Kraj "strateškog strpljenja" sa Severnom Korejom

To je naročito bila šansa da se započne hvatanje u koštac sa onim za šta bi moglo da se ispostavi da je najveći međunarodni izazov s kojim će se administracija suočavati naredne četiri godine – uporno nastojanje Severne Koreje da razvije nuklearno oružje, a da ne otpočne konvencionalni rat na Korejskom poluostrvu.

Teško je reći šta je Tilerson postigao tokom svoje kratke posete. Ćutljivi državnik nije samo odbio da u avion povede i novinare (čime je prekršio višedecenijski presedan), već je i dao samo kratke izjave koje ne pružaju naročito detaljnu i sveobuhvatnu sliku.

Imajući na umu nužan put u demilitarizovanu zonu, Tilerson je u Južnoj Koreji ravnim tonom saopštio da je politika „strateškog strpljenja“ sa Severom predsednika Baraka Obame gotova. U svetlu „neuspele politike“ minulih decenija, rekao je on, biće potreban „novi pristup“. Završio je omiljenom izjavom američkih političkih odlučioca koju daju kada se čini da nema očiglednog rešenja za put napred – „sve opcije su na stolu“, rekao je, nagoveštavajući da treba razmotriti i vojnu akciju.

Tilersonove izjave o Koreji odmah su postale platforma za izražavanje stavova. Opaska „sve opcije“ bila je muzika za uši za one koji nekako veruju da ne postoji ništa što Sjedinjenim Državama treba više od još jednog rata, a koji su nesumnjivo bezbedni i van dometa severnokorejske artiljerije. I konačno, kažu oni bez daha, jedan visoki američki politički odlučilac jasno vidi stvari i kaže ono što je potrebno da bude rečeno.

A da li je to tako? Tilersonov očigledno kritički pristup nije baš bio evidentan na njegovoj sledećoj stanici – u Pekingu. Tilerson je umesto toga pokazao ogromno strpljenje s Kinezima, pokazujući spremnost da sarađuje s njima na pitanju Severne Koreje, čak stavljajući po strani sporna pitanja da bi uspeo u tome. Prema dostupnim informacijama, Tilerson je čak možda nerado pristao na okvir velike sile za tu operaciju, koji Kina često zagovara. Kinezi su definitivno bili zadovoljni.

Tilersonovu kratku ali prividno prijateljsku posetu Kini mnogi su hvalili zbog doprinosa nesmetanoj tranziciji bilateralnih odnosa. Ali, kada je reč o pitanju Severne Koreje, Trampova administracija još nije postigla određeni nivo. Budući da izuzetno dobre opcije nema, administracija mora da počne da vodi istovremeno nekoliko politika, i to ne kao elemente u nastajanju, već kao delove jedne sveobuhvatne strategije.

Suštinski element jedne takve strategije jeste osnaženi vojni savez s Japanom i Južnom Korejom, što uključuje i razmeštanje najsavremenijih antibalističkih raketnih sistema. Drugi je direktniji pristup Kini, pri čemu SAD ubeđuje lidere zemlje da je takva vojna saradnja od suštinskog značaja za odnos SAD i Kine.

Kina zapravo već preduzima korake da zastraši Južnu Koreju zbog njene odluke da razmesti američki antiraketni sistem da bi se odbranila od Severa. Kina, koja taj sistem smatra pretnjom po sopstvenu bezbednost, preti da će bilateralne odnose uzeti za taoca, što uključuje i degradiranje trgovinskih veza.

Takve inicijative predstavljaju staru naviku Kineza, a SAD moraju da ih nateraju da odustanu od nje tako što će jasno staviti do znanja da će takvo okrutno ponašanje potkopati odnos Kine sa SAD. SAD moraju istovremeno da se angažuju s Kinom na viziji na duže staze o onome što bi potencijalno ujedinjenje Koreja značilo za obe zemlje i njihove odnose s Republikom Korejom.

Tilerson je u pravu kada kaže da je vojna sila opcija koja treba da se drži na stolu. Ali SAD treba da drže vrata otvorenim za diplomatske razgovore sa Severnom Korejom, naročito da izbegnu da se južnokorejsko javno mnjenje okrene protiv Amerike, što se dogodilo kada administracija DŽordža Buša za vreme prvog mandata nije pokazivala nikakvu zainteresovanost za pregovore.

Ali svi pregovori treba da počivaju na onome o čemu se prethodno razgovaralo i na onome što je dogovoreno. Severna Koreja je unilateralno odbacila sve obaveze koje ima prema sporazumima postignutim s pet učesnika u pregovorima. Ako bi se to stavilo po strani i počelo ispočetka u pregovorima sa Severnom Korejom, što je pristup koji su zagovarali akteri u okviru kineske vlade, kao i neki posmatrači u SAD, to bi potkopalo kredibilnost diplomatskih kontakta.

Postoji jedna opcija koja ne treba da se drži na stolu – na brzinu postignuti sporazum sa Severom da obustavi svoja nuklearna i raketna testiranja u zamenu za, recimo, obustavu godišnjih zajedničkih vojnih vežbi SAD i Južne Koreje. Zagovornici tog pristupa ukazuju da bi tako relevantne zemlje mogle da kupe vreme da bi osmislile održivije rešenje. Ali da li bi to zaista osujetilo inicijativu Severa za razvoj nuklearnog oružja? S obzirom na nedostatak informacija o nuklearnom programu zemlje, nemoguće je znati.

Ono što možemo da znamo jeste da bi se moratorijumom na zajedničke vežbe SAD i Južne Koreje odmah potkopao taj važan savez. Šta je dobro u vojnom savezu bez čestih kontakta, stalne integracije i sveže pripreme?

Tilerson je u pravu što odbacuje ideju o održavanju strateškog strpljenja prema zemlji koja je posvećena razvijanju nuklearnog oružja i načinima da ga razmesti. Ali to je samo prvi korak. On i njegove kolege u Trampovoj administraciji moraju tu politiku da zamene koherentnim i sveobuhvatnim planom. I moraju da predstave svoju novu politiku u više od par rečenica.

Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD za Istočnu Aziju. Sada je dekan Fakulteta za međunarodne studije Korbel na Univerzitetu Denver.

Copyright: Project Syndicate, 2017. www.project-syndicate.org