foto (BETAPHOTO/DRAGAN KARADAREVIĆ)Sezona izbora je u istočnoj Evropi, a za Kremlj, koji je zaglavljen u Ukrajini i očajnički u potrazi za saveznicima, ulozi su veći nego ikad, piše redakcija Radija Slobodna Evropa (RSE) na engleskom jeziku.
Moldavija održava predsedničke izbore i referendum 20. oktobra, koji bi mogli pomoći u osiguravanju budućnosti zemlje u EU.
Rumunija je upravo zabranila jednom prokremaljskom agitatoru da se kandiduje na predsedničkim izborima u novembru.
A očekuje se da će prokremljanska, krajnje desničarska partija Preporod u Bugarskoj osvojiti značajno prisustvo u parlamentu nakon predstojećih izbora.
Koje poteze Kremlj i njegovi populistički regionalni saveznici povlače iz svog arsenala kako bi uticali na glasanje?
Manja probirljivost oko saradnika
Plan A, prema Antonu Šekhovcovu, ukrajinskom politikologu i stručnjaku za krajnju desnicu, „je oduvek bio da se sarađuje s glavnim političkim snagama“ i da ih potom korumpira kako bi se uskladili s ruskim vanjskopolitičkim interesima.
U nekim zemljama Plan A je uspeo, jer Kremlj održava dobre odnose s političarima poput mađarskog premijera Viktora Orbana, predsjednika Srbije Aleksandra Vučića i slovačkog premijera Roberta Fica.
„Problem za Moskvu,“ kaže Šekhovcov, „je što su glavne političke snage manje sklone saradnji s Rusijom, posebno nakon 2014. (aneksija Krimskog poluostrva) i još više nakon februara 2022. (ruske invazije na Ukrajinu)“.
To znači da su sve više morali da se oslanjaju na Plan B.
„Rusija je težila da se poveže s krajnje desničarskim partijama,“ kaže Mičel Orenstein, profesor studija o Rusiji i istočnoj Evropi na Univerzitetu Pensilvanija, „ali će takođe formirati saveze s krajnje levičarskim partijama, pa čak i podržavati centrističke partije u izvesnoj mjeri.“
Pragmatično delovanje i saradnja s političkim marginama ponekad može doneti plodove.
Godinama je lider Preporoda, Kostadin Kostadinov, delovao u ekstremističkim krugovima, nazivajući romske ljude „parazitima“ i žestoko napadajući migrante.
Međutim, sada se očekuje da njegova partija, koja se protivila demokratskim reformama i zagovarala izlazak Bugarske iz NATO-a, osvoji drugo mjesto na parlamentarnim izborima 27. oktobra.
Oprez s vrećama novca
Vlasti u Moldaviji – zemlji koja se bori da se oslobodi uticaja Kremlja i gde je još uvek stacionirano više od 1.000 ruskih vojnika u otcepljenoj regiji Pridnjestrovlje – nedavno su objavile da su otkrile zaveru koju je predvodio Ilan Šor, proruski bjegunac optužen za najveću bankarsku prevaru u istoriji zemlje.
Šor je organizovao kupovinu glasova i širenje lažnih informacija o EU, a više od 130.000 Moldavaca je samo u septembru primilo preko 15 miliona dolara u ruskom novcu.
Međutim, takve šeme retko bivaju otkrivene i veoma ih je teško dokazati, jer je finansijska podrška često prikrivena preko lažnih kompanija i ofšor računa.
Za Kremlj, direktno finansiranje je rizična taktika. „Veoma su, veoma oprezni,“ kaže Šekhovcov, jer „ovde govorimo o kriminalnim aktivnostima, pošto nema poreza, a partije primaju novac od strane sile.“
Poplava dezinformacija
Za Kremlj je jeftiniji i efikasniji način da podrži svoje saveznike u istočnoj Evropi preplavljujući tržišta dezinformacijama.
