Kraj trećeg talasa demokratije u Latinskoj Americi

Ovo grčenje, inače vitalnog tela Latinske Amerike, koje pamti i mnogo teža vremena, nije proizvod ni protesta, koji su obeležili početak dekade, već redovnih izbornih procesa. Kako je tvrdio francuski sociolog, Emil Dirkem, ono što je rečeno, politički događaji i društvene pojave, mogu se dogoditi mnogo ranije nego što ljudi toga postaju svesni. Često se dešava da, misleći da prepoznaju ponavljanja fenomena prošlosti, ne uočavaju stvaranje novih pojava.

Bilo je mnogo informacija, signala da se nešto dešava na polju društva, u ovom delu sveta, da je u poslednjih pet godina podrška demokratiji u opadanju, a da frustracija raste. Urugvajski list El Observador je još 2016. pisao pod naslovom „Žuta sijalica za demokratiju“, ukazujući na ključna četiri razloga krize demokratskih tekovina. Ističući kao prvi lošu ekonomsku situaciju u zemljama Latinske Amerike. Drugi, građanska nesigurnost koja je prisutna u gotovo svim državama. Kao treći navode problem obrazovanja u ovom delu sveta, pa tako demokratske tekovine prihvata samo sloj visoko obrazovanih. Četvrto, problem demokratskih institucija, partija u parlamentu, gde su političari više zaokupljeni svojim interesima i privilegijama, nego problemima društva. Kako je pred predsedničke izbore rekao jedan Brazilac, „demokratija mi liči na socijalizam, sve je svačije i ničije i svi uzimaju kao da je njihovo. Nedostaje ruka da to spreči.“

Predsednici u zatvorima, korumpirane kompanije, najveće masovne migracije u istoriji, slike su Latinske Amerike u 2018. pretvarajući ovu godinu u „annus horribilis“. Politička mapa kontinenta dobila je potpuno novi izgled. Levo orijentisane zemlje su Gvajana, Surinam i Bolivija. Države levog centra su Ekvador i Urugvaj, a desnog centra su Peru, Argentina i Čile. Dok je desnica na vlasti u Kolumbiji, Paragvaju i Brazilu. Gotovo da je i gradacija vlasti upravo kako su i navedene države, od levice do ekstremne desnice.

Prošle godine sve je ukazivalo na to da imamo slučaj „manifestnog dijabetesa demokratije“, kao nevidljive bolesti, koja ubija pacijenta bez nadzora. A nadzora nije bilo, jer je fokus bio usmeren na pogrešnu stranu. Najbolji i poslednji primer su izbori u Brazilu, gde su se zvona za uzbunu čula tek posle prvog kruga izbora. A tada je već bilo (pre)kasno za pronalaženje slamke spasa. Mesecima pred izbore, pažnja je bila koncentrisana samo na mogućnost da se Lula da Silva kandiduje za predsednika, ne obraćajući pažnju i ne koncentrišući se na ekonomsku, političku, društvenu i korupcijsku krizu koja je obavila Brazil. Kada je Lula uhapšen i ostao bez prava kandidature za predsednika, tok istorije dobija potpuno novi kurs.

Istorija demokratije trećeg talasa je, u nekoliko država Latinske Amerike, istorija vođa sa imenom i prezimenom, gde je država u drugom planu, zauvek, iza osobe koja je vodi. To je zamka procesa demokratizacije u koju su te zemlje upale, personalizacija sudbine države. Ako pravac neke države zavisi o jednoj osobi, proces je korumpiran i lideri nisu dorasli ulozi u kojoj su se našli.

Kada je, pre nešto više od 30 godina, Latinsku Ameriku zapljusnuo „treći talas“ demokratije, sa najsvetlijim razvojem, ne samo pojedinačnih država, već i cele regije, nije se mogao naslutiti ovakav scenario. Iako je, u međuvremenu, bilo nekih naznaka povratka vojnih režima u regionu, to je gotovo desetak godina odlučno negirano. Međutim, ono što niko nije mogao da predvidi, u to doba, jeste da vojska više nije potrebna za povratak autoritarizma. Latinska Amerika nam je pokazala kako se istorija ne ponavlja, već razvija. U novoj Latinskoj Americi, nisu potrebni državni udari za uspostavljanje autoritarizma, već redovni izbori, izjašnjavanje volje građana.

Imamo dve Latinske Amerike, jednu koja prosperira i drugu koja to posmatra. Demokratija je zarobljena tim nejednakostima. Sa druge strane imamo slike korumpiranih predsednika, parlamenta, članova izvršne vlasti u mnogim državama, potkopavajući time demokratiju i zbunjujući stanovništvo. Ne čudi zato što su se latili olovke kao oružja. U šest država održani su predsednički izbori u toku ove godine – Kostarika, Paragvaj, Venecuela, Kolumbija, Meksiko i Brazil. Ovi izbori su preoblikovali političku i ekonomsku kartu regije. Samo u Meksiku, Kolumbiji i Brazilu živi preko 370 miliona stanovnika, od ukupno 650 miliona stanovnika Latinske Amerike. Ekonomije Meksika i Brazila su najveće na kontinentu. Čini se da su ovi izbori bili poslednji udarac demokratiji. Sa scene su otišle i predsednice država, poslednja je funkciju napustila prošle godine, predsednica Čilea Mišel Bašele.

Stanovništvo Latinske Amerike želi prosperitet i razvoj, nema dokaza tome da postoje zahtevi za autoritarizmom, time što žele red i odsustvo nasilja. Oni koji zahtev za čvrstom rukom protiv nasilja tumače drugačije, čine to kao da žele da utemelje put ka desnom ekstremizmu.

Ne iznenađuje zato ni to da se na policiju najviše oslanjaju Urugvajci, dok Argentinci veruju da je korupcija policije moguća, a Čileancima ne pada ni na pamet misao o potkupljivanju policije. Posle izbijanja skandala oko pedofilije u crkvenim redovima čileanske crkve, stanovništvo ove države iskazuje najniži stepen poverenja do sada. A samo 48 odsto stanovništva Latinske Amerike se izjašnjava za demokratiju kao najpoželjniji oblik vlasti. Brazilci, gotovo svi, 90 odsto, veruju da zemljom „upravljaju nekoliko moćnih grupa za vlastitu korist“. Ovo je zapravo „najbrutalnija politička kritika“ u regionu.

Istraživanje je sprovela čileanska nezavisna korporacija Latinobarometro, koja to čini već 23 godine. U predstavljanju studije i rezultata, direktorka te korporacije Marta Lagos je istakla da je ovogodišnje istraživanje obuhvatilo 18 država (bez Kube), sa 20.204 ispitanika, metodom direktnog razgovora, sa po 1.000 i 1.200 ispitanika, kako bi se odslikao stav preko 600 miliona stanovnika ovog kontinenta. Ispitivanje je urađeno u periodu od 15. juna do 2. septembra i nedavno su predstavljeni javnosti.

O tome koliko je ovo istraživanje respektabilno dovoljno govori da svake godine, po njegovom objavljivanju, mediji u državama Latinske Amerike objavljuju analizu podataka i akcentuju ono što ih „najviše svrbi“ kada je njihova država u pitanju. Tako su i ove godine, najpre istakavši poražavajući rezultat demokratije, u različitim državama, pisali o stavu prema policiji, korupciji, političarima, crkvi… ali i o tome kako pad demokratije, otkriva fenomen koji je u direktnom odnosu – indiferentnost građana prema vrsti vladajućeg režima vlasti.