Kralj Nikola prvi u Evropi nudio bazu SAD

U današnjem kontekstu stekao se utisak da bi Crna Gora mogla da ugrozi Ameriku. U jednom ranijem, Crna Gora se ponudila da odbrani Ameriku. Reč je o upečatljivom predlogu koji je došao od crnogorskog kneza Nikole i po kome je Crna Gora bila prva i jedina u svetu, ali je postala preteča američke prakse koja traje do danas.

U jeku američkog širenja, Crna Gora je bila prva evropska i svetska zemlja koja je ponudila Americi stalne baze na moru. Kada je istekao mandat od 25 godina za protektorat nad Bosnom i Hercegovinom, Austrougarska formalno je anektirala Bosnu i Hercegovinu. Turska je odgovorila ustankom „Mladoturaka“ i obećala da će očuvati provinciju od okupacije Austrougarske, što je bilo obećanje svih velikih sila. Ali, stanovništvo ovih provincija, kao i Makedonije i Krita, nastavilo je da se protivi.

U takvim okolnostima crnogorski knjaz Nikola želeo je da sasvim osigura svoju zemlju od austrougarskih ambicija, ali i da ojača svoje šire ambicije u objedinjavanju srpskog i crnogorskog naroda. Prilikom oproštajne posete američkog poslanika Pirsona, koji je iz Atine bio akreditovan i na Cetinju, predsednik crnogorske Vlade, dr Lazar Tomašević, ponudio je 1909. da SAD ustupi „zauvek i besplatno, bezuslovno i bez rezerve“ zaliv Valdanos sa obalskim pojasom koji bi obuhvatio oko 25 kvadratnih milja, s ciljem da SAD „uspostave pomorsku bazu i stanicu za snabdevanje u evropskim vodama“.

Ovaj predlog šokirao je Amerikance. Američko iznenađenje bilo je toliko da je Pirson predložio da se ovaj predlog prihvati. Bio je to prvi takav predlog koji je SAD došao iz Evrope. Ali, u SAD, Stejt department je ovo ocenio kao „čudnu ponudu“ koju je uputio Ministarstvu mornarice. Ministarstvo mornarice, ništa manje začuđeno, odgovorilo je negativno. Ono se u tom trenutku bavilo osvajanjem baza u Karipskom moru i Kini, a nisu videli nikakvu potrebu da imaju bazu u crnogorskom primorju.

Pirsonov naslednik, DŽordž Mozes, ovaj negativan odgovor uručio je godinu dana kasnije, kada je predavao svoje akreditive na Cetinju. Kada ga je saopštio, predsednik Vlade Tomašević odbio je da o njemu razgovara. Činilo se da je ova epizoda time okončana.

Ipak, nešto je postignuto. Američki predsednik Taft u svom godišnjem obraćanju Kongresu posvetio je i nekoliko rečenica Crnoj Gori, u istom redu s pitanjima Latinske Amerike, Dalekog istoka, Turske, Velike Britanije i Kanade. On je rekao da je „Narodna skupština izrazila svoju volju da Kneževina Crna Gora bude uzdignuta na nivo kraljevine, a crnogorski princ je je 15. avgusta uzeo titulu kralja Crne Gore“. Predsednik Taft je za govornicom rekao da „ima veliko zadovoljstvo da prizna novu kraljevinu u ime SAD“.

Kralj Nikola smatrao je ovo velikim priznanjem od jedne velike prekomorske sile. Kada se Mozes ponovo, posle godinu dana, susreo, sada već s kraljem Nikolom, kralj je bio još izričitiji i velikodušniji. On je smatrao da su Amerikanci nezadovoljni Valdanosom i da to ne odgovara njihovim potrebama i veličini, pa je izneo radikalniji predlog. On je predložio da Amerikancima ustupi ceo Ulcinj, jedini grad kojim je Crna Gora u tom trenutku mogla da upravlja. Tražio je od Mozesa da prosledi njegovo lično pismo o tome predsedniku Taftu. Mozes je nastojao da ga odvrati od toga, ali je na kraju pristao da prihvati ovaj predlog. U avgustu 1911. američki predsednik Taft je odgovorio da američka vlada nema namere da prihvati ovaj predlog.

Ovo je bila prva ovakva ponuda koje su SAD uopšte dobile. Ona je povezana sa okončanjem aneksione krize i prestankom austrougarskih ovlašćenja u kontroli crnogorske obale. Drugi predlog kralja Nikola došao je u trenutku neuspeha pobune albanskih Malisora protiv turske vlasti, što je Crna Gora snažno podržavala. Pod pritiskom Rusije i Austrougarske, kralj Nikola je morao da odustane od pružanja pomoći Malisorima.

Na ovaj način, Crna Gora je stekla svoj prvi publicitet u Americi, ali ni približan ovom koji je izazvan TV nastupom američkog predsednika.