Reporter Danasa u Harkovu: „Putin je verovao da je ovo ruski grad, ali nije, zato ga i bombama ponižava“

Plato ispred stadiona „Metalist“ je veoma veliki i ima stazu za automobilsku obuku. Ovo područje grada je takođe više puta bombardovano i mnoge zgrade više nemaju stakla, već samo šperploče za zatvaranje prozora.

Tokom radne nedelje Harkov oživljava. Ulice su prometne, kad je špic metro je pun, kao u svakom drugom gradu na svetu.

Međutim, lica ljudi – službenika sa košuljama kratkih rukava, studenata sa upadljivim pirsinzima na licu, penzionera sa torbama za kupovinu – uplašena su i zabrinuta: napetost je opipljiva i nije teško razumeti zašto.

Grad je stalno na udaru Rusa. Sirene se oglašavaju nekoliko puta dnevno, posebno noću, kada ulice nisu osvetljene radi uštede struje.

Potpuni mrak pojačava strah i osećaj usamljenosti stanovnika i upravo noću Rusi najviše bombarduju.

Ipak, ne bi bilo ispravno Harkovu dati imidž grada koji je isključivo u ratu: tu su večernji aperitivi, ljudi izlaze i idu u kafiće, u pozorište (u Narodnom pozorištu predstave se održavaju u jednom skloništu pod zemljom), a oni koji to mogu da priušte idu i u restorane.

Pre rata, Harkov je imao 1.400.000 stanovnika. Teško je tačno odrediti koliko ih je otišlo od početka sukoba, ali se može oceniti da je u gradu ostalo najmanje milion ljudi.

Harkov je bio treća najvažnija industrijska oblast u Ukrajini, posle Kijeva i Dnjepra, i činio je šest odsto nacionalnog BDP-a.

Od 24. februara 2022. ovaj se broj je smanjen na dva odsto, što se za grad koji je stalno na udaru može smatrati zaista odličnim rezultatom.

Harkov je industrijski grad, koji proizvodi i prerađuje minerale, počevši od gvožđa; zatim, postoji ogroman sektor javnih usluga, kao što su javni prevoz, zdravstvo, odvoz smeća, koje su i dalje efikasne i zahtevaju mnogo radne snage.

Reč je o zaposlenima i radnicima koji se svakog dana, uprkos bombardovanju i sirenama, bude neispavani i idu na posao kako se grad ne bi zaustavio.

Da bih razumeo kakva je trenutna situacija na vojnom planu, idem u kancelariju za odnose sa medijima Komiteta za teritorijalnu odbranu (OTU), koji je stvoren da bi koordinirao različite brigade vojske i volontera u cilju da se na najbolji mogući način odbrani grad.

Pres-kancelarija se nalazi u istorijskoj zgradi Deržproma, arhitektonskom dragulju 1920-ih, izgrađenoj kada su arhitekte imale slobodu da stvaraju kako žele, pre nego što im je Staljin nametnuo kruta pravila konstruktivnog realizma.

Pozdravlja me portparol ove organizacije, pukovnik Vitalij Sarancev. Širokih ramena, iskrenog i ozbiljnog pogleda, Vitalij dolazi iz sela nedaleko od Harkova koje je danas pod ruskom okupacijom.

Njegova porodica je uspela da pobegne kroz severnu Rusiju u Estoniju, a zatim je stigla u Rim. Njegova žena i deca nadaju se da će moći da se vrate kući kada ukrajinska vojska oslobodi oblasti koje su osvojili Rusi.

Vitalij tvrdi da je situacija severno od grada trenutno stabilna; prošlog maja ruska vojska je pokrenula veoma snažnu ofanzivu sa ciljem da osvoji grad. Granica sa Rusijom je na nešto više od 30 km od centra Harkova i na tom području Rusija je rasporedila oko 50.000 ljudi, od kojih je 30.000 predodređeno samo za osvajanje urbanog centra.

Snage su nejednake: Vitalij ne može da nam kaže koliko je ukrajinskih vojnika raspoređeno na odbrambenoj liniji jer je to vojna tajna, ali poređenje koje pravi je primerno: u nedelji između 16. i 23. septembra Rusija je izvršila napade na oblast Harkova sa 700–800 projektila;

Ukrajina je mogla da odgovori samo sa 10 projektila.

„Potrebne su nam rakete dugog dometa da bismo mogli da se odbranimo i da bismo mogli da napadnemo neprijateljske vojne položaje u dubini, odnosno na ruskoj teritoriji”, kaže Valerij.

