrabrosti da to učine. U sovjetsko vreme i tokom godina nezavisnosti, vlasti Jermenije imale su samo hrabrosti da unište istorijske spomenike koji pripadaju azerbejdžanskom narodu, a nalaze se na njegovim prostorima– teritoriji današnje Jermenije.

Džamija Demirbulag u Iravanu (današnji Jerevan), jednom od azerbejdžanskih srednjovekovnih gradova, obrisana je sa lica zemlje, a Plava džamija je „ponovo restaurirana“ kako bi se promenile njene prvobitne odlike. Među uništenim arhitektonskim spomenicima nalaze se i Džamija Hadži Ali-bega Novruza, koju je u drugoj polovini 18. veka sagradio Gara Seid, i dvorac „Palata Sardara“ ili „Hanski dvorac“. Sistemska razaranja pretrpela je i Džamija Sardara u Iravanu koja je u potpunosti uništena 2014. godine. Zašto se jermenska javnost ne zapita zašto u Jerevanu ne postoji nijedan istorijski spomenik? Zato što su svi ovi spomenici uništeni, i sve su to nepobitne činjenice.

Pored toga, uništena su drevna i nova groblja u Jermeniji koja su pripadala azerbejdžanskom narodu. Među njima je i grob Ašuga Aleskera u okrugu Gejčin, koji je istorijska azerbejdžanska zemlja. Nazivi istorijskih azerbejdžanskih toponima na teritoriji Jermenije zamenjeni su jermenskim. Treba vratiti istorijske nazive gradovima i naseljima u Jermeniji.

Autor koji u članku pominje takozvanu „državu arcah“, vrlo dobro razume da Jermeni mogu reći da postoji država koja se zove „arcah“, ali takva država ne postoji, ona nikada nije postojala i nikada neće postojati. Ako je to bila država, zašto su Jermeni sravnili tamo sve sa zemljom? Prvo, zato što su znali da im ta zemlja ne pripada. To je Azerbejdžan! Drugo, nameravali su da unište tragove prisustva Azerbejdžanaca, i treće, pokušali su da pretvore okupirane teritorije Azerbejdžana u spaljenu zemlju kako Azerbejdžan ne bi mogao da je obnovi, i kako bi Azerbejdžancima bilo teško da žive tu, za slučaj da se kasnije vrate. Ali Jermeni nisu razumeli i nisu predvideli jednu stvar: Azerbejdžan će se vratiti na te zemlje, još jači – i ekonomski i vojno, kao što to sada i realizuje.

Što se tiče teme koju je pokrenuo autor, a u vezi sa verskim objektima, u samom centru Bakua nalazi se obnovljena jermenska crkva u kojoj se čuva hiljade knjiga na jermenskom jeziku. U Bakuu je obnovljena pravoslavna katedrala Žena Mironosica; praktično u istoj ulici postoje dve sinagoge – Jevreja Aškenaza i Gorskih Jevreja, obnovljena je veličanstvena luteranska crkva državnim novcem; pre nekoliko godina izgrađena je prelepa katolička crkva u Bakuu. Restaurirane su najstarije hrišćanske katakombe Svetog Marcelina i Petra u Rimu, nastavljaju se radovi na restauraciji drevnih hrišćanskih sarkofaga Bazilike Svetog Sebastijana, podignut je spomenik knezu Vladimiru u Astrahanu, izdvojena su sredstva za restauraciju pet vitraža u Strazburškoj katedrali, kao i za postavljanje vitraža u Crkvi svete Marije u Bakuu, takođe su u toku obimni radovi na restauraciji pravoslavne crkve Rođenja Presvete Bogorodice u Bakuu, a u Novom Sadu u Srbiji je obnovljena Crkva Svete Petke.

Država Azerbejdžan čuva i obnavlja sve verske spomenike. Tokom rata, nakon restauracije, otvorili smo hrišćansku crkvu u selu Nidž u regiji Gabale. A što se tiče hrišćanskih spomenika – verskih, kulturnih – na teritoriji koja je oslobođena, niko ne bi trebalo da sumnja da će biti adekvatno čuvani, mi ne pravimo razlike između spomenika, osim toga, radovi na restauraciji Crkve Gazanči u gradu Šuša su već počeli. Jermenski hodočasnici mogu slobodno da posete drevni albanski hram Hudaveng, koji se nalazi u regionu Kalbadžar. Mi stvaramo uslove, i posećuje ga i zajednica Udina, kojoj ovaj hram pripada, kao i Jermeni koji su pokušali da ga jermenizuju.

Azerbejdžan će obnoviti ne samo grad Šušu, već i sve oslobođene teritorije. Stvaralački proces je pokrenut, započeti su infrastrukturni projekti. Procenjuje se šteta, prave se glavni planovi gradova. Jermeni su 30 godina uništavali naše teritorije. A mi ćemo ih obnoviti, jer smo vladari ovih zemalja – mi, azerbejdžanski narod.