Pored ruskih državnih medija kao što je RT, „Rusija ima sajtove na različitim evropskim jezicima koji promovišu poruke korisne za antiestablišment, za populističke snage“, kaže Šekhovcov. „To nadoknađuje nedostatak medijskog uticaja populista u njihovim zemljama.“
Američki tehnološki gigant Meta je 11. oktobra saopštio da je uklonio mrežu naloga namenjenih Moldavcima koji govore ruski, koji su širili proruski sadržaj i upravljali stranicama koje su se lažno predstavljale kao nezavisni mediji.
Takve operacije su često deo većih mreža, ponekad poznatih kao „gljive sajtovi,“ koji se masovno i jeftino prave, a cilj im je širenje dezinformacija radi profita.
Mobilizacija putem straha
Ako poverujete u te dezinformacije, migranti dolaze po vaše poslove, LGBT zajednica dolazi po duše vaše dece, a nevladine organizacije finansirane iz inostranstva kuju zavjere da svrgnu vlade, dok jedino Rusija može doneti mir fašističkoj Ukrajini.
Igor Dodon, bivši predsednik Moldavije kojeg podržava Moskva, nedavno je upozorio, bez ikakvih dokaza, na „LGBT kvote“ u državnim institucijama ukoliko pro-EU predsjednica Moldavije, Maja Sandu, pobedi na izborima.
U Bugarskoj, partija Preporod promoviše zakon po uzoru na ruski zakon o stranim agentima, koji bi ciljao zapadne nevladine organizacije. „Vi ste sledeći!“, rekao je lider partije Kostadinov američkoj fondaciji „America for Bulgaria,“ najvećem stranom donatoru u zemlji.
U društvima koja su konzervativna, gde su ljudi razočarani u demokratiju i pogođeni ekonomskim teškoćama, delom uzrokovanim pandemijom COVID-19, takve priče često nailaze na plodno tlo.
Zastrašivanjem o pretnjama tradicionalnim vrednostima i suverenitetu, Rusija se pozicionira – ne po prvi put – kao potencijalni spasilac regiona.
Prilagođavanje poruke
Ključni deo strategije Kremlja je lokalizacija poruka. „Rusija traži bilo kakvu moguću zajedničku osnovu između svog pristupa i stranaka koje podržava“, kaže Orenstein. „U jednoj zemlji mogu igrati na kartu panslavizma, u drugoj na pravoslavne verske veze, a u trećoj na antiukrajinske sentimente.“
Na primer, u Bugarskoj, proruske stranke koriste sovetsku nostalgiju i dobro uspostavljene narative o Rusiji kao oslobodiocu od otomanske vlasti. U Mađarskoj i Slovačkoj, prokremljanske stranke eksploatišu strah od migranata i percepciju da EU podriva nacionalni suverenitet.
U Moldaviji, Irina Vlah, bivša promoskovska guvernerka, tvrdi da veliki broj građana Moldavije sa rumunskim pasošima ukazuje na zlonamjernu rumunsku zavjeru za preuzimanje njenog manjeg i siromašnijeg suseda.
Koji je krajnji cilj Kremlja?
Na duže staze, cilj Kremlja je da oslabi Evropsku uniju (EU) i NATO i vrati zemlje istočne Evrope u rusku sferu uticaja.
Na kraće staze, sve se vrti oko Ukrajine. Za Kremlj to znači razbijanje krhkog evropskog konsenzusa da Kijev zaslužuje vojnu i ekonomsku podršku.
Ono što Kremlju najviše znači, kaže Orenstein, jeste „spoljna politika stranaka koje podržava u istočnoj Evropi“ kako bi osigurali njihovu podršku po pitanjima kao što su sankcije ili status Krima.
„Postoje stranke koje, kada su počele da primaju rusku podršku, zapravo su značajno promenile svoje spoljnopolitičke stavove i usmerile ih ka Rusiji“, objašnjava Orenstein.
Ipak, Rusiji nije uvek neophodna eksplicitna podrška da bi uspela. Ponekad, samo sejanje razdora i polarizacija stanovništva može postepeno potkopati demokratije i građanska društva, kojih se Kremlj toliko plaši.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