On to ne kaže, ali jednostavnom računicom shvatamo da ako bi ukrajinska vojska uspela da potera Ruse 20 kilometara severnije nego gde se trenutno nalaze, navođene bombe (koje imaju domet od oko pedesetak kilometara) više ne bi mogle da pogode Saltivku, severni kvart Harkova koji je mučen stalnim eksplozijama.

Saltivka

Saltivka je grad u gradu: ima više od 400.000 stanovnika i splet je veoma visokih, belih i veličanstvenih ulica i zgrada.

Do nje se može doći metroom, ali da biste ušli u kvart morate ići trolejbusom i imati vodiča: ulice, široke i prostrane, sve su iste i vrlo je lako izgubiti se.

Na kraju glavnog bulevara nalazi se zid – koji ujedno označava i kraj naselja – iza kojeg se nalaze garaže.

Iza garaža su samo njive, a 20 kilometara dalje je granica sa Rusijom. Rusi svakodnevno bombarduju Saltivku: protivvazdušne rakete ne mogu da presretnu KAB-250 i KAB-500, koji su bombe opremljene krilima koja ih, kao da su jedrilice, vode ka konačnom cilju.

Bacaju ih bombarderi iznad ruske teritorije i onda klize dole. Nisu precizne, ali ako je cilj nasumično pogoditi neku od mnogih zgrada u Saltivki, preciznost nije potrebna.

Pozdravljam Valerija i, čim izađem iz Deržproma, vidim dim u daljini: zgrada u jednoj od anonimnih ulica Saltivke ponovo je pogođena.

Treba mi više od sat vremena da stignem na mesto eksplozije, gde se već nalaze vatrogasci i dobrovoljci koji nude ćebad, čaj i hranu za raseljena lica. U malom parku kod zgrade nalazi se telo čoveka upravo izvađenog iz ruševina, prekriveno tamnom tkaninom.

Niko ne plače, svi već znaju šta da rade i ne klonu duhom. Stanovnici Harkova su sada navikli na bombardovanja, smrti i razaranja i znaju kako da se kreću i rešavaju probleme efikasno i brzo.

Vazduh ima oštar miris, jer su u međuvremenu neki KAB-ovi pali u njive iza garaža i suva trava na njivama gori. Dim je već stigao do ove tačke i prožima ljude i stvari.

Južna periferija

Na južnoj periferiji grada nalazi se tranzitni centar koji dočekuje izbeglice sa teritorija nedaleko od Harkova gde se vode borbe.

Ovih dana mnogo je dolazaka iz Kupjanska, grada udaljenog 120 kilometara odavde i u središtu žestokih sukoba ukrajinske i ruske vojske.

Na braon koferu sedi Anatolij, 74-godišnji gospodin. Nije hteo da napusti svoje selo, ali je poslednjih dana, zbog granata, postalo preopasno da ostane. Odolevao je do kraja i dobrovoljci su ga uverili da ode tek kada su Rusi porušili vodovod i strujne vodove: u Anatolijevom selu već dva dana nema ni vode ni struje.

Anatolij je dva dana kuvao na vatri, ali kada je ostao bez vode odlučio je da ode. Neće ostati u Harkovu, čeka da bude prebačen u neki sigurniji grad na zapadu Ukrajine, u Ivano-Frankovsku ili u Zakarpatsku oblast.

Sa sobom će poneti televizor, platnene kese sa ličnim stvarima i kutiju za cipele sa rupom, iz koje vire oštre zelene oči mačke.

„Nisam mogao da je ostavim tamo pod bombama” – kaže Anatolij – „moja mačka ima 10 godina, stara je, kao i ja, ali i ona ima pravo da umre na miru“.

Ispred tranzitnog centra nalaze se devojke koje zapisuju imena onih koji dolaze i daju im osnovne potrepštine.

I ove devojke su izbeglice, ali su se, kao i svi mladi, odmah prilagodile novom kontekstu i sada pomažu; sprijateljile su se, i na kraju smene izlaze sa prijateljima koje su ovde upoznale.

Pitam jednu od njih da li želi da mi ispriča svoju priču, a ona uz provokativan osmeh odgovara: „Sve ću ti reći posle pobede Ukrajine, sad neću da se sećam tužnih stvari!”

Evgen Koljada je direktor centra za prijem i sortiranje. On ima manje od 30 godina i voleo bi da bude glumac, ali rat je promenio njegove planove, bar za sada.

„Na početku rata” – objašnjava Evgen – „bili smo veoma neorganizovani. Svaki dobrovoljac se kretao kako i kada je hteo i neki od njih su završili u rukama Rusa, kao zatvorenici.

