„Ako uđete u Belorusiju, možda se nikada nećete vratiti“: Reporter Danasa u „zaboravljenoj zemlji“

Poljska je zatvorila sve prelaze osim onog u Brestu, dok je Litvanija ostavila otvorena dva. Leti se na prelazak granice čeka i do tri dana. Već nekoliko meseci građani Evropske unije mogu ući u Belorusiju bez vize, ali na granici je vrlo malo turista: čim se uđe u tranzitnu zonu, kako u Poljskoj tako i u Litvaniji, pojavljuju se znakovi koji su, najblaže rečeno, uznemirujući: „Ako uđete u Belorusiju, možda se nikada nećete vratiti!“, što bi svakoga obeshrabrilo da poseti zemlju pesnika Janke Kupale.

Granične kontrole su detaljne, litvanski policajci se gotovo prezrivo odnose prema Belorusima koji izlaze ili ulaze u zemlju. Oni beloruski su hladni i sitničavi, ali ljubazni. Noć je, leto još nije gotovo, ali je već hladno: polje niskog vazdušnog pritiska nadvilo se nad istočnom Evropom i donosi jake vetrove koji uzrokuju pad temperature.

Kontrolni granični punkt smešten je u gustoj borovoj šumi, čiji se vrhovi zastrašujuće savijaju pred vetrom. Retke zvezde sijaju trepereći na nebu, izbrazdanom kumulusima koji plove u tami poput velikih tihih jedrenjaka.

Lidija puši cigaretu dok čeka da svi putnici koji idu u Grodno obave carinske formalnosti. Umotava se u jaknu, vidno promrzla. „Sećam se vremena kada smo, upravo na granici, organizovali susrete sa poljskim kolegama“, kaže Lidija, koji je ceo život radila u jednoj proizvodnoj firmi u Grodnu.

„Jedanput godišnje, leti, duž linije granice, postavljan je dugačak sto: Poljaci su sedeli u Poljskoj, mi smo sedeli u Belorusiji i jeli smo zajedno. Onda smo plesali, na samoj granici, razmenjivali ideje i čak smo se i zaljubljivali,” priča L. smejući se.

„Sada smo umesto toga neprijatelji, među nama više nije sto krcat pečenjem i svežim voćem, već metalni zid“, dodaje. Lidija se gorko nasmeja i ne uspe da zadrži psovku, prvo na ruskom, a potom i na poljskom.

Poljaci su postavili tri uslova za ponovno otvaranje granica: okončanje hibridnih napada na granicu sa migrantima, oslobađanje novinara i aktiviste Andžeja Počobuta i svih političkih zatvorenika poljske nacionalnosti i, na kraju, pojašnjenja o ubijenom poljskom vojniku na granici na početku 2024.

Sve do sada, Belorusija nije želela da udovolji poljskim vlastima, ali predsednik Lukašenko ne želi da zaoštrava odnose sa svojim komšijama: delom zato što Belorusija još uvek zavisi od EU na ekonomskom nivou, a delom zato što bi potpuno zatvaranje granica izazvalo probleme Kini, čija roba – poslata za EU – takođe prolazi kroz Belorusiju.

Kafić u Grodnu

Grodno je grad na granici sa Poljskom i Litvanijom i njegovi stanovnici mnogo trpe zbog zatvaranja granica. Rano je ujutro, ulice počinju da se bude.

„Grodno je grad koji je oduvek imao veoma bliske odnose sa Poljskom i Litvanijom”, kaže srdačno Julija, gospođa srednjih godina, koja se upravo vratila iz posete rođacima koji žive u Bjalistoku, u Poljskoj. Pijemo čaj u jednom baru u centru, u blizini barokne, katoličke katedrale, koja stoji sama na još uvek polupustom trgu.

