Dnevnik iz Ukrajine reportera Danasa: „Normalnost među projektilima i dronovima“

Vagon, koji su nazvali „plackart”, sastoji se isključivo od mesta predviđenih za spavanje, potpuno je otvoren i ne postoje vrata kupea. Ima kušeta čak i u hodniku. Voz se puni u Mukačevu, gradu koji se nalazi u Panonskoj niziji, ali već u podnožju Karpata, i u kojem je otvoren centar za vojnu obuku za nove regrute ukrajinske vojske. Putnici koji ovde ulaze uglavnom su vojnici. Jedna grupa se posebno izdvaja od ostalih. Ima ih trojica i nose uniforme vojne policije. Čim su zauzeli svoje krevete, iz ruksaka vade kese u kojima su salama, sir, konzerve sardine i flaša votke, koja je, u teoriji, zabranjena u javnom prevozu. Kada se voz, oštrim i odlučnim trzajem, pokrene, momci počeše da jedu i glasno se šale. Čini se da ostale putnike ne uznemirava prividna vedrina pridošlica. Na pitanje kuda idu, jedan od njih odgovara: „Ne znamo tačno. Verovatno u Pokrovsk, tamo su sada potrebni ljudi da brane grad. U svakom slučaju, sutra kada stignemo u Odesu čeka nas minibus za Zaporožje, pa idemo dalje; kuda – znaćemo u poslednjem trenutku.”

Vojnik ima oko 30 godina i najotvoreniji je u društvu: potpuno je ćelav, ima okruglo lice i pogled nestašnog deteta, oči su mu malo zamagljene od votke, koja počinje da deluje, i umora koji ga polako obuzima. Zove se Vladimir i dolazi iz jednog sela nedaleko od Kijeva. S njim je i Valerij, koji ima nešto više od 20 godina, krupne je građe i ima dugu, neurednu bradu. I on je ćelav i smeši se svima koji prođu ispred postavljenog stola, a posebno stjuardesi (po jedna za svaki vagon) koja ga grdi kad vidi da sipa votku u plastičnu čašu.

Treći iz grupe, Aleksej, najstariji je i ujedno najćutljiviji: ima oko pedesetak godina, i čim je završio s jelom ispružio se na krevet licem okrenutim ka zidu, i njemu smo, do sutra, samo leđa videli. Vojnicima se pridružuje i Aleksandar, mladi profesor enologije na Hemijskom fakultetu u Odesi, koji je boravio u Užgorodu kako bi pomogao prijatelju da proizvede novu vrstu organske rakije od grožđa, koja će biti plasirana na međunarodnom tržištu. On vojnicima poklanja flašu pića koje je upravo testirao, ali oni to, izgleda, ne cene: ovo piće je za njih previše delikatno i, pre svega, blago alkoholno. Vladimir, najdruželjubiviji, kaže da se dobrovoljno prijavio i da već zna kakva mu je sudbina: „Nije onako kako prikazuju na televiziji”, kaže on iskrenim tonom Aleksandru i meni. „Ukrajinski vojnici na frontu šalju se prema neprijatelju bez ikakve jasne taktike. Mi smo topovsko meso. Želite li znati kako funkcioniše na frontu? Odmah ću vam reći: tamo nas odvoze džipovima i ostajemo na pozicijama, u rovovima, čak i celi mesec, dok ne stigne smena.”

Vladimir zagrize komad luka i odmah potom plastičnom viljuškom prinese sardinu ustima, pazeći da mu ulje ne kapne na pantalone. „Svašta se može dogoditi u toku tih mesec dana: mogu ti dati naređenje da ideš u „šturm”, odnosno u napad, a to znači da ideš u sigurnu smrt ka Rusima koji pucaju na tebe iz svojih rovova. Ili te mogu staviti iza topa i onda stojiš tamo satima pokušavajući pogoditi neprijateljske položaje. Tutnjava pucnjave ti nedeljama ostane u ušima. U ovom slučaju, strašni su dronovi: Rusi nas napadaju njima; ako te primete, udariće te dron kamikaza pun eksploziva i rasparčaće te na komade.”

