Kriza vladavine prava i demokratije u EU – mrlja na nasleđu Angele Merkel

Hegeduš je istakao da su upravo u njeno vreme autoritarne ambicije mađarskog premijera Viktora Orbana i poljskog moćnika Jaroslava Kačinjskog uspele da prerastu u sistemski izazov za EU.

U autorskom tekstu za briselski portal Politiko, Hegeduš piše da je tokom 16-ogodišnjeg kancelarskog mandata Angela Merkel nadgledala sve tri glavne krize Evropske unije (EU) 21. veka – krizu finansijskog i državnog duga 2008, migrantsku krizu 2015. i tekuću krizu vladavine prava i demokratije i dodaje da dok je s prvom odlično postupila, a drugu uspešno preživela, poslednja je ta koja će definisati njeno nasleđe.

Merkel je stalno kritikovana da je meka prema Orbanu i da daje prioritet interesima nemačke automobilske i proizvodne industrije u odnosu na demokratski integritet EU. Takođe je optužuju da nije digla glas protiv autoritarne dinamike u Mađarskoj da bi zadržala crne ovce Evropske narodne partije (EPP), Orbanovu stranku Fides, u konzervativnoj političkoj porodici, navodi autor.

Ali, uz konstataciju da nije sporno da je Merkel mogla da postupi drugačije povlačeći čvrste crvene linije za Mađarsku i Poljsku, autor dodaje da ne znači da Evropanužno može očekivati radikalno drugačiji, kritički pristup prema onima koji žele da postanu autokrate u EU od onoga ko nasledi kancelarku u Berlinu.

Strateški izbori Angele Merkel nisu bili samo njeni; duboko su ukorenjeni u temeljnim tradicijama nemačke politike i diplomatije. Kao takve, dele ih ne samo hrišćanski demokrati (CDU) već i nemački socijaldemokrati (SPD), liberalni slobodni demokrati (FDP), pa čak u manjoj meri, i Zeleni, navodi Hegeduš.

Pristup Berlina prema rastućoj autokratizaciji u njegovom srednjeevropskom susedstvu, po oceni autora, ispod površine su oblikovala dva strateška pokretača -tradicionalna nesposobnost nemačkih elita od ponovnog ujedinjenja da definišu nacionalni interes zemlje u bilo čemu drugom osim u ekonomskim uslovima i, kao drugo,nemačka politička i spoljnopolitička kultura koja je usmerena na pristanak i dijalog.

Govoriti sa srednjoevropskim autokratama, a ne o njima, već je deceniju mantra nemačke diplomatije. Međutim, ta spoljnopolitička tradicija je praktično nemoćna protiv druge strane koja lažira dijalog, poput mađarske vlade, ili nije spremni da ide ni korak dalje od jednostavnog održavanja kanala komunikacije, poput Poljske.

Ukratko, po shvatanju Berlina, demokratija i vladavina prava jednostavno su vrednosti koje nisu povezane sa njihovim interesima. Lepo ih je imati, ali nisu bitne za ostvarivanje profita. Zaslužuju lepe reči, ali zaostaju u važnosti za pristup tržištu i održavanje dijaloga, piše Hegeduš.

SPD, Zeleni i FDP mogu biti više posvećeni ovim dvema vrednostima nego njihovi konzervativni pandani, ali ne predstavljaju različitu školu mišljenja kada je reč o formulisanju interesa i strategiji. Oni dele iste tradicije i strukturna ograničenja koje su oblikovala nemačku politiku pod Angelom Merkel, dodaje autor.

Ta mrlja na nasleđu kancelarke zajedničko je nasleđe nemačke političke klase. To je takođe nasleđe SPD-a, koji je sa kancelarkom Merkel vladao 12 od njenih 16 godina na funkciji i za to vreme kontrolisao spoljne poslove.

Nespremna ili nesposobna da verodostojno zapreti sankcijama, nemačka diplomatija je zaglavljena u praznoj zamci dijaloga. Naslednik Angele Merkel ima priliku da napusti put koji je ona utrla i pokaže da pristup Nemačke autokratizaciji u EU može biti drugačiji.

Postoje dobri razlozi za sumnju da će se to dogoditi. Ali ako sledeći kancelar ne promeni pristup Nemačke, mrlja na nasleđu Angele Merkelove postaće njegova, zaključuje Hegeduš.