Kraj okupacije Nagorno Karabaha – početak mirne integracije

Na današnji dan pre dve godine, operacijom koja je otpočela 27. septembra 2020. pod rukovodstvom predsednika Republike Azerbejdžan, Ilhama Alijeva, azerbejdžanska vojska oslobodila je okupirane zemlje teritorije Nagorno Karabaha i posle 28 godina potpuno ih vratila ih u sastav zemlje.

Azerbejdžan je do početka ove pobedonosne vojne operacije pomno pratio procese koji se dešavaju u svetu. Videlo se da su poslednjih godina međunarodno pravo, njegove norme i principi flagrantno kršeni.

Neke zemlje koriste silu za postizanje svojih ciljeva, a međunarodno pravo i rezolucije Saveta bezbednosti UN ostaju na papiru. U takvim okolnostima vojno rešenje sukoba bilo je neizbežno.

Osim toga, poslednjih godina,a posebno u poslednje dve godine pre pokretanja operacije, provokativni koraci, izjave i akcije Jermenije učinili su rat neizbežnim. Veoma štetne i opasne izjave jermenskog rukovodstva su stavile tačku na pregovore koji su do tada vođeni, saopštivši da je „Karabah Jermenija“.

Na pojedinim mestima vršeno je nelegalno naseljavanje. Svetska zajednica, međunarodne organizacije, uključujući i kopredsednike Minske grupe koji su se direktno bavili ovim pitanjem, jednostavno su zatvarali oči pred tim.

Idući ovim putem od Jermenije do Karabaha i od Karabaha do Jermenije, međunarodni posrednici videli su da se obavlja ilegalno naseljavanje, da se uklanjaju azerbejdžanska imena mesta.

Naseljavanje Jermena iz inostranstva na azerbejdžanske istorijske zemlje bio je zločin sam po sebi, u potpunoj suprotnosti sa međunarodnim konvencijama.Time su i razgovori obesmišljeni.

U septembru 2020, tri dana pre rata, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev rekao je na Generalnoj skupštini UN da se Jermenija sprema za novi rat i da Jermenija mora biti zaustavljena.

On je to potkrepio sa vojnim incidenatima koji su izvedeni tog leta. U julu je izvršena vojna provokacija na jermensko-azerbejdžanskoj granici, koja je bila bezuspešna. U avgustu je u Azerbejdžan upućena diverzantska grupa i ta diverzantska grupa je neutralisana.

Konačno, 27. septembra, azerbejdžanska sela i vojni položaji našli su se pod artiljerijskom vatrom, pri čemu su stradali civili i vojnici. Predsednik Ilham Alijev naredio je azerbejdžansjoj vojsci da prekine okupaciju i kazni okupatora. Posle 44 dana, to je i učinjeno.

Opravdanost ove odluke obrazložio je predsednik Ilham Alijev: “Ovo pokazuje da smo dobili rat i na bojnom polju i u političkoj areni. Međutim, mnogi, posebno posrednici koji se bave ovim pitanjem, u više navrata su govorili da nema vojnog rešenja za sukob.

Dokazali smo da postoji vojno rešenje za sukob. U suprotnom, situacija ni rata ni mira bi trajala još 30 godina. Koliko bismo još mogli to da trpimo? Koliko strpljenja je trebalo da pokažemo?

Više puta sam govorio da je strpljenje azerbejdžanskog naroda ponestalo i ako Jermenija svojom voljom ne napusti okupirane teritorije, mi ćemo ih odatle proterati. Moraju da napuste naše zemlje!

To sam rekao i pre i za vreme rata, u svojim obraćanjima naciji i u svojim intervjui sa stranim medijima. Rekao sam da Jermenija mora sama da izađe iz naših zemalja, da se povuče iz naših zemalja.

U suprotnom, idemo do kraja, a išli smo do kraja. Zbog toga smo pobedili na bojnom polju. Mi danas stojimo na ovim prostorima po cenu života i krvi naših mučenika, zahvaljujući požrtvovanosti naših herojskih vojnika i oficira.