Drugi, ne beznačajan problem jeste hronični nedostatak municije: „Ako Rusi ispale dvadeset metaka, mi odgovaramo sa tri. Imamo moderno oružje koje su nam poslali saveznici, ali šta ćemo s njim ako nemamo metaka? Evropa i Amerika o tome ili nisu razmišljale ili nisu htele da razmišljaju.” Vladimir je zabrinut za svoju porodicu: ima ženu i dvoje male dece. „Mislim da se više nikada neću vratiti kući. U svakom slučaju, čak i da se vratim, brine me kakav ću se vratiti. Nasilan, alkoholičar, pod šokom, osuđen na večnu nesanicu?” Aleksandar ga pita da li bi bilo bolje da se povuče iz rata: sa dvoje male dece, ukrajinski zakon bi mu dozvolio da ostane kod kuće.

Vladimir brzo i odlučno odgovara: „Vidi ovako, ako tako gledamo, koje bi bile posledice? Ja ne idem jer imam dvoje dece, ti ne ideš jer hoćeš da se ženiš, onaj tamo ne ide” – kaže, pokazujući na putnika koji sedi daleko od nas – „jer ne želi da ožalosti majku… Ako ovako razmišljamo, Rusi će stići u Odesu za tri dana. Ako ostanem kod kuće, pre ili kasnije će me ubiti projektil ili će ruska vojska stići u Kijev, uhapsiti me, silovati moju ženu i kidnapovati mi decu, kao što se već duže vreme dešava u Donbasu. Zato idem ja tamo da pucam na njih dok ne bude prekasno. Jasno vam kažem: ne radim ovo ni za vladu ni za predsednika, do kojih mi uopšte nije stalo, branim svoj dom i svoj narod.” Aleksandar klima glavom i spušta pogled. I on ima malu decu i odlučio je da ne ide u rat, barem za sada. Ne oseća se krivim i nema razloga za to: u ovakvim situacijama svi su u pravu i svaka odluka se mora poštovati. Zavisi od tačke gledišta koju preferirate kada gledate na stvarnost: Aleksandar razume Vladimirov izbor, a Vladimir Aleksandrov.

Pada noć i svetla u vagonu se gase. Oko 3 sata ujutro konvoj stiže u Ternopolj i jedna mršava devojka, nežnog i slatkog lica, penje se u voz. Vojnici se probudiše i čim primetiše mladu ženu, siđoše sa kreveta i svetlima svojih mobilnih telefona obasjaše kako bi novoj putnici omogućili da pripremi krevet. Sve do zore, osim buke točkova koji trzaju na šinama i udaljenog hrkanja ponekog putnika, ništa se više ne čuje. U zoru, devojka je već budna, češlja se, sedi na svom krevetu. jedna ruka čvrsto drži četku, druga je prati i miluje kosu skoro kao da proverava da li je glatka. Pokreti su spori i ritmični; na svetlu zore koje ulazi kroz prozor, podsećaju na plesne pokrete nemačke koreografkinje Pine Bauš, čiji se ples bazirao uglavnom na gornjim ekstremitetima. Devojka se zove Marija i odlazi u Odesu da provede Novu godinu sa prijateljima: ima 24 godine, diplomirala je komunikologiju i gaji jaku strast prema japanskoj kulturi.

„Tamo gde sam ja, na strani Ternopolja, situacija je mirna. Morala sam da se svađam sa roditeljima da bih ih ubedila da me puste. Odesa je često na udaru, ali ja sam insistirala, nisam putovala od početka rata…”, kaže Marija. Pričamo satima, vojnicima je vidno krivo što Marija radije razgovara sa mnom nego s njima; stranac je uvek zanimljiviji, samo zbog činjenice što je stranac. Po dolasku, Valerij poklanja Mariji knjigu koju je upravo pročitao: uprkos krupnoj građi i dugačkoj bradi, koje mu daju neosporan autoritet, on ne može da sakrije svoju stidljivost i posramljenost, a njegov nesiguran osmeh odaje krhkost, a možda čak i nesigurnost. Ostali vojnici ga zadirkuju, tiho ga pitaju: „A Kristina? Ako sazna?”, Smeju se tiho, a Valerij se brani, ali se i on smeje.

Voz stiže u Odesu. Brzo se opraštamo, Aleksandar pravi kolektivni selfi koji nas sve obuhvata svojim mobilnim telefonom i vagon se polako prazni. Marija nestaje u gomili i izlazi sa stanice. Vojnici se grupišu pod zaklonom na prvom peronu zajedno sa ostalim saborcima. Kad ih odavde posmatram izgledaju snažno i nepobedivo, sa svojim smeđim uniformama, rančevima na ramenima i ozbiljnim pogledom. Mislim da će verovatno već prekosutra biti na frontu.