„Mi, građani, jako patimo zbog toga što ne možemo da odemo u Augustov, u Poljskoj, ili u Druškininkaj, u Litvaniji, gde su mnogi od nas imali svoje „dače” (vikendice na ruskom). Ja imam daču toliko blizu poljske granice da sam s vremena na vreme, pre nego što su sagradili zid, prelazila granicu, tražeći pečurke! Sada da odem u Poljsku, na 50 km odavde, treba mi od 24 do 72 sata…”, priča Julija.

Kažem joj da imam utisak da se ljudi u Grodnu manje smeju u odnosu na prethodne godine, kao da su se povukli nakon neuspelih protesta iz 2020.

„Ne slažem se”, odlučno kaže Julija, dok salvetom briše ivicu šoljice iz koje joj se prelila kafa zbog nespretnosti konobara.

„Ljudi su se jednostavno smirili. I smeju se kao pre. Ono što se desilo 2020. godine, desilo se, idemo napred, biće i drugih prilika da se stvari menjaju. U januaru 2025. će biti predsednički izbori, već se zna ko će pobediti, očigledno, ali ne mogu se isključiti preokreti, nove demonstracije… Vlast nije mirna, zna da je zasnovana na strahu“, objašnjava mi Julija.

Njoj se pridružuje Olga, profesorka srednje škole. Danas je slobodna, pa je odlučila da nam se pridruži u kafiću. Visoka, elegantna, Olga je odlučila da ostane u Belorusiji, uprkos progonu njene porodice neposredno nakon protesta 2020. godine.

„Ja sam ovde kod kuće i ne vidim zašto bi trebalo da odem. Skoro svi moji su u Poljskoj i stvara se ogroman jaz između onih koji su otišli i nas koji smo ostali. Pomalo liči na ono što se dešava i u Ukrajini, oni koji su otišli kao da više ne razumeju svoju rodbinu i prijatelje koji su ostali i koji su pod bombama. Oni koji su napustili Belorusiju nakon 2020. često nas optužuju za kukavičluk – pitaju nas zašto ne protestujemo. Zato što se to ne može, nema uslova i, na neki način, moramo da koegzistiramo sa onima koji su na vlasti. Nismo kukavice, naprotiv, mnogo smo hrabriji od onih koji su otišli. Lako je pričati kad si daleko. Mi koji ostajemo zahtevamo poštovanje”, naglašava Olga.

Kaže da izbeglim Belorusima, u svakom slučaju, život nije lak ni u Poljskoj ni u Litvaniji.

„Evropa je zaboravila Belorusiju. Subvencije, posao, materijalna pomoć: u Poljskoj sve daju Ukrajincima; mi, Belorusi, više ne postojimo. Zaboravili su nas, ili je možda lakše ne misliti na nas, sad smo postali politički beskorisni”, zaključuje Olga.

Još malo razgovaramo, dok trg postepeno oživljava studentima koji idu ka Univerzitetu i ljudima koji žure na posao. Pored barokne katedrale nalazi se beli zid, iza kog je zatvor: jedan od retkih slučajeva u svetu gde se zatvor nalazi u samom centru grada.

Bolnički pacijenti i kriminalci, primetio je filozof Fuko, uvek su prognani na periferije urbanih centara. U Grodnu ne. Možda je tako i bolje: iza tog zida, u ćelijama, još uvek ima mnogo ljudi uhapšenih 2020. nakon antivladinih protesta. Neki su osuđeni, neki još čekaju na izricanje presude. Priča se da su uslovi pritvora ekstremni, da ima krpelja i tuberkuloze. Ali nije moguće proveriti da li je ovo tačno. U svakom slučaju, sa Olgom i Julijom razgovaram o gradu i njegovoj istoriji, o ljudima koji u njemu žive i koji pripadaju različitim nacionalnostima. Grodno veoma podseća na Novi Sad i Vojvodinu.

Ka Pinsku

Autobus za Pinsk polazi tačno na vreme sa autobuske stanice Grodno. Preseca veliku belorusku ravnicu i ostavlja za sobom šume na granici s Poljskom i Litvanijom.