Niko nam nije dao ove zemlje, niko nam nije vratio ovu zemlju pregovorima. Međunarodne organizacije, uključujući UN, njen Savet bezbednosti i OEBS, trebalo je da nateraju okupatorsku državu da napusti ove zemlje.

Protiv Jermenije je trebalo primeniti sankcije. Ništa od ovoga se nije dogodilo”.

Kao rezultat 44 dana vojnih operacija, oslobođeni su gradovi Džabrail, Fizuli, Zangilan, Gubadli, Mindživan, Agband, Bartaz naselja Zangilan, naselje Hadrut i mnoga sela u oblasti Hojavend, selo Sugovušan u Tatarskoj oblasti, nekoliko sela Hodžalinskog i Lačinskog regiona. Ukupno oslobođeno više od 300 naselja, uključujući važne strateške visove u pravcu Agdare, Murovdaga i Zangilana.

Osmog novembra, posle 28 godina čekanja, grad Šuša, koji ima veliki značaj i simbolično značenje za narod Azerbejdžana, oslobođen je od okupacije. Šuša je bila prvi okupirani grad i poslednji je bio oslobođen. Oslobođenje Šuše, krune Karabaha, bila je jedna od jedinstvenih vojnih operacija tokom ovog rata. Njeno oslobađanja od neprijateljske okupacije, odigralo je odlučujuću ulogu u sudbini rata.

Pošto je bilo nemoguće ući u grad tenkovima ili drugim teškim naoružanjem, a postojale su dve opcije oslobađanja grada. U prvoj varijanti bilo bi mogućno uništiti neprijateljske snage u gradu vazdušnim udarima, artiljerijskom vatrom, ali vojna komanda to nije prihvatila, jer bi bombardovanje grada izazvalo velika razaranja.

Zato je kao alternativna opcija izabrana gerilska taktika i borba „prsa u prsa“. Hrabri vojnici i oficiri s lakim oružjem prilazili su kroz guste šume, duboke klisure, stene, planine i u borbi uništavali neprijatelja.

Kao rezultat uspešne operacije sredinom oktobra, jedinice azerbejdžanske vojske oslobodile su naselje Hadrut i okolna sela od okupatora.

Zatim su krenuli ka severu, prešli šume, planinske prevoje i ušli u okrug Šuša.

Vojnici su morali da se kreću u pravcu Šuše pet dana, pošto ni teritorija ni izabrana ruta nisu bili pogodni za transport. Jermenska komanda je organizovala otpor azerbejdžanskim oružanim snagama oko Girmizi bazara, odatle put vodi za Šušakand, a zatim se ovim putem stiže u Šušu.

Drugi pravac na kojem je jermenska vojska očekivala napad, bio je pravac Lačin.

Komanda azerbejdžanske vojske, međutim, donela je izuzetnu odluku da se ka Šuši krene iz gustih šuma Karabaha. Oružane snage Azerbejdžana oslobodile su selo Čanagči od okupacije, nakon čega su 4. novembra preuzele kontrolu nad delom strateškog puta Šuša-Lačin.

Dana 6. novembra, 400 azerbejdžanskih specijalaca, opremljenih lakim naoružanjem i podeljenih u četiri grupe od po 100 ljudi, popelo se užadima do Šuše i ujutru ušlo u grad sa četiri strane. Borba je odmah počela. Stotine jermenskih vojnika izbačeno je iz grada do popodneva.

Da bi povratili kontrolu nad gradom, pokušaji Jermena da napadnu Šušu bili su uzaludni. Kao rezultat ozbiljnih napora azerbejdžanske vojske, jermenske oružane snage su se povukle. Na Šušu su 7. novembra ispaljene balističke rakete Aleksandar-M, ali one nisu mogle da promene sudbinu ove bitke.

Dana 8. novembra, glavnokomandujući azerbejdžanske vojske, Ilham Alijev, saopštio je azerbejdžanskom narodu uzbudljivu i važnu vest o oslobođenju Šuše. Pobeda kod Šuše zapravo je odlučila sudbinu rata. Sledećeg dana stigla je vest o oslobođenju više od 70 sela.
Azerbejdžanski predsednik, premijer Jermenije i ruski predsednik potpisali su 10. novembra Izjavu o potpunom prekidu vatre i svih vojnih operacija u zoni sukoba.