Odlazim ne okrećući se: osećam se krivim što sam naširoko razgovarao s Marijom kada su oni to hteli i što sam se dopao devojci u tom nesvesnom, tipično muškom nadmetanju da se više svidimo devojkama; osećam se krivim što sam ih sada prepustio njihovoj sudbini, u rat bi trebalo da idemo svi zajedno. Prekosutra će biti na frontu, uskoro ih možda više neće ni biti. A ja, ako me ne pogodi projektil ili dron, biću opet tu za deset dana i vraćaću se kući, kroz Mađarsku, kroz stepu Hortobađa, koju toliko volim, a koja je u ovo doba godine ujutru prekrivena mrazom, koji škripi kada zečevi iskoče iz žbunja i ludački brzo trče jer ih voz u pokretu plaši.

Mikolajiv – Normalnost među projektilima i dronovima

U Akademskom nacionalnom dramskom pozorištu u Mikolajivu odigrava se novogodišnja predstava. Glumci se smenjuju na sceni, pevaju, glume, a publika često i srdačno aplaudira. Tokom pauze, u foajeu, neke elegantno odevene dame vade iz torbi hranu umotanu u aluminijumsku foliju i male flaše votke. Pre početka predstave poneko je rezervisao sto u pozorišnom baru sa slatkišima i zakuskom. Ustaljena navika među gledaocima u Mikolajivu je da nešto pojedu i popiju na pauzama između delova opera ili predstava.

Predstava počinje već u 18 časova, zbog policijskog časa koji, kao i u celoj Ukrajini, i u Mikolajivu počinje u ponoć. Grad je konstantno pod napadima, sirene se oglašavaju nekoliko puta dnevno. Uprkos tome, stanovništvo se trudi da živi što je normalnije moguće. Novogodišnja predstava, kao i puni, osvetljeni lokali u Odesi, svedoče o tome, čak iako veoma podsećaju na barokne crkve zapadne Evrope: U 17. veku, štukature, zlato, heruvimi i kipovi slavili su život i trijumf Boga, ali su iznad svega služili za prikrivanje praznine koju je strah od smrti svakodnevno stvarao u to vreme: kuga je ubijala na hiljade ljudi dnevno, Tridesetogodišnji rat je uništio gradove i poljoprivredna zemljišta, Sveta inkvizicija je hapsila sve osumnjičene za jeres i spaljivala veštice u javnosti.

U Mikolajivu je 2022. bitka za slobodu bila veoma teška: Rusi su stigli do periferije i lansirali su granate i projektile na pojas zemlje na kojem se grad nalazi, između reka Ingul i Južni Bug. Građani Mikolajiva i vojnici ukrajinske vojske uspeli su zaustaviti rusko napredovanje zahvaljujući svojoj tehnološkoj superiornosti i hrabrosti stanovnika grada: inženjeri su koristili kompjutere i mobilne telefone da bi ometali radare ruske vojske, a mnogi su otišli i da se bore lovačkim puškama koje su imali kod kuće. Mikolajiv, međutim, i dalje ostaje na udaru, kao da Rusi žele da se osvete za težak poraz koji su pretrpeli.

Već 1. januara, na horizontu, prema moru, uz severni vetar koji pruža vedro i gotovo plavo nebo, pojavljuju se tri oblaka, bela, naizgled bezopasna. Ukrajinska protivvazduhoplovna odbrana je upravo oborila tri ruske krstareće rakete kalibr, navođene da pogode neke gradove u oblasti i sam Mikolajiv. Sutradan će projektil iskander pasti na periferiju, srećom – u polje, a ne na okolne zgrade. 1. januara, sa osujećenim napadima, veče se polako spušta nad gradom. Južni Bug se pretvara u nestvarnu ružičastu traku zbog prelamanja sunčevih zraka pri zalasku sunca. Zvezde se postepeno pojavljuju na nebu, prvo Venera, prema horizontu i visokim zgradama kvarta Soljani, iza Ingula, zatim Jupiter, koji kao da prati sunce u njegovom silasku prema zapadu. Uskoro i poslednji zraci svetlosti nestaju iza brda, iza basena Južnog Buga, koji već miriše na more.