Anton živi u jednom selu na nekoliko kilometara od Grodna i državne granice; odlazi da poseti stariju tetku u Pinsku, na jugu zemlje, na granici sa Ukrajinom, u regiji Polesje. Priča kako je šuma u blizini njegove kuće gotovo potpuno uništena, svedena na poljski zahod migrantima, koji već godinama poput aveti lutaju ovim krajevima Belorusije.

Nakon što ih Beloruske vlasti namame u Minsk sa Bliskog istoka i Afrike prividom udobnog putovanja ka EU, bukvalno ih prebacuju s jedne strane granice na drugu kao teniske loptice. Penju se preko zida, ulaze u Poljsku ili Litvaniju, a policija ih vraća u Belorusiju, gde ih tuku i primoravaju da kampuju u šumi na granici.

„Svako malo nestanu. Policija ih vodi tamo gde je potrebno inscenirati međunarodni slučaj. Ako su danas odnosi sa Litvanijom mirni, migranti se prebacuju u Brest, policija napravi rupu u metalnoj ogradi i šalje ih u Poljsku. Poljaci ih, kao i mi, pretuku i šalju nazad. Onda su na redu naši, koji ih tuku i opet prebacuju na drugu stranu. I to traje već godinama. Jadni ljudi“, priča mi Anton.

Kaže da je šuma u blizini njegove kuće praktično nestala.

„Migranti moraju da se ugreju, lože drva, a ponekad grade kućice i kolibe od borovih stabala. Na sreću, do sada nije bilo većih problema, ali videti sve te migrante u blizini svojih domova, kako logoruju, nije baš prijatno. Posebno se devojke plaše u večernjim satima da izađu iz kuće. Ponekad uđu u dače i tamo spavaju dok ne dođu vlasnici da ih oteraju“, priča Anton.

Pinsk

Pinsk me dočekuje svojom usnulom i mirnom atmosferom. Glavna ulica se pruža paralelno sa rekom Pinom, koja se uliva u Pripjat baš ispred gradskog parka. U parku se nalaze prototipovi brodova (grad je i luka) i nezaobilazni spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu, na koji neke starije gospođe polažu cveće.

Šetalište je okruženo antičkim građevinama, koje svedoče o multietničkoj prošlosti ovog grada, koji je godinama bio poljski i uvek je imao bliske kontakte sa Ukrajinom, barem do početka ruske agresije 2022. godine. Nedaleko od centra, u jednom anonimnom naselju, nalazi se i rodna kuća najvećeg reportera svih vremena – Rišarda Kapušćinjskog. Kamena dvospratnica žute fasade i elegantnog balkona odmah ispod krova; susedne kuće su, pak, uglavnom građene od drveta. Iza kuće, gde izviruju zgrade u socijalističkom stilu, rastu jabuka i kruška, koje daju sočne i ukusne plodove.

Kapušćinjskova jabuka

U jednom kafiću u centru grada sedi Ksenija, pedesetogodišnja gospođa iz Pinska koja radi na fakultetu u drugom gradu. Razgovaramo o problemima zemlje i situaciji koja je nastala nakon protesta.

„U Belorusiji smo suočeni sa totalnom degradacijom školskog sistema i univerzitetskih studija, posebno humanističkih nauka”, kaže Ksenija. Govorim joj da problem nije samo beloruski, već globalni.

„Da, ali ovde to prevazilazi sve što možete da zamislite. Naši studenti se sve manje upisuju na državne fakultete, a oni koji mogu odlaze da studiraju u inostranstvu, posebno studenti iz Pinska, gde svi imaju rodbinu i poznanike u Poljskoj.

Vlasti razmišljaju da pozovu studente iz Rusije da zamene naše. Da ne spominjem, nastavlja Ksenija, činjenicu da počinje da nedostaje stručnih kadrova u javnim preduzećima.