Sada imamo bukvalno vojnu organizaciju: NVO koje žele da učestvuju u operacijama evakuacije moraju da prate kurseve i dobro definisani protokol. Ništa nije prepušteno slučaju.” Od 10. maja, kada je Rusija masovno napala oblast Harkova, ovde je prošlo oko 60.000 ljudi.

Dnevno stiže 70–100 osoba. Spasavaju ih terenska vozila, čamci za prelazak reke Severski Donjec, a u procesu evakuacije je uključeno oko 300 ljudi.

„Međutim, postoje problemi za starije i osobe sa inavliditetom: ovde više nemamo mesta i nije ih lako prebaciti negde drugde, posebno ako moraju da se suoče sa putovanjem od 24 sata da bi došli do bezbednog mesta na zapadu.

Čak ni prihvatni centri na zapadu nemaju uvek sobe opremljene za invalide”, tužno kaže Evgen. „I za njih tražimo rešenje i nikoga nećemo ostaviti iza sebe.” Volonteri se obučavaju u Centru za javni razvoj kako bi svi članovi 50 uključenih NVO postali profesionalci. Dok razgovaramo sa Evgenom, stanovnici Harkova stižu tiho i neprimetno, ali bez prekida, i istovaruju pelene, sredstva za ličnu higijenu i hranu iz svojih automobila. Svako pomaže kako može.

Centar solidarnosti za novinare

Nekoliko kilometara od izbegličkog centra, u jednoj prigradskoj zgradi, nalazi se još jedan važan centar – Centar solidarnosti za novinare.

Reč je o stanu koji gleda ka unutrašnjem dvorištu okruženom visokim zgradama, izgrađenim 1990-ih. Fasade zgrada su izrešetane mecima: Rusi su ovde bacili kasetne bombe pravo u ovo dvorište; ovakve bombe ispuštaju bezbroj projektila kada padnu na zemlju.

U Centru rade Ana i Volodomir, dvoje neumornih novinara i volontera. Ima nekoliko kompjutera i televizijski studio sa generatorom. „Kada je blekaut u gradu, novinari, ukrajinski i strani, dolaze ovde da montiraju svoje reportaže i da snimaju emisije, koje se puštaju u etar čim se svetlo ponovo vrati.

Takođe, obezbeđujemo pancire za strane novinare koji idu na front, te plave šemove sa natpisom »Press«. Ovakva oprema je veoma skupa, košta od 1000 do 10 000 dolara i ne mogu je svi priuštiti. Danas je centar prazan, to je dobar znak” – kaže Ana smejući se – „znači da mi nikome nismo potrebni i svako radi u svojoj redakciji.”

U Centru se nalaze i leptir-mine (PFM-1), najopasnije mine na ratištu. Naravno, deaktivirane su, a Ana i Volodmir ih koriste kada idu u škole u ​​regionu da informišu decu šta da rade ako ih primete. „Mnogi ljudi se vraćaju svojim kućama na periferiji i u okolini Harkova, gde ima dosta šuma.

Šume su minirane i važno je da deca budu obaveštena o opasnostima svega što mogu da nađu duž staza i u blizini svojih domova: ne samo mine, već i neeksplodirane bombe.”

Mnogi ljudi sarađuju sa Centrom: na primer, postoji kurir koji donosi ukrajinske novine u područja blizu fronta. Četvrtkom i petkom kurir deli dnevne i nedeljne novine nekim porodicama u svim selima duž fronta. Porodice onda, nakon što pročitaju vesti, nose novine svojim komšijama.

To je način da ostanu svi informisani u oblastima gde često nema struje, a televizijske signale ometaju ruske TV frekvencije. U stvari, prva stvar koju ruski vojnici urade čim osvoje neko selo jeste da postave repetitor čiji signal svojim frekvencijama pokriva one ukrajinske televizije.

Ana i Volodomir se spremaju, uskoro idu u Dergači na demonstraciju u lokalnoj školi. Uveče, a u povratku, neplanirano, obilaze i Saltivku: KAB-500 je ponovo pogodio zgradu i oni su uvek tamo gde je potrebna pomoć.

Podzemna škola

Zgrade u centralnim ulicama grada, one koje vode do čuvenog Trga slobode, potpuno su uništene bombama još 2022. Neoklasična zgrada Opštine je pogođena četvrtog dana posle početka sukoba. Univerzitet je takođe oštećen.

Kada su Rusi uništili najcentralnije urbano jezgro, stanovnici Harkova su, posle početnog trenutka neverice, shvatili da moraju da se organizuju i da se brane. Rusi su stigli do grada, tačno do prve stanice metroa, u Saltivki, ali su ih Ukrajinci brzo potisnuti nazad.