Ovde, naime, počinje Liman, odnosno delta reke, a voda je delom bočata. Mikolajiv se nalazi na ušću Južnog Buga i Ingula, a spoj dveju reka je toliko velik da podseća na more. Tama se ubrzo stapa sa vodom i vlaga se smrzava na tlu: asfalt postaje sjajan i blista na sjaju uličnih svetiljki, trava u cvetnim gredicama postaje bela od leda. Hladno je, i velika žuto-plava zastava koja se vijori na najvišoj tački grada, u blizini zgrade bolnice, metafizički se vijori na umerenom severnom vetru. Grad je miran, ljudi su kod kuće, 31. je prošao i jedu ono što je ostalo od novogodišnje večere, kao u ostatku Evrope.

U jednom trenutku, udaljeno zujanje narušava tihi mir mikolajivskog neba: zujanje postepeno prelazi u huk, sličan zvuku skutera sa pokvarenim prigušivačem. Reč je o šahedu, koji se približava, odnosno o dronu, kojeg Ukrajinci u šali zovu i „moped”, odnosno skuter, upravo zbog buke koju proizvodi. Šahed leti iznad grada, na maloj visini da bi izbegao radare, tutnjava propelera se odbija od prizemne kuće u Ševčenkovoj ulici, retki prolaznici više ne znaju iz kog pravca dolazi dron, preznojavaju se od straha, a znoj se ledi duž leđa od večernje hladnoće.

Ostaje samo da se nadamo da će dron zaobići i da neće pogoditi nijednu kuću, kao što se dogodilo upravo u ovoj ulici pre nekoliko sedmica, kada je „moped” udario u jednu prodavnicu i uništio je (koja je ubrzo obnovljena u roku od nekoliko dana). Dron prolazi pored, ide ka reci i kvartu Varvarika, ali ukrajinska protivvazduhoplovna odbrana uspeva da ga obori pre nego što je stigao na odredište. Ostaci bespilotne letelice padaju u vodu i brzo tonu. Korito reke je sada smetlište ostataka stotina dronova i projektila koji nisu uspeli da unište Mikolajiv u poslednje tri godine.

Teretana za Ukrajinu

U centru Mikolajiva nalazi se privatna teretana, koja se sastoji od hodnika na čijem se kraju nalazi velika prostorija sa staklenim prozorima, iz koje se može uživati u jednom od brojnih unutrašnjih dvorišta grada.

Otvorena je i poslednjeg dana u godini, sa fronta su se vratili neki instruktori koji su pre godinu dana odlučili da dobrovoljno odu u rat. Dobili su nekoliko dana odsustva i nisu propustili priliku da se vrate, makar i nakratko, na posao, zajedno sa prijateljima: opet, jedan od načina da traže i pronađu neku situaciju normalnosti u potpuno nenormalnom kontekstu. V. ima tridesetak godina i pravi pauzu između vežbi na šipci kako bi razgovarao sa mnom. Neraspoložen je, dobio je kaznu za brzu vožnju. U gradu je išao 70 km/h i policija ga je zaustavila. Međutim, on nije vozio svoj automobil, već bicikl. Kada su prisutni članovi teretane u prostoriji, njih dvadesetak, čuli priču, prasnuše u smeh, a i on se nasmeši. V. ima moćnu građu, a brzina kojom vozi bicikl to dokazuje.

„U ovoj teretani nudimo vojnicima koji su ranjeni na frontu besplatan program za vraćanje fizičke kondicije. Ne radimo fizioterapiju, već vežbe nakon tretmana. Bez obzira na to da li se vojnici vraćaju na front ili ne!” – ljubazno i smireno kaže V. – „Dobijamo i unakažene dečake, kojima nedostaje noga; uz vežbe mogu uspostavitii izgubljenu ravnotežu svog tela i živeti što je bolje moguće. Radimo to zbog pobede, pobede Ukrajine nad ruskim okupatorom”, ponosno kaže V. Teretana pokriva troškove vojnika zahvaljujući korisnicima koji redovno plaćaju članarinu. Najveći deo zarade tako ide ranjenim vojnicima, koji ovde nalaze ne samo mesto da vežbaju, već i prijatelje i ljubav za prevladavanje posttraumatskog stresa i depresije nakon povratka kući i činjenice da su izgubili ud ili bili ranjeni.