Okrug, Agdam oslobođen je 20. novembra, 25. decembra Halbajar i 1. decembra Lačin bez ispaljenog metka. Oslobođenje Lačinskog i Halbajarskog okruga je od posebne važnosti.

Kada su početkom 1990-ih okupirani okrug Lačin i Halbajar, uspostavljena je geografska veza između Jermenije i Karabaha. Okrug Lačin je okupiran 18. maja 1992. a okrug Halbajar početkom aprila 1993. Već u početnoj fazi okupacije, uništena su sva azerbejdžanska naselja i započeli nespravno naseljavanje okupiranih teritorija.

Azerbejdžan je potpuno spreman za mir, iako uslovi iz mirovnog sporazuma potpisanog s Jermenijom nisu još ispunjeni. Jermenija je na rečima prihvatila principe, ali ih ne sprovodi u praksi.

Prema sporazumu koji je Jermenija potpisala 10. novembra 2020. godine, jermenske oružane snage trebalo je da se povuku iz Karabaha, ali još se nisu u potpunosti povukle. Jermenija je trebalo da obezbedi koridor koji bi obezbedio vezu između glavnog dela Azerbejdžana i Nahičivanske autonomne republike. Do sada ne samo da nisu obezbedili koridor, već nije saopštena ni trasa koridora.

Azerbejdžan je izgradio železničku prugu kao i autoput do Zangilana, a krajem sledeće godine oni će stići do granice s Jermenijom. Međutim, na teritoriji Jermenije se ništa ne radi.

Štaviše, u proteklih nekoliko meseci, s jermenske strane učinjene su višestruke vojne provokacije. Tako je 13. septembra došlo do još jedne provokacije na koju je azerbejdžanska vojska odgovorila.

Azerbejdžan se nalazi se na povoljnim pozicijama na azerbejdžansko-jermenskoj granici sve od planine Murov do reke Araz. Ove pozicije mu daju i vojnu prednost i mogućnost vizuelne kontrole na velikom području , uključujući kontrolu nad važnim komunikacionim linijama. Azerbejdžan ovim teritorjima nije imao pristup 30 godina.

Iz Jermenije stižu optužbe da je Azerbejdžan ušao na jermensku teritoriju. Ali za to nema osnova. Prvo, ako je granica bila tamo gde kaži da jeste, onda je potrebno da se uspostavi granica, da se naprave granične linije, da uspostave komunikacije i da izvrše inženjerski radovi.
Drugim rečima, bez razgraničenja, niko ne može tvrditi gde granica prolazi.

Azerbejdžanski zvaničnici izjavljuju da su spremni za razgovore i da se sa velikom odgovornošću odnose prema radu azerbejdžansko-jermenskih komisije za razgraničenje.

Samo u okrugu Lačin postavljeno je više od 1.400 novih nagaznih mina, koje su postavljene 2021. godine, odnosno posle rata. Od završetka rata, više od 240 državljana Azerbejdžana je ili ubijeno ili teško povređeno u posledicama eksplozije nagaznih mina. Razmere miniranja mere se hiljadama kvadratnih kilometara.

Iz Fizulija ide linija kontakta u dužini više od 200 kilometara ka severu i duž te linije su i minska polja koja idu i do 5 kilometara u širinu. Kompletno uklanjanje mina sa ovih polja koštaće i do 50 milijardi dolara i trajaće godinama.

Naredbom predsednika Republike Azerbejdžan Ilhama Alijeva od 3. decembra 2020. godine odlučeno je da se 8. novembar svake godine svečano obeležava kao Dan pobede u Republici Azerbejdžan kako bi se ovekovečila ova neviđena pobeda.

Drugim nalogom predsednika Republike Azerbejdžan Ilhama Alijeva od 3. decembra 2020. godine odlučeno je da se u Bakuu osnuju memorijalni kompleks i Muzej pobede kako bi se pokazalo besprimerno herojstvo i veliku istorijsku pobedu azerbejdžanskog naroda u Velikom otadžbinskom ratu.