Kada su se okupatori povukli, spalili su i školu u kojoj su osnovali svoje sedište, u uverenju da će uskoro osvojiti ceo grad.

Unutar stanice metroa „Univerzitet” nalazi se prva podzemna škola otvorena u Ukrajini. Siđete niz stepenice i, blizu ulaza na perone, pojavljuju se bela, anonimna vrata, gotovo neprimetna u svojoj belini i maloj veličini.

Iza vrata krije se ceo jedan neverovatan svet. Radni sto, za kojim sede domar i vojnik, zatim nekoliko stepenica, i hodnik, na čijoj desnoj strani su napravljene neke učionice.

Sa leve strane, iza plastičnog zida, nalazi se sklonište; možete čuti kako vozovi prolaze, a u pukotinama između zamagljenog stakla i prozorskih okvira čak možete videti ljude koji čekaju voz. Učionice su odvojene jedna od druge i od hodnika plastičnim zidovima.

Svaka učionica ima kompjuter sa ogromnim ekranom, tablu, stolove i stolice podesive po visini: ujutru idu u školu osnovci, po podne srednjoškolci. Sva deca školskog uzrasta pohađaju časove onlajn, ali dva puta nedeljno u školu dolaze ovde, metroom. Okruženje je veoma udobno i umirujuće; u stvari, bunker nije napravljen samo za zaštitu od bombardovanja, već i od radijacije.

Tu su ambulanta i spremačice, a u vreme ručka stižu paketi hrane. Gradsko Odeljenje za obrazovanje u Harkovu brine o tome da se deca hrane na najbolji mogući način: mesa, testenina, povrća, voća i deserta nikada ne nedostaje.

Na ulazu u školu deca razgovaraju, neki se igraju; devojčica uči svoje drugarice nekim karate-pokretima. Onda izađe jedna gospođa i zvoni. Deca ulaze u školu a ja sa njima. Ulazi i izlazi su raspoređeni: hodnik je uzak i nisu sva deca mogla da uđu zajedno.

Na ulazu u hodnik čeka nas Ana Zaikina, portparolka Gradskog Odeljenja za obrazovanje opštine Harkov. Lepa, elegantna i inteligentna dama, energična i pozitivna. „Ova podzemna škola je eksperiment bez presedana.

Ima ih na drugim stanicama metroa, dok ima i nekih škola ukopanih u zemlju. Logistički napor da se sve ovo organizuje je ogroman: autobusi svakodnevno idu po decu i tinejdžere i dovode ih ovde. Reč je o oko 50.000 učenika”, kaže Ana Zaikina, sa očima koje sijaju od ponosa.

„Imamo 1.200 nastavnika i psihologa koji, kada nisu ovde, rade onlajn, ali ne od kuće, već iz školskih zgrada, koje tako ostaju otvorene i funkcionalne. Podsećam Vas i da oko 10.000 dece prati onlajn lekcije iz inostranstva: to su deca onih koji su otišli ​​i koji ne žele da izgube vezu sa svojom zemljom.

Tu su i vozači autobusa, koji svako jutro ovde dovode decu koja ne mogu da budu u pratnji roditelja”, zaključe Ana.

Misli se i o psihičkom zdravlju dece. U školi, u učionicama na kraju hodnika, nalaze se ambulante u slučaju da neko bude povređen, kao i prostorija gde se nalaze psiholozi, logopedi i pomoćni nastavnici.

Brinemo se da svako dete bude psihološki praćeno jer nije lako živeti u ovakvim uslovima. Svaki dan imamo bombardovanja, mnogo je dece koja dolaze iz Saltivke i Kijevskog rejona, gde Rusi svakodnevno gađaju zgrade. Mentalno zdravlje dece nam je na prvom mestu.

Ana Zaikina je takođe univerzitetski profesor i predaje železničko inženjerstvo. Sa svojim studentima ima časove uživo, rano ujutru, a studenti su uvek prisutni.

„Pitala sam ih da li im je teško ustati rano ujutru” – priča Zaikina sa vedrim osmehom – „pošto ja samo tada mogu da im držim čas, posle radim u Opštini.

Odgovorili su da ne žele da propuste nijedan čas jer shvataju prednost koju imaju u odnosu na kolege koji se sada nalaze pod okupacijom, koji nemaju mogućnost da se obrazuju. Oni su prisutni i zbog njih.” Ana Zaikina se oprašta od mene; vreme je da napustim podzemnu školu.

