Kraj efikasnosti

Što više možemo da ekonomišemo pri upotrebi ograničenih resursa, to se za nas kaže da smo „efikasniji“ u postizanju onoga što želimo.

Efikasnost je visoko cenjen cilj zbog toga što bukvalno pojeftinjuje troškove življenja. Jeftinoća prilikom pribavljanja dobara i usluga koje želimo je stoga ključ boljeg života.

Efikasnost počiva u srcu teorije trgovine. Početkom 19. veka, ekonomista Dejvid Rikardo je tvrdio da svaka zemlja treba da se koncentriše na pravljenje onoga što može da proizvede po najnižoj relativnoj ceni.

Pokojni dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Samjuelson opisao je Rikardovu teoriju „komparativne prednosti“ kao najlepšu u ekonomiji i jednako primenljivu na podelu rada između ljudi, kompanija i zemalja. Ona ostaje osnovno teorijsko objašnjenje globalizacije.

Efikasnost je takođe razlog što su ekonomisti bili zabrinuti oko produktivnosti rada u naprednim ekonomijama.

U Velikoj Britaniji, na primer, radnici danas u proseku ne proizvode više po satu nego 2007, tako da nije bilo poboljšanja u efikasnosti.

To znači da su britanski standardi života ostali na istom nivou tokom 13 godina, što je najduži period stagnacije od posle industrijske revolucije. Ekonomisti su objavili stotine članaka u učenim časopisima pokušavajući da objasne ovu „zagonetku produktivnosti“.

Ali šira slika se promenila. Guglov Ngram vjuer, alatka koja kao bazu podataka koristi milione knjiga i časopisa kako bi napravila tabele frekventnosti pojavljivanja određenih reči, ukazuje da je upotreba pojmova „efikasnost“ i „produktivnost“ u strmoglavom padu od 1982, dok je učestalost termina „otpornost“ i „održivost“ porasla.

Sada više govorimo o održivosti ekonomskog života, što označava njegovu otpornost na šokove. Ekonomisti fokusirani na efikasnost su u zaostatku.

Tri faktora su doprinela toj promeni. Prvi je rastuća zabrinutost da će fokusiranje samo na sadašnje troškove korišćenja resursa iscrpeti planetarne resurse koji su na raspolaganju za nastavak ljudske vrste.

Zbog toga što ono što je danas jeftino može da postane neverovatno skupo sutra, moramo da ulažemo u održive tehnologije koje mogu dugoročno da donose korist čovečanstvu, umesto samo kratkoročnih dobiti za kompanije i potrošače.

Drugo, kovid 19 nas je učinio mnogo svesnijima krhkosti globalnih lanaca snabdevanja. Rikardova divna teorija preti da se pretvori u košmar ako zemlje izgube pristup esencijalnim zalihama zbog toga što su prihvatile logiku nabavke sa najjeftinijh tržišta.

Tokom pandemije, većina ljudi na zapadu bila je šokirana razmerama oslanjanja na Kinu kada se radi o neophodnim medicinskim potrepštinama.

Na kraju, sada se na širem nivou shvata da zahtev za efikasnošću po bilo koju cenu, kroz globalizaciju ili automatizaciju, ugrožava bezbednost i održivost zaposlenosti. „Kraj proizvodnje je potrošnja“, proglasio je Adam Smit sa besprekornom logikom.

Ali održivost potrošnje zahteva održive prihode, koji dolaze uglavnom od plata; a daleko smo od toga da imamo sistem koji omogućava potrošnju bez plata. Zapravo, u ime efikasnosti, dozvolili smo ogromnu nejednakost u platama i prihodima.

Ekonomisti su obično nestrpljivi da govore o kompromisima. Ali su začudo slepi na potrebu da se efikasnost zameni održivošću, odnosno da prošire svoj koncept efikasnosti tako da on bude efikasnost tokom vremena. To je uglavnom zato što ravnotežni modeli savremenih ekonomista ne uzimaju u obzir vreme, i budućnost posmatraju kao jednostavan produžetak sadašnjosti. Ono što je efikasno danas biće efikasno i sutra i zauvek.

Ali, kao što je Džon Mejnard Kejns istakao, budućnost je neizvesna. Nema razloga da verujemo da će uslovi koji danas čine slobodnu trgovinu, globalne lance snabdevanja, automatizaciju i plate efikasnima nastaviti i dalje.

Kako je Kejns rekao u zapaženom odgovoru ekonometričaru (i dobitniku Nobelove nagrade) Janu Tinbergenu: „Da li je pretpostavka da je budućnost determinanta funkcije statistika iz prošlosti? Šta je preostalo od očekivanja i stanja poverenja u vezi sa budućnošću? Šta se dopušta od ne-numeričkih faktora, kao što su izumi, politike, problemi radnika, ratovi, zemljotresi, finansijske krize?“. Mogli bismo da napravimo sličnu listu savremenih rizika.

Iz toga sledi da kreatori ekonomskih politika moraju više da obrate pažnju na „princip predostrožnosti“, ili princip „najmanjeg rizika od štete“, čiji je cilj kontrola rizika a ne maksimiziranje koristi. Ekonomista Vladimir Maš ovaj pristup naziva „optimizacija određena rizikom“ i tvrdi da je on „neophodan zbog veoma opasnih, neizvesnih i kompleksnih uslova koji vladaju u ovom veku“. Koristeći matematičko modeliranje, Maš je konstruisao niz strategija koje su kandidati da se nazovu rizikom određenima.

Tako razborito pravilo o donošenju odluka može da nas dovede neprijatnih pomisli. Na primer, koliko je održiv nekontrolisani porast u globalnoj populaciji? Nastavljamo da polažemo svoju veru u nauku i obrazovanje kako bismo vremenom ograničili rast populacije, ali ne znamo koliko vremena imamo na raspolaganju. Sigurno je da postoje osnovi za maltuzijsku zabrinutost da će povećanje broja ljudi premašiti resurse koji su im na raspolaganju, što bi rezultiralo zarazama, glađu, poplavama i ratovima širokih razmera – koji su tradicionalno redukovali prenaseljenost.

Mi trenutno posmatramo tehnološki napredak isključivo kroz prizmu efikasnosti i dopuštamo da se njegov tempo određuje tržišnom konkurencijom koja smanjuje troškove. Taj princip podrazumeva da se tehnologija adaptira ljudima, umesto da bude obrnuto. Konačno, koliko je održiva kapitalistička politička ekonomija koja mora da dozvoli da njen finansijski sistem periodično doživljava krah s obrazloženjem da je „efikasan“ u upravljanju rizicima?

Za sada smo samo zagrebali površinu sa takvim pitanjima. Ali kako se jezik efikasnosti i održivosti menja, ekonomska misao mora da se uskladi sa novim stanjem stvari.

Autor je član britanskog Doma lordova i profesor emeritus političke ekonomije na Univerzitetu u Vorviku

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org