U eri koja je definisana besom američkog predsednika Donalda Trampa, revizionizmom ruskog predsednika Vladimira Putina i neobuzdanom ambicijom kineskog predsednika Si Đinpinga međunarodni poredak postaje sve haotičniji, disfunkcionalniji i čak sve opasniji.
Kako smo došli do ovakvog stanja stvari? I kako da ga prevaziđemo?
Doba nakon Drugog svetskog rata je donedavno predstavljalo vreme benevolentnog liberalnog internacionalizma. Posleratni poredak je počeo da dobija obličje već 1941. kada su američki predsednik Frenklin Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil izradili nacrt Atlantske povelje na brodu koji je bio usidren u kanadskom zalivu Placentija. Iako je Hitler pobeđivao na evropskim bojištima, Čerčil i Ruzvelt su bili rešeni ne samo da poraze nacistički nalet, već i da postave temelje za budućnost mira i demokratije.
Uspeli su, prevazišavši granice onoga što su verovatno mislili da je moguće. Nakon Atlantske povelje usledile su Ujedinjene nacije, institucije Breton Vudsa, globalni trgovinski sistem, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i još mnogo toga. Tokom posleratnih decenija dekolonizacije iznedrile su se mnoge nove zemlje, a bivši neprijatelji su se udružili u novim savezništvima i sveobuhvatnoj strukturi integracije.
Veliko „otvaranje“ Kine i raspad Sovjetskog Saveza 1991. označili su početak četvrt veka zaista značajnog globalnog procesa. Zapravo, sudeći po standardnim ekonomskim, političkim i socijalnim indikatorima, to bi možda moglo da bude najboljih 25 godina u ljudskoj istoriji. Nema velikih ratova između supersila, globalna trgovina je proširila i podstakla ekonomski rast, siromaštvo je više nego prepolovljeno, a brzi napreci u nauci i tehnologiji doneli su blagodeti u svaki kutak sveta.
Međutim, svet u poslednjih nekoliko godina ulazi u novu fazu. Politiku idealizma i nade zamenila je politika identiteta i straha. Taj trend je na Zapadu puštao korene u jednoj zemlji za drugom, ali njegove najupečatljivije manifestacije bile su u dve anglosaksonske zemlje koje su prvenstveno učinile prethodni period čudesnog napretka mogućim.
Konfuzne političke debate u Ujedinjenom Kraljevstvu je danas žalosno gledati. Od referenduma o Bregzitu u junu 2016. Britanija uzalud traži iluzorni koncept suvereniteta koji bi možda mogao da spreči masovni gubitak međunarodne moći i uticaja koji je očekuje nakon odlaska iz EU. Ta vrsta globalnog državništva koju je Ujedinjeno Kraljevstvo nekada nudilo svetu ustupilo je mesto lokalnom koškanju.
Ali konfuzna politika Trampove Bele kuće ima još veće posledice. Bela kuća je bila decenijama front globalnog rukovodstva; danas je izvor ratoborne retorike koja čak ni na papiru ne podupire ideju o globalnom poretku. Zapravo, zvanična strategija nacionalne bezbednosti Trampove administracije predstavlja napore SAD za očuvanje globalnog poretka kao kontraproduktivne i samoporažavajuće. Budućnost kakvu ona zamišlja će biti u celosti definisana sukobima između suverenih zemalja.
Revizije strateške pozicije Amerike predstavljale bi razuman odgovor na rusku agresiju i kršenje pravila, naročito u Istočnoj Evropi, i na sve veći prodor Kine na svetskoj sceni. Ali prvi instinkt predsednika SAD treba da bude odbrana međunarodnog poretka od sve većih opasnosti uz uporedna prilagođavanja da bi se odgovorilo na nove realnosti. Rešavanje problema klimatskih promena, intenzivirane migracije i revolucije u informativnim i komunikacionim tehnologijama (ICT) iziskivaće nove sveobuhvatne sporazume da bi se zaštitili interesi suverenih zemalja.
Nažalost, izgleda da su saopštenja iz Trampove Bele kuće usmerena ka osujećivanju bilo kakvog osećaja reda uz nadu da će SAD izbiti na vrh u nekoj budućoj hobsovskoj borbi za potpunu globalnu dominaciju. Po toj logici međunarodna trgovina bi trebalo da bude regulisana ne pravilima i institucijama, već unilateralnim protekcionističkim merama i iznudama. A institucije poput EU, čiji je cilj da obezbede red i stabilnost pomoću integracija, posmatraju se sa ravnodušnošću, ako ne i sa prezirom.
Iz perspektive Kine, hobsovska vizija Trampove administracije bi se mogla pokazati kao primamljiva, pod uslovom da njena ekonomija nastavi da raste i da izbegava ozbiljna unutrašnja socijalna ili politička previranja. Ipak, uz manje globalnih pravila Kina će nailaziti na još manje prepreka kada bude nametala svoj sve veći uticaj u inostranstvu.
U tom scenariju gubitnik bi nesumnjivo bio širi Zapad, što znači ne samo Evropa, već zemlje poput Indije, koja će ostati posvećena liberalnoj demokratiji, ekonomskoj otvorenosti i vrednostima koje su podupirale tu čudesnu četvrt veka nakon Hladnog rata.
Čak i bez najgorih scenarija Zapad će se suočiti sa svetom u kojem će novi pretendenti iznositi nove zahteve u vezi s budućnošću. Zato bi zapadne sile napravile sudbonosnu grešku odustajanjem od ideja i institucija koje su donosile prosperitet i stabilnost tokom prethodnih decenija. Što je najvažnije, dve zemlje koje su najodgovornije za stvaranje posleratnog međunarodnog poretka ne smeju sada tome da okrenu leđa.
Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske
Copyright: Project Syndicate, 2018.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