Različite tačke gledišta (između vežbi)

Poslednji dan je u godini i posetioci teretane se šale dok vežbaju. Ali ima prostora i za ozbiljne razgovore, rat ne dozvoljava da se u potpunosti prepustimo bezbrižnosti i stalno izranja u dijalozima i pogledima stanovnika Mikolajiva. Laura (imena su izmišljena, a ja sam namerno izabrao neukrajinska imena da bih izbegao homonime) je izgubila muža pre nekoliko meseci na frontu, u Donbasu. Ubio ga je ruski dron dok je bio „na poziciji”, odnosno na prvoj liniji fronta. Od tada je upala u duboku krizu, sa napadima panike i nepoverenjem u svoju zemlju i vojsku. „Bila sam ponosna na svog muža kada je odlučio da se dobrovoljno prijavi za front. Muškarac nije muškarac ako u ovim trenucima ne donosi odluke i ne ide da brani svoj dom i svoju zemlju. Ali” – dodaje Laura, očiju punih suza – „ako ode, više se ne vraća. On umire”.

U ovom trenutku, Arnold, bivši vojnik koji se vratio s fronta pre nekoliko meseci, ranjen, ali živ, ubacuje se i direktno se obraća Lauri: „Smrt tvog muža je uništila tvoj ideološki okvir u kojem postoje heroji, prirodno muškarci, i antiheroji. Rat je ništa drugo nego sranje. Zaglavljen si u blatu nedeljama, a adrenalin te održava u životu i drogira. Rat izaziva zavisnost, poput narkotika. Onda stiže dron, kao što se meni desilo, i ako imaš sreće vratiš se sa ranom na nozi, u suprotnom se, kao tvoj muž, vraćaš u kovčegu. I daju ti titulu heroja za uspomenu”, reče Arnold i dobaci vulgarnu šalu, koja nasmeja sve prisutne. Arnold, uprkos dugom periodu koji je proveo kao vojnik i rani zbog koje je delimično ostao invalid, nije izgubio smisao za humor i voli da se šali.

„To ne znači da oni koji idu u rat nisu u pravu. I ja sam išao, dobrovoljno, ali moramo sagledati situaciju kakva je, bez ideoloških paravana: idemo da se branimo od osvajača, a tamo ubijamo, ginemo ili se vraćamo ranjeni. Ostavimo junake u grčkim pesmama i u poeziji 19. veka. Pred mrtvim ljudskim telom nestaje svaka mentalna konstrukcija, isparava svaka ideologija.”

Arnold je filolog i dugo je radio u školi u Mikolajivu. Laura odgovara da još uvek ne razume muškarce koji ostaju kod kuće i skrivaju se umesto da se prijave. „Znači, rat još nije u potpunosti uništio tvoju ideološku sliku”, kaže Arnold, smejući se. „Poštujem jednako one koji idu u borbu kao i one koji odluče da spasu svoju glavu i ostaju skriveni. I sâm sam savetovao nekim prijateljima da ostanu kod kuće i da ne idu u rat: kao što nismo svi nadareni za sport ili sviranje muzičkog instrumenta, isto tako nismo svi spremni ili sposobni da se borimo i budemo na frontu. Osamnaestogodišnjak koji ne ide na front zato što želi da nastavi živeti nije ništa gori ni manje heroj od drugog koji se odluči prijaviti. Baš kao što razumem i one koji su mogli pobeći u inostranstvo kako bi izbegli odlazak u vojsku.”

U posleratnom periodu sigurno će doći do tenzija između onih koji su izbegli i onih koji su morali ostati jer nisu imali dvojno državljanstvo ili nisu imali novca da odu. U svakom ratu postoji klasni diskurs koji ostaje implicitan, ali koji eksplodira kasnije, kada neprijateljstva prestanu. Malo je verovatno da će svi Ukrajinci koji su bili na frontu ili koji su morali ostati, često mesecima bez vode i struje, jednog dana biti tolerantni kao Arnold prema onima koji su otišli.

„A onda, hajde da prekinemo ovu priču da mi, muškarci, moramo nužno biti heroji” – zaključuje Arnold sa osmehom na usnama – „previše očekujete od nas; moramo biti hrabri vojnici, savršeni ljubavnici i, kada se vratimo iz rata, takođe očekujete ​​od nas da usisavamo i peremo sudove!” Arnoldove reči izazivaju opšti smeh, i čak se i Laura smeje kroz suze. Čas gimnastike je skoro gotov, nakon tuširanja svi idemo u kafić na kolač i da čestitamo Novu godinu jedni drugima. „Neka bude mirno nebo”, želja je koju razmenjujemo za 2025. Danas se baš i ne osećamo kao heroji, samo bismo voleli da Rusi prestanu da pucaju i da nas ostave na miru, barem nakratko.