“Svi su pobegli u inostranstvo kako bi izbegli represiju”, navodi Ksenija i govori o svom nećaku, inženjeru, koji je morao da prođe osam političkih intervjua pre nego što je dobio posao. Mnoge druge njegove kolege, kada vide da je politička opredeljenost bitnija od profesionalizma, napuštaju zemlju.

Televizije i masovne medije kontroliše država, svaki dan predsednik Lukašenko se obraća naciji, direktno ili indirektno, dok razgovara sa svojim ministrima, sa fabričkim radnicima, sa poljoprivrednicima. Pitam Kseniju koliko je stvaran veliki konsenzus za koji predsednik kaže da ima na nacionalnom nivou.

„Lukašenko ima svoju izbornu bazu u starijim grupama, ali su i oni, nakon 2020. godine, počeli da sumnjaju: svi imaju ili su imali unuka ili u zatvoru ili pretučenog, samo zato što je protestovao. Moraš zamisliti belorusko društvo kao ovu jabuku. (Ksenija uzima u ruku voćku koju sam nešto ranije ubrao pred kućom Kapušćinjskog) – u prvom sloju, najdubljem, nalazi se tvrdi deo, onaj koji zaista podržava Lukašenka. Mali, ali centralni, sa semenom unutra. Zatim je tu pulpa, odnosno drugi sloj, koji je većinski: pravim se da verujem da je sve u redu, a isto tako se pretvaram da verujem u vlasti koje vladaju. Zatim je tu kora, odnosno opozicija, koja je sve tanja jer je ućutkana ili zato što je morala da emigrira, ali i dalje postoji”, priča mi Ksenija.

Druga strana medalje

Pozdravljam se sa Ksenijom i idem uz reku Pinu, gde lagani vetar mrsi kosu prolaznicima. U blizini parka, kod spomenika palim borcima, čeka me M., lokalni zvaničnik koji je vatreni pristalica Lukašenka. Pitam ga šta misli o situaciji u zemlji i represiji koja se nastavlja.

„Slušaj, da budemo jasni: 2020. smo morali braniti zemlju od spoljnog napada. Hteli su srušiti Lukašenka, a zatim prodati naše zdrave i plodonosne firme strancima. Upravo ono što se dogodilo u Ukrajini. Šta ti isti stranci sada rade? Okrenuli su Ukrajince protiv Rusa, uz obećanje da će im zemlju pustiti u NATO. Znaš li da plodna zemlja Ukrajinaca pripada stranim multinacionalnim kompanijama? Jesi li znao da prihodi od žitarica koje oni proizvode idu u London i Njujork i vrlo malo ostane poljoprivrednicima? Lukašenko je garantovao da će beloruska zemlja i fabrike ostati u beloruskim rukama. Nešto što čak ni Putin u Rusiji nije uspeo da uradi. I vaš Vučić je prodao Srbiju stranim silama. Mi ne, mi smo i dalje gospodari onoga što je naše. Hoćemo li sve ovo odbaciti?”, priča mi M.

Pozdravljamo se jer ima neodložne obaveze. Rukuje se sa mnom i brzo kreće peške prema centru grada, dok nespretno hoda zbog išijasa koji ga muči.

Ja se, međutim, vraćam do kuće Kapušćinjskog, kao da tražim inspiraciju za pisanje reportaže. Jabuke nastavljaju da padaju na zemlju; neke ostaju netaknute, druge nagnječene, treće su smrvljene u komade od automobila koji prolaze. Sa jednog televizora na prvom spratu socijalističkih zgrada, ispred kuće velikog reportera, vidim Lukašenka kako posećuje neko poljoprivredno gazdinstvo u Brestskoj oblasti, nedaleko odavde. Razgovara sa poljoprivrednicima, mazi telad, obraća se novinarima, ali ne čujem šta kaže.

Duboko volim ovu zemlju i samo se nadam da će jabuka, kada jednom padne, ostati cela, netaknuta, da se neće nagnječiti ili da je neće smrskati automobili u pokretu.