Hodam centralnim ulicama grada između zavijanja sirena koje upozoravaju na bombe i ljudi koji brzo koračaju ka svom radnom mestu ili da kupe nešto u radnjama na kojima ponosno stoji natpis „Radimo!” na plavo-žutoj pozadini, bojama ukrajinske zastave.

Radio „Nakipilo“

U suterenu neoklasične zgrade u centru, na elegantnom brdu nedaleko od Trga slobode, nalazi se sedište Radija „Nakipilo” (što u prevodu znači Radio „Prekipelo”).

Ovaj privatni emiter, veoma slušan u gradu, čini kolektiv od 50 ljudi i osnovan je pre 10 godina. Pre početka rata emitovao je na ruskom, ali posle 22. februara 2022. urednici su odlučili da govore samo ukrajinski: „Prvo smo mislili da moramo svima da objasnimo da smo nezavisna država, pa smo zato govorili ruski.

Kada su nas okupatori napali, shvatili smo da nema šta da objašnjavamo i prešli smo na ukrajinski” – kaže glavni i odgovorni urednik Radija „Nakipilo” Evgen Strilec. Otvoren je i fin momak. Na pitanje da li to ne kažnjava stanovnike Harkova koji govore ruski, Evgen odgovara: „U školi su svi učili ukrajinski, pa nas svi razumeju. Takođe se mora reći da sve manje ljudi u gradu i dalje govori ruski”.

Evgen je u pravu: pre rata, Harkov je bio gotovo isključivo rusofon grad, sada se na ulicama čuje skoro isključivo ukrajinski; mora da se kaže da oni koji govore ruski nisu niti maltretirani niti kažnjeni.

Radio „Nakipilo” emituje programe psihološke podrške deci, ali i emisiju pod nazivom „Sećanja iz rata”, u kojoj svako može da priča o svom ratnom iskustvu: ovaj prostor je veoma popularan jer ljudi imaju priliku da se otvore i podele sa urednicima i sa drugim slušaocima svoje strepnje, svoje strahove ali i svoje nade i radosti.

Radio „Nakipilo”, naime, ne govori samo o bombama, već o gradu Harkovu koji nastavlja da živi dok ne prestaje da se bori.

Od Harkova do Užgoroda

Odlazim iz Harkova: vozom ću da putujem u Užgorod, posle toga ću se uputiti ka Mađarskoj a odatle nazad u Srbiju. Popodne je, i neobično je vruće za kraj septembra: neće dugo trajati – na horizontu, prema zapadu, proviruje olovna traka, kao daleka oštrica, najavljujući dolazak nevremena i kraj leta. U ovaj kraj jesen stiže iznenada i donosi kišu, a često već u oktobru sneg. Putovanje do Užgoroda će trajati više od 20 sati.

Kao i uvek kada odem iz Ukrajine, obuzima me osećaj krivice: ja odlazim, ljudi koje sam sreo, koje sam intervjuisao, sa kojima sam zajedno pio kafu i jeo – ostaju.

Pre nego što voz krene, kao i uvek na vreme, prema severnoj periferiji grada pojavljuje se stub dima, a tek tada počinju da zavijaju sirene.

Granica sa Rusijom je toliko blizu da bombe često stignu pre nego što ih sirene najave. Ponovo su Rusi pogodili Saltivku.

Voz kreće i sećam se reči koje je ukrajinski profesor istorije Jaroslav Hricak izgovorio pre nekoliko dana u Lavovu sa italijanskim novinarom Điđijem Donelijem, tokom intervjua u kojem sam učestvovao i ja:

„Putin nije bio toliko zainteresovan za Donbas, kao što mnogi misle, nego za Harkov i Odesu, za koje veruje da su ruski gradovi. Na početku rata, niko od nas nije znao kako će se ova dva grada ponašati, da li će otvoriti vrata ruskim vojnicima ili ne. Posebno Harkov, grad u kome se govorilo samo ruski.

I Odesa i Harkov su odlučili da ostanu u Ukrajini. Izbor Harkova, koji se, za razliku od Odese, nalazi baš na granici sa Rusijom, bio je jasan, odlučan i hrabar: neće u Rusiju.

Zbog toga ga Putin bombarduje skoro svakodnevno i pokušava da ga ponizi“.

Dokaz da je profesor u pravu potvrđuje činjenica da su Rusi poslednjih dana po drugi put bombardovali štampariju „Factor Druk”, koja se nalazi baš u Harkovu.

Grad je, zapravo, jedan od glavnih kulturnih centara Ukrajine i izbor Harkova brane i promovišu njegovi intelektualci: Putin je svestan da knjige nose „krivicu” kad jedan narod u celini nalazi snage da pruža otpor moćnom invazoru.