Rat i nacija

Rat zaista stvara ukrajinsku naciju, s nadom da će država ostati multietnička i višejezična i u budućnosti. Ovo je još jedan izazov koji čeka posleratnu Ukrajinu. U bioskopu, čekajući početak filma, upoznajem Mariju, mladu glumicu koja je odlučila da ostane u Mikolajivu i ne napušta grad. Pitam je kako doživljava ovaj prelazni period između administracije Bajdena i Trampa i šta očekuje od novog američkog predsednika: „Tramp je nepredvidiv i ja sam zabrinuta. Kad bi nas naterao da potpišemo mir, prodala bih kuću i otišla. Rusi bi ubrzo stigli u Mikolajiv, na kapiji su Hersona, koji je sada grad duhova, nastavljaju da ga bombarduju, nema više ni Crvenog krsta. Već sam jednom doživela košmar od Rusa na kapiji. Ne bih ostala ovde, bolje mrtva ili izbeglica nego pod okupacijom.”

Pitam Mariju koji bi bili uslovi pravednog mira: „Jedini zaista pravedan mir bi bio onaj koji bi prisilio Ruse da napuste okupirane teritorije, ali to je, za sada, nemoguće. Hajde da onda nacrtamo privremenu granicu tamo gde su trupe, sa multinacionalnim mirovnim snagama između. U međuvremenu, Ukrajina se mora naoružati i biti spremna da odbije nove ruske napade. Bez oružja, Ukrajina je gotova, Putin nikada nije krio svoje ciljeve: hoće ceo jug, do Odese. Za njega je jedina i prava Ukrajina samo zapadni deo zemlje.” Marija kritikuje i predsednika Zelenskog: „U poslednje vreme snima beskonačne video-snimke uživo, ali možda bi trebalo da se više diplomatski aktivira i kaže istinu o onome što se dešava na frontu. U svakom slučaju, bio je i jeste hrabar predsednik, a s godinama je dosta sazreo. Platio je za svoje početno neiskustvo.

Da je Porošenko pobedio umesto njega na izborima 2019. godine, možda ne bi ni došlo do rata…” Pitam je zašto tako razmišlja, tokom ovog poslednjeg putovanja u Ukrajinu čuo sam nekoliko puta izjavu da bi Porošenko izbegao rat. „Zato što je Porošenko bio diplomatski iskusniji. Zelenski je, međutim, predstavljao i predstavlja onu mladu Ukrajinu koja želi da raskine sa sovjetskom prošlošću i žedna je Evrope”, zaključuje Marija. Predsednik Zelenski, međutim, i dalje uživa veliku popularnost; normalno je da nakon tri godine rata njegova popularnost opada, ali svi prepoznaju njegovu vrednost i hrabrost, iskazanu od prvog dana rata, kada je mogao pobeći i skloniti se u inostranstvo.

Tinitus

Putovanje se završava u Odesi; pre nego što pođe voz za Užgorod, imam vremena da prošetam obalom. Ispred železničke stanice, velika grupa ljudi protestuje sa transparentima tražeći oslobađanje vojnika bataljona „Azov” koji su još uvek zarobljeni u Rusiji. O njima nema nikakvih vesti, mole ukrajinsku vladu da učini sve da se oni koji su još uvek u zatvoru što pre vrate kućama. Protesti ovog tipa redovno se održavaju u svim ukrajinskim gradovima.

Plaža je nedaleko odavde: ide prema kvartu Arkadije između novih zgrada, pa se spušta prema parku, ispod rta na kom se nalazi grad. Šum mora prekriva dosadno zujanje u ušima koje me prati još od Mikolajiva, od dana kada je dron šahed prošao iznad moje glave. Naravno da se radi o slučajnosti: propeleri „mopeda” ne proizvode tako zaglušujuću buku da izazovu tinitus onima koji su ispod. Ovo tutnjanje koje čujem u levom uvu, neku vrstu dosadnog i neprekidnog zujanja, poneću sa sobom i praviće mi društvo u mađarskim stepama i vojvođanskim ravnicama, odnosno kod moje kuće. Biće to večni simbol koji će me podsećati na rat koji traje, čak i bez mene, čak i kada sam daleko od njega. On je taj koji je ušao u mene i teško da će